Најава да ће мошти Драгутина Димитријевића Аписа бити пребачене у Србију, темељно је узнемирила историчарку Дубравку Стојановић, једну од другосрбијанских перјаница. Не часећи часа, ова историчарка је хитро објавила, на сајту „Пешчаника“, подужи осврт на Аписов лик и дело, не штедећи речи осуде, презира, па и мржње, према Димитријевићу, погубљеном пре 98 година у злогласном Солунском процесу.
Између осталог, кривицу за политичке прилике у Србији на почетку двадесетог века, које представља у изразито неповољном светлу, Дубравка Стојановић сваљује искључиво на Аписа и његову „завереничку групу“:
„Мајски преврат 1903. његово је дело. Официри које је предводио нису само убили Александра и Драгу Обреновић, већ су њихова тела искасапили и са прозора двора у центру Београда бацили у врт. Тај догађај довео је Србију у прву већу међународну изолацију, јер су све тада водеће европске силе (укључујући и Русију) увеле санкције због суровог краљеубиства и чињенице да се владе које су се смењивале нису усуђивале да на било који начин санкционишу официре, што је био изричит захтев европских монархија. Тек су 1906, три године након преврата, због истрајности ембарга од стране тада најутицајније силе, Велике Британије, официри пензионисани. Њихова моћ се тиме само преселила у још неухватљивије сфере из којих су, ослобођени сваке одговорности, управљали државом. Савременици су их звали `вануставни чиниоци`, `неодговорни фактори`, `неконтролисани елементи`.“
„Након преврата 1903. године прокламована је у Србији парламентарна монархија заснована на демократским принципима уистину либералног Устава. Међутим, током тих 11 година `златног доба` у Србији је промењено 18 влада и одржано је 5 избора. Најчешћи узрок тим сменама били су притисци које су на државне институције вршили официри-завереници, који су своје интересе остваривали наизменичним давањем и одузимањем подршке до крви супротстављеним политичким странкама. Такве манипулације су разорно деловале на крхку, тек уведену демократију. С временом су странке заборавиле своја политичка уверења и принципе, занемариле тек постављене институције и прокламоване јавне интересе, а сва политика се свела на придобијање подршке `ванинституционалних чинилаца` оличених у Апису и његовој завереничкој групи. Љути противници, радикали и самосталци, свели су политичку дебату на беспоштедну борбу за Аписову наклоност. У тако отворен политички простор он је ушетао као апсолутни господар, подржавао је час једну час другу странку, померао политичке пионе, завађао па владао, подизао емоције, блокирао институције, растакао државу.“
Овде је важно напоменути да Дубравка Стојановић није баш стручњак од поверења, у чији би суд о било којој историјској личности, а камоли о некоме ко је попут Аписа оправдано важио за стуб најтврђег српског родољубља, човек могао да се поузда. То што она тврди и закључује о Димитријевићу, не мора уопште да буде тачно и разумно.
Али, то не значи да се у спису Добравке Стојановић не може приметити озбиљно лицемерје, које много тога говори и о њој и о њеним саборцима/истомишљеницима. Погледајте, наиме, шта Дубравка Стојановић првенствено замера Апису. У цитираном одељку, она га изравно оптужује да је незаконитим притисцима, тј. замешатељствима и сплеткама изван прописаних установа и токова, нарушавао „крхку, тек уведену демократију“.
Најпре, ако је демократија била „тек уведена“, како каже сама Дубравка Стојановић, то нам онда говори да је ту демократију управо Апис и омогућио Мајским превратом. Уколико је нешто „тек уведено“, онда то нешто напросто није могло да постоји све до недавно. Пошто је, према Дубравки Стојановић, демократија у Србији била „тек уведена“, то посредно наговештава да је демократију у Србији управо омогућио Димитријевић, тиме што је, истина крваво, са власти смакао апсолутистичку династију Обреновић.
Не само, међутим, да Дубравка Стојановић не признаје Апису то у заслуге, него чак отворено одобрава и оправдава „изолацију“ у којој се Србија нашла због – успостављања демократије. Крвавог, али успостављања. Крхке, али демократије.
Ту такође видимо и главни наук, који Дубравки Стојановић промиче: ни тада, пре сто година, страним силама није одговарала Србија у којој коначна одлука припада народу (што је основа демократије као поретка, барем у начелу), као што им не одговара ни данас.
Предвођене Великом Британијом, стране силе су почетком двадесетог века биле бесне на Србију (Аписа) што се дрзнула да збаци династију која је спречавала демократију. У преводу: Великој Британији и њеним савезницама Србија одговара једино када је у рукама каквог диктатора, који је уз то и усмерен про-западно. Тако испада на основу онога што пише Дубравка Стојановић.
Тако је, наравно, и данас, али Дубравки Стојановић се не мили да то призна. Када би била поштена, она би, наиме, страним амбасадорима у данашњој Србији морала да оштро замери на свему ономе што, оправдано или не, пребацује и Апису.
Ако је ишта непорецива чињеница у Србији 21. века, то су онда притисци којима је свака извршна власт изложена од стране Западних амбасада. Доказа тих притисака има сијасет, али пошто је Дубравка Стојановић доказано наклоњена Западним изворима, боље сведочанство од депеша објављених на Викиликсу није јој потребно. У тим депешама, никад демантованим иначе, може да пронађе све о мешању Западних амбасадора у строго унутрашње политичке и друштвене прилике у Србији, као и о притисцима које врше на српске политичке чиниоце.
По својој природи, ти притисци не могу да буду законити и прописни, а још мање институционални. Такође, сасвим је јасно да амбасадори, као извориште тих притисака и полазиште дотичних сплеткарења, не подлежу никаквој одговорности, барем што се тиче саме Србије (коме одговарају у својим матичним државама је друго питање).
Укратко, данашњи Западни амбасадори не могу да буду нимало бољи од Аписа каквог га, веродостојно или не, представља Дубравка Стојановић.
Па зашто онда Дубравка Стојановић никада није подигла свој глас против Западних амбасадора? Зар није то ургентније и акутније питање, од историјског суда о Драгутину Димитријевићу Апису? Зар не би и част и друштвена свест налагали да се најпре позабавимо овима који нам тренутно нарушавају „крхку и тек успостављену демократију“, од некога ко је, можда, то радио пре сто година?
Зар не би, пре него што се обруши на Аписа, Дубравка Стојановић требало најпре да у огледалу погледа себе, али и све оно за шта се залаже? Док то не уради, сваки њен покушај обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом завршиће се као и овај: њеним потпуним поразом.
