Зашто се бавимо Вучићем и његовим рупама
Разлог за настанак овог текста је говор који је Александар Вучић одржао 2. октобра 2015. г. пред студентима Правног факултета Универзитета у Београду, а поводом откривања споменика највећем српском правном мислиоцу Слободану Јовановићу (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:570463-Prica-o-Rubljovu-i-Djotu). При том, текст није суштински писан као полемика са реченим говорником и његовим идејним ставовима, јер се он током двадесетпет година јавног рада није показао као човек било какве идејне сталности, доследности и зрелости. Ово је осврт на изречене културолошке и правно-политичке ставове којима се вредносно дисквалификује источно православна цивилизација, као инфериорнији свет у односу на западну римокатоличкуо-протестантску цивилизацију. Пошто су изречени од стране првог човека извршне власти Србије, ови идејни ставови стичу додатни атрибут политичког средства у културном рату, у хантингтоновском „сукобу цивилизација”, који империјални Запад већ вековима води.
Додатни разлог за настанак овог текста је избор публике и начина на који су тој публици речени ставови представљени. Званично виђење будућег српског цивилизацијског избора, дакле не свакодневног политичког избора, Вучић је представио студентима права. Међутим, поруке овог говора упућене су не само студентима који предавања слушају у чувеној „петици” београдског Правног факултета и који ће по устаљеној традицији, речју самог Вучића, бити регрутовани у врх будуће српске политичке класе, већ свим српским академцима. Начин на који је Вучић представио тему српског цивилизацијског избора, комбинујући овештале негативне пропагандне стереотипе Запада о православној цивилизацији са старим марксистичко-брозистичким тумачењем смисла историје српске културе, државе и права, испод је ранга академске публике. Овакав приступ посредно говори о томе каква знања и духовне видике садашња власт очекује од будуће српске високошколске елите.
Попуњавамо рупе у знању: Византија и Запад
Да кренемо редом. Под чијим утицајем се у Средњем веку уобличила Србија? Под утицајем православне Византије. Која је држава трајала најдуже у историји Европе? Није Немачка, наравно. Најдуже је трајало Ромејско царство, које су западњаци назвали Византија. Преко хиљаду и сто година. Који је најстарији универзитет у Европи? Наравно, није онај у Болоњи. Око 855. године у Цариграду је основана Висока школа Магнавра, звана Пандидактерион (Свеучилиште). Основао ју је Варда, деда цара Михала III, са ученим Лавом Математичарем као првим ректором. У ствари, овај универзитет је само наставак школе коју је утемељио још цар Теодосије II у V веку. Студенти Магнавре, потоњи чиновници, дипломате и војсковође, су изучавали класичне науке – граматику, реторику, философију, аритметику, геометрију, музику, астрономију. Студенти су наставу слушали на грчком и латинском, а поред православног богословља, изучавали су и дела Платона и Аристотела. Универзитет је имао огромну библиотеку. Његови професори били су такви учењаци какви су Свети Фотије Цариградски, аутор „Мириобиблиона”, и Свети Константин – Кирило, просветитељ Словена.
Какав је био утицај Византије на Западу, без обзира што је Запад пљачкашки поробио Ромсјко царство после Четвртог крижарског похода?
Крајем 14. и почетком 15. века, ромејски цар Манојло Палеолог одлази на Запад да тражи помоћ у борби против Турака. Путује у Венецију, Падову, Фиренцу, Милано, а почетком јуна 1400. стиже у Париз. Двор Шарла VI прима га раскошно, као и Хенрик IV Ланкастер у Енглеској (наравно, помоћ у борби против Турака му не дају ). У фебруару 1401. француски двор га одушевљено прима – његов спољашњи изглед и ношња су такви да чак и Бајазит каже да и онај ко не зна да је Манојла цар то би могао да закључи по његовом спољњем изгледу. (Тако је било и са његовим сином, Јованом VII, који је, за време преговора у Фиренци и Ферари, био под будним оком сликара Пизанела и његових колега, одушевљених изгледом ромејског василевса.) Облачење Манојлово је читав век утицало на моду на Западу. Цар се обраћао француским и енглеским студентима на савршеном латинском.
Иако је Ромејско царство било сасвим осиромашило, Манојло II Палеолог улагао је велики новац у науку. Папа Пије II је говорио да је у његовој младости сваки Италијан, који је хтео да се покаже образованим, морао да иде на студије у Цариград. Платонова дела настала су крајем V и почетком IV века пре Христа. Њихови најстарији преписи су из X века после Христа.Од настанка Аристотелових дела до њихових првих сачуваних записа прошло је 1400 година. Да нису ти најстарији записи случајно чувани на Западу? Не. Они потичу из православне Византије. Запад је за њих сазнао тек после пада Цариграда 1453. године, када су учени Ромеји добегли у Италију и понели са собом ове рукописе. До тада, Запад је углавном користио дела Платона и Аристотела преведена са арапског на латински. Читава италијанска Ренесанса, којој се председник Владе Србије толико диви, незамислива је без избеглица које су из Цариграда, палог под власт Турака, добегли у италијанске градове – државе, нарочито у Фиренцу. Марсела Фићина, Пика дела Мирандоле, платонске Академије у Фиренци не би било без ученика византијског неоплатоничара Георгија Гемистоса Плитона, који су из земље Хомера стигли у земљу Дантеа.
Попуњавамо рупе у знању: из историје ликовне уметности
Стара народна изрека каже: „Кад је мајстор за све свако, онда послу није лако”. То се нарочито види на примеру Александра Вучића као тумача западног и источног сликарства.
Вучић креће од поређења сликарства Ђота и Светог Андреја Рубљова, који живе у слично време. Рубљов је већи, он је „Достојевски у сликарству” (несамерљивост иконописа епохе Светог Сергија Радоњешког и психолошко – метафизичке прозе руског реализма 19. века оставимо по страни). Па ипак, после Ђота, речју Вучића, долазе Донатело, Микеланђело, Тицијан, Рафаел, Леонардо, и други, а после Рубљова нема никог. И ову тврдњу, плод уображеног незналаштва историје руског иконописа, оставићемо по страни, да бисмо нагласили само једно: православни иконопис и западно ренесансно сликарство су ОНТОЛОШКИ различити. Ако ништа друго, премијер у улози историчара уметности (ваљда је и из историје уметности „најбољи студент“, шта ли?) би морао да прочита студије свештеника Павла Флоренског, руског Леонарда, о ОБРАТНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ православне иконе, која свет приказује из видног поља Царства Божијег, а не из видног поља овог света, што чини западњачка ренесанса. Фреске и иконе Цркве од Истока нису пуке илустрације Светог Писма, којима се за моделе узимају грешни и непреображени људи овог света, него „откровење у бојама“, како је о томе писао Рус, кнез Евгеније Трубецкој.
Вучићево запањујуће незнање види се у чињеници да он Белог анђела из Милешеве, који није никаква засебна слика, него Свети архангел Гаврило који женама миронисицама јавља Благу вест о Христовом Васкрсењу, доводи у везу са ренесансом, које није могло бити у доба Светог Саве, кад је настао милешевски фрескопис, јер иста почиње век и по касније. Наш „најбољи” историчар уметности, Александар Вучић, нуди нам и своје ново „научно откриће” – да фреске из епохе милешевског фрескописања зраче „оптимизмом” у односу на фреске каснијих епоха. Где је то прочитао, не зна се. Јер, после ове епохе, имамо чудесне фреске у Сопоћанима из доба Уроша I; величанствени фрескопис моћне Милутинове епохе, од Краљеве цркве у Студеници до Богородице Перивлепте на Охриду; да и не говоримо о фрескама у Манасији, пуним мужевне снаге и исихастичке усредсређености, насталим у доба Светог Стефана Високог.
Визија из рупе: Србија као хипермаркет, а не иконична Србија
А. Вучић фреске и иконе доживљава као рекламне плакате за оптимизам, што се види из његове тезе да су ренесанси сликари приказивали живот онаквим какав он може да буде, и да су, како он вели студентима права у Београду, „лепи, једри, мишићави ликови на ренесансним сликама и скулптурама”, насталим у доба куге и ратова у Европи, у ствари својеврсни европски „wishfull thinking”, типа ритуалне формуле из Кустуричиног дебитантског филма „Сјећаш ли се Доли Бел“, која гласи: „Сваког дана у сваком погледу све више напредујем”?
Каква је Вучићева визија Србије? Он машта о Србији као хипермаркету, у коме „прекодирани“ Срби непрестано раде и троше, да би плаћали порез, и били вечни робови мултинационалног капитализма.
Милешевски анђео би, по Вучићу, требало да, из 12. века, буде плакат вучићевског либерал-капиталистичког оптимизма. Павел Бусалајев, познати московски иконописац и члан истраживачке групе „Иконичност”, бавио се својевремено истраживањем савремене рекламе, показујући како маркетинг-мајстори отимају свете слике и појмове да би их користили за своје интересе. Бусалајев истиче да он рекламу и икону не посматра толико у историјској перспективи, колико као семантичке системе и информационе кодове. Зато није нимало случајно да реклама, пи-ар (public relations) и брендинг (робно маркирање) цветају у областима негда хришћанских култура; то јест, по Бусалајеву, „савремени масмедији граде виртуелну стварност на истим законима на којима се заснива семантички простор Цркве, из простог разлога – другачијих закона нема”. Творци масовне културе, који настоје да створе наопаки систем вредности, морају да крену од чињенице да је Црква у току столећа разрадила символички језик, појмљив свим њеним члановима – од Европе до Азије, од Африке до Сибира. То је јединствени сакрални језик. Простор иконе, храма и Литургије изливао је духовну енергију у спољашњи свет: капеле, литије, крстови на раскршћима, називи улица – све је било под благословом Цркве. Сакрално је присуствовало у свим тренуцима људског живота, подсећајући човека на Вишње, Непролазно. А предели Русије обасјни храмовима? Сетимо се Солжењициновог записа о „путовању низ Оку”: „Путујући сеоским друмовима Средње Русије лагано почињете да схватате у чему је кључ руског пејзажа, који смирује човека. Он је – у црквама. Истрчале су на брдашца, успеле на брегове, као царице беле и црвене су изашле на широке реке, дижу витке, на све могуће начина изрезбарене, звонике изнад сламнатог и каменог сивила и већ из даљине, из велике даљине климају главама једна другој, оне се из села удаљених усмеравају пут неба јединог. И ма где да луташ по пољима или ливадама, далеко од људских насеобина, никада ниси сам: над зидом шуме, над високим стогом или над хумом увек ће те посматрати булка звоника или из Горње Лавецке, или из Лубича или из Гавриловског”.
Уместо храма, средиште савременог насеља је банка или хипермаркет. Савременом маркетингу није доста да роба буде препозната – њен „бренд” (робна марка) мора да се усади у подсвест потрошача, и он, као и друштво, треба да буду „лојални” бренду. Бренд мора да има харизму, да потрошачу намеће вредности.
Бусалајев каже: „Неки експерти тврде да су задаци бренд-менаџера, који покушава да помоћу „литургије хипермаркета” задрже душе у бескрајном „празнику потрошње”, слични задацима духовним. У сваком случају, један од водећих стручњака у датој области, Самвел Аветисјан, на питање новинара часописа „Експерт” да ли је бренд-менаџер нешто као месија, скромно одговара: „Више пастир, духовник, колико год то цинично звучало. И данас човек који, прошавши поред цркве, недељом иде у ИКЕА, решава, у суштини, исте психотерапеутске проблеме”. Ето, то је контратрадиција у најчистијем виду”.
Бусалајев објашњава појам контратрадиције: „Контратрадиција настоји да створи привид господарења истим оним силама и методама какве поседује права духовна традиција, и зато покушава да освоји „простор свештеног”, радо користећи у том покушају елементе сакралне уметности. За разлику од искрене духовне заблуде, контратрадиција је начелно вештачка, она иде на свесно кривотворење пројава духовног живота. Контратрадиција је многолика: то је био и покушај стварања култа богиње разума у Француској за време револуције, и псевдорелигиозности комунистичког система и неопаганизам нацифашизма. У наше доба то је, пре свега, стварање општепознатих симбола потрошачког друштва. Механизам је прост. Да би се повисио друштвени статус неког бренда, доводе га у однос с највећима земаљским вредностима; ако ни то није довољно, дају му космичко значење. Следећа етапа – надкосмичко значење, причасност духовном свету, и бренд тако постаје сакрални објекат”.
Бусалајев наводи пример рекламе за пиво „Балтик”: „Рус позива странца на пиво, и странац је одушевљен; затим се истиче да га пију и у Енглеској и Америци (недостижни узори); на крају, на небу блиста пивара с фирмом „Балтик”. Последњи ниво рекламе за пиво (да, за пиво!) је узвик: „То је пробој! То је откровење! „Балтик” је – твој свет без граница!” Откровење заиста уклања границе човековог битија; и човек ускоро почиње да мисли да ће га пиво привести познању смисла живота.
Савремено брендирање има и псевдосветотајинску улогу. Бусалајев вели: „Људи на подсвесном нивоу очекују празник, и кад виде „иконостас” билборда који образују јединствени градски простор и бајковиту псевдолитургичност хипермаркета, они то усвајају као норму живљења. Сав систем савремених масовних комуникација усмерен је на то да човека увуче у простор контратрадиције и да му измени свест”.
Некад је реклама само обећавала празник, а сада, у свету брендирања, вештачки празници потрошње стално су у игри.
Мултинационалне компаније желе да створе „рај брендова”, свет илузорне праневиности у којој се све може купити, без обзира на цену. (То је, наравно, рај за магарце, описан у Колодијевом „Пинокију”. Али ко данас озбиљно схвата бајке, једну од најозбиљнијих књижевних врста?) Бусалајев нема илузија: „Апелујући на људске душе, корпорације покушавају да наступе у улози антицркве (грчки префикс „анти” не значи само „против”, него и „уместо”). Наметнути сваком осећање непрестане усхићености („одушевљење је заразно”), осећање поседовања натприродних стварности – то је главни циљ корпорацијске религије; шире речено – религиозне контратрадиције. Сада се више не продаје роба, него робна марка (бренд) као лик, који је, с једне стране, кадар да обезбеђује добит корпорацији, а с друге помаже да се „репрограмира” свест модерног човека”. Одатле реклама у којој компјутер постаје извор кисеоника, а банкарска картица добија ореол.
Црква човеку у својој Литургији нуди освештање свих пет чула: пред очима је иконостас и одежда свештеника; уши слушају умилно појање; њух осећа мирис тамјана и воштанице; укус се преображава у додиру са Светињом Причешћа, нафором, водицом; усне додирују крст и иконе приликом целивања. А контратрадиција мултинационалних корпорација жели да сваком чулу човековом понуди неку виртуелну стварност. Ако изабереш „прави” бренд, ти мењаш и себе и свет.
Лажни рај се ствара јер богатства нема за све. За убогу руљу има, међутим, ДОВОЉНО слика богатства, успеха, среће, довољно „рајских брендова” довољно реклама и билборда.
У таквом свету, свету псевдо-храмова хипермаркета у којима се служи псевдо – литургија („заједничко дело”) потрошње, и у коме су билборди наметљиви лажни иконостаси, прозори у смрт и ништавило, иконостас у храму је свенеопходан да би човек, гледајући лепоту васкрслих у Првоваскрсломе, одморио и телесне и душевне и духовне очи, да би, макар на тренутак, заплакао сузама блудног сина који се, у далекој земљи потрошачког друштва, као слуга најсуровијег капиталисте, чија је добит свака душа сломљена „ђаволском брзоплетошћу” апокалипсе, као онај ко се храни рошчићима брендова, барем понекад сетио да има Оца на небу и Очевину у Горњем Јерусалиму. Ако немамо иконостас у храму, имаћемо га на билборду. Ако не постанемо живе иконе живе Цркве, бићемо брендови онога који, полут своје гогољевске инкарнације, Чичикова, купује мртве душе. А зар Вучић није само србијански Хљестаков, већ и србијански Чичиков? Зар је случајно што се у Србији, између осталог, влада путем ријалити програма?
Конвертит упада у рупу лутеранства: или како протестант тумачи српску историју
Да би показао да је научио лекцију својих англосаксонских НАТО господара и њихових немачких „извршилаца балканских радова”, „најбољи” студент права међу србијанским конвертититима, Александар Вучић, од почетка своје владавине се позива на протестантске ЕУ вредности и књигу Макса Вебера о протестантизму као темељу капитализма. У свом говору на Правном факултету, он је јасан – после Мартина Лутера, чак и сликари, попут холандских, враћају се много више „ка реалности и озбиљности и траже само неупоредиво већи рад” ( ма шта то значило!).
А како србијански протестантизам гледа на српску историју? Ево примера. Домаћи протестант, Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације“, пориче било какву светост Светог ђакона Авакума. Он каже: „Запазимо да он не велича Христову личност, већ саму хришћанску веру. Запазимо и то да ђакон Авакум не пева о Божјем карактеру, него о карактеру своје нације, што је такође другачије од, на пример, апостола Павла који уздиже Христову личност изнад заједнице светих: „Јер ми не проповедамо себе, него проповедамо Исуса Христа, Господа нашега” ( Друга Кор. 4,5). На крају Авакум говори осветничке речи: „Скоро ћете и ви долијати…”, што је такође типична одлика непросвећених пагана, сасвим супротна Христовом учењу о љубави и благосиљању непријатеља/…/ Авакумово страдање се веома разликује од, на пример, страдања Исусовог ученика Стефана, који страда не због неке оружане побуне, већ због тога што браћу позива на покајање. У Стефановом последњем говору централна личност је Бог који је показивао љубав према јеврејском народу и који је од тог истог народа одбачен. Стефанове последње речи стављају у први план Христову личност и откривају дух љубави и праштања према онима који га каменују/…/” Наравно, увек треба да будемо опрезни кад протестанти тумаче Свето Писмо, јер га они пречесто тумаче pro domo sua. Обратимо пажњу на речи које је Свети Стефан упутио Јеврејима који нису примили Месију, Господа Исуса Христа: „Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте, ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте”. Свако писмен може да види да Првомученик Христов представницима СВОГ народа каже да су ТВРДОВАТИ, НЕОБРЕЗАНИ СРЦЕМ И УШИМА, као и да су ИЗДАЈНИЦИ И УБИЦЕ Спаситеља. Речи Светог Авакума Турцима да ће „скоро долијати” личе на учтивост у односу на речи Стефановог праведног гнева. Да и не говоримо о томе да речи Светог Авакума да је СРБ ХРИСТОВ и да се, због тога, РАДУЈЕ СМРТИ, јер је Христос смрт победио, управо указују на средишње место личности Господње у исповедању Авакумовом, као и у Стефановом. Православна Црква је, и то је сасвим јасно, Црква Авакумова управо онолико колико је и Стефанова. А протестанти Цркву немају. Они немају да покажу своје мученике за веру Господњу, какви су били србски попови и калуђери кроз векове. Већ поменути протестант Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације”, подвиг Светог Вукашина сматра изразом гордости. По њему, начин на који се Вукашин обратио кољачу није хришћански: „Од мученика Вукашина из херцеговачког места Клепци, усташе су тражиле да гласно викне: „Живео поглавник Анте Павелић!” иначе ће га убити. ПОСЛУШНОСТ ЗАХТЕВУ НИЈЕ ЗНАЧИЛА ОДРИЦАЊЕ ОД ХРИШЋАНСКИХ ПРИНЦИПА, ВЕЋ ПОСЛУШНОСТ ИСУСОВИМ РЕЧИМА О БЛАГОСИЉАЊУ НЕПРИЈАТЕЉА (подвукли аутори). /…/Овакав пример страдања није био у стању да у срцу непријатеља побуди љубав, јер ПОБУДЕ ОНОГА КОЈИ СТРАДА НИСУ ИЗРАЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРИСТУ (подвукли аутори) и одбране хришћанских начела, већ су израз повређеног гордог ја. Христов дух опхођења према непријатељу је сасвим супротан. Он је показивао љубав и према онима који су га пљували у лице”. Богдановић не уочава да је старчево обраћање усташи присним „Дијете” исто што и Христово благосиљање непријатеља, кога је демон обузео и навео на злочин. Вукашинов небески мир и благосиљање убице били су усташи најстрашнија казна – он је ускоро полудео.
О чему је овде реч? Зашто Богдановић и Вучић личе један на другог? Вучићево позивање на протестантизам није нимало случајно – протестанизам је најповршније хришћанство, секуларизам маскиран у веру, карикатуралан у извесним својим облицима, попут калвинизма, који тврди да Бог више воли оне који су економски успешнији, што је најјадније учење које се у историји вере у Христа појавило. Премијер Србије би хтео да „прекодира“ свој народ, да га поведе у нигдину конвертитства, јер зна да, док год је у Србима жив православни косовско–лазаревски архетип („Земаљско је за малена царство,/ а Небеско увек и довека”), дотле постоји опасност да ће се тај народ придружити великом устанку човечанства против антихристовског Новог светског поретка. Ево шта о томе каже историчар М. Ковић: „Косовски завет и још старији култови Светог Саве и Светог Симеона вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског народа, оно што их је разликовало и од најсроднијих, суседних народа. У „Слову о кнезу Лазару” патријарха Данила III, написаном само неколико година после Косовског боја, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у ономе што 1530. српски сељаци причају Бенедикту Курипешићу, дипломати на пропутовању кроз Босну и Стару Србију. Травнички везир 1806. пише у Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге” о кнезу Лазару, прете да ће као и он са војском изаћи на Косово. Он дословно каже да је Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму”. Ми се, дакле, сусрећемо са бескрајно занимљивим феноменом, вековним трајањем Косовског завета, култа и предања у сећању једног народа, у једној примарно усменој култури. Он мења своју форму, али његова суштина је хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњој, елитној српској култури, у две слободне српске државе, најсавршенију уметничку форму Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. /…/ Свети кнез Лазар био је „велики подстрекач буне” и „у разуму” Гаврила Принципа. /…/Био је ситног раста али чврсте грађе, ћутљив, али човек од акције. Документи са суђења приказују га као средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао је само на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје”. Јер, и србски протестант Богдановић и протестант у покушају Вучић оптужују народ коме биолошки припадају за борбено – саможртвену православну веру, која проговара, на различите Христове начине, и кроз Светог Авакума и кроз Светог Вукашина. Срби морају бити конвертити који слушају своје англосаксонске и немачке господаре и – квит! Зато се и Богдановићу и Вучићу србска мученичка историја привиђа као једна огромна рупа.
