Правни положај Високог представника регулисан је Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: „Дејтонски споразум“), који Анекс носи назив: „Споразум о цивилном спровођењу мирног решења“.
Већ из самог назива Анекса 10, јасно је да исти регулише начин спровођења цивилних аспеката мирног решења. У циљу што ефикасније имплементације свега што је договорено и претходно уграђено у текст Дејтонског споразума, Стране су се сагласиле да се одреди Високи представник који би координирао све активности везане за реализацију споразума, као што су: надгледање свих активности у вези са тим, одржавање тесних контаката цивилних орагнизација и агенција у Босни и Херцеговини, давање општих смерница, организовање и учествовање на донаторским састанцима, извештавање свих релевантних међународних чинилаца о напретку спровођења мировног споразума, оснивање цивилних комисија итд.
Одредбе чл. III предвиђају именовање особља Високог представника, те се констатује да Високи представник, стручњаци који чине његово особље и чланови његове породице, уживају привилегије и имунитете које уживају дипломатски агенти и њихове породице по Бечкој конвенцији о дипломатским односима.
Са аспекта теме која се обрађује на данашњем скупу, нарочито је интересантна одредба чл.V Анекса 10 која носи назив „Коначни ауторитет за тумачење“ и гласи: „ Високи представник на терену је коначан ауторитет за тумачење овог споразума о цивилном спровођењу мирног решења“. Наведена одредба је дала овлашћење Високом представнику да његова реч буде последња када је у питању тумачење појединих одредаба Анекса 10, с тим што треба нагласити да га та одредба истовремено не овлашћује да он даје обавезујуће тумачење и осталих делова Дејтонског споразума. На пример, он није „коначан ауторитет“, за тумачење Устава Босне и Херцеговине или других делова овог мировног Споразума.
Одредбе Анекса 10 Дејтонског споразума не садрже термине из којих би се могло закључити да Високи представник има овлашћење да доноси било какве правне акте који би стварали обавезе за Босну и Херцеговину, ентитете или за њихове грађане. Опис радњи на које је овлашћен Високи представник су фактичке природе и односе се на различите контакте, посредовања, надгледање, обавештавања и слично. Чак и када би Високи представник, користећи се својством врховног ауторитета у тумачењу Анекса 10, стао на становиште да је ипак надлежан да доноси некакве правне акте, јасно је да би и у том случају сви акти Високог представника морали бити искључиво ниже правне снаге у односу на Устав и законе, из разлога што би се радило о актима намењеним примени тј. извршавању Дејтонског споразума, о чему јасно сведочи сам назив Анекса 10.
Правосудне функције Устав Босне и Херцеговине несумњиво додељује ентитетима, а на нивоу централне власти се предвиђа функционисање једино уставног суда. Централна држава би могла евентуално преузети поједине надлежности ентитета, али само уколико се ентитети о томе сложе (чл.III.5.а Устава).
Република Српска се никада није сагласила да се њене надлежности у делу судске власти пренесу на Босну и Херцеговину.
Упркос свему, Високи представник је донео одлуку о успостављању Суда Босне и Херцеговине, уз наредбу да одлука ступа на снагу одмах и примењује се док Парламентарна скупштина БиХ не усвоји закон исте садржине, „без измена и допуна и без постављања услова“.
Противуставно наметањем оснивања суда БиХ, одлуком Високог представника, представља акт узурпирања уставотворне власти, и правно насиље над грађанима Босне и Херцеговине којима Дејтонски спразум гарантује примену владавине права и поштовање основних људских права и слобода.
Доносећи овакву одлуку, Високи представник је грубо прекршио Дејтонски споразум, насилно променивши Устав БиХ, давши себи за право да својом одлуком уређује питања и материју коју се може да уредити искључиво Уставом БиХ.
Поставља се питање како се Високи представник уопште осмелио да донесе такву, очигледно неуставну и на међународном правну неутемељену одлуку, и шта га је окуражило да се тако бахато понаша?
Одговор се може наслутити из уводног дела Одлуке о оснивању суда. Одлука се позива на тзв. бонска овлашћења тј. на тачку XI.2. Закључака Савета за имплементацију мира (PIC) који се састао у Бону децембра 1997. Године.
Дејтонски споразум не познаје Савет за имплементацију мира као тело које би давало подршку спровођењу мира. Савет је основан непосредно након потписивања Дејтонског споразума, наводно са циљем подршке спровођењу тог међународног уговора. Међутим, време и догађаји који су следили су показали да је прави циљ успостављања Савета био управо супротан од оног што је прокламовано, те да је прави циљ по свој прилици био да се изврши ревизија Дејтонског мировног споразума и поткопа дејтонски поредак, унитаризује Босна и Херцеговина, а све то сходно интересима тзв. „међународне заједнице“, а противно вољи народа који живи у Републици Српској, као једном од ентитета Босне и Херцеговине.
Чланови фамозног Савета за имплементације су 50 држава, различите међународне организације и субјекти као што су: Европска банка за обнову и развој, Европска комисија, Међународни комитет Црвеног Крста, Међународни трибунал за злочине почињене на простору бивше Југославије, ММФ, НАТО, Светска банка, Савет Европе и др.
Савет за имплементацију има и свој Управни одбор, а чланице истог су: Француска, Италија, Велика Британија, Немачка, САД, Јапан, Канада, Русија, Председништво ЕУ, Европска комисија и Организација исламске конференције коју представља Турска. На челу Управног одбора се налази управо Високи представник!
Тзв. бонска овлашћења на која се редовно позива Високи представник кад год крши међународно право, у ствари ни не постоје, нити таква овлашћења могу постојати јер Савет за имплементацију мира не поседује ингеренције које би му дале својство властодавца у конкретном случају. Закључцима које је донео поменути Савет, Високом представнику је уместо овлашћења, суштинкси дата отворена подршка („поздрављања“ и „похвала“) и зелено светло за противправно прекрајање Дејтонско мировног споразума са крајњим циљем развлашћивања Републике Српске присилним преносом њених надлежности на централне органе власти у Босни и Херцеговини.
ЗАКЉУЧАК: Доследно поштовање Дејтонског споразума је у интересу сва три конститутивна народа која живе у Босни и Херцеговини. У условима правног насиља које се спроводи од стране Високог представника, грађанима Републике Српске и српском народу не преостаје ништа друго него да посегне за средством за којим би посегнули сви народи демократских држава у свету, а то је референдум. Парламентарна скупштина Света Европе у својој Резолуцији из 2007. године констатује да је „Референдум инструмент непосредне демократије који припада европском изборном наслеђу“, па нема никаквог разлога да се тим инструментом не послужи и народ Републике Српске.
И на крају, треба рећи да су се поводом најављеног референдума огласили амбасадори поменутог Управног одбора Савета за имплементацију мира путем изјаве која је дата за јавност, заузевши став да би рефередум представљао фундаментално кршење Општег оквирног споразума за мир и директно кршење Анекса 4 и 10. При том су амбасадори дали пуну подршку Високом представнику опомињући власти РС на обавезу поштовања Дејтонског споразума и одлука Високог представника.
Руска федерација се није придружила датој изјави, о чему постоји белешка на званичном порталу Уреда високог представника.
