Стогодишњица свесрпске божићне жртве на Мојковцу

440

У условима духовног и физичког ропства у коме се данас нашао обезглављени и издани српски народ, подсећање на заветне подвиге предака подиже потомке из стања ропског ништавила и враћа их са безалтернативног ЕУ-беспућа на пут који води ка Смислу. Тек из ропске перспективе постаје јасније зашто је крв мученика проливена на олтару Отаџбине клица новог живота и залог Васкрсења. Зато данас, сто година после, нововековна косовска, светолазаревска жртва мојковачких див-јунака („Крв се проли и Косово створи”, каже песник и сведок Мојковачког мартиријума – Радован Бећировић) делује сјајније и вредније него што је то била у хладним и крвавим божићним данима 1915. године (датуми су у тексту дати по јулијанском календару). Јер у времену у коме се понекад и заточницима Завета чине непремостиви ровови братских издаја и омраза, сећање на саможртвени чин јунака са Мојковца 1915. духовно снажи, повезујући покидану историјску свест и зацељујући дубоке братске ране.

            Тек у светлу Мојковачке битке може да се схвати пуни смисао догађаја из лета 1914. и јесени 1918. године. Јер, како рече кћи команданта славне Санџачке војске, сердара Јанка Вукотића, Василија, „да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Пошто је кључ разумевања Мојковачке битке у смислу, а не у фактима, она је прво ушла, како рече владика будимљанско-никшићки Јоаникије, „у стихове који се пјевају, а тек онда су, потом, историчали обратили пуну пажњу на Мојковачку битку”.

Битка, која је у историји позната као Мојковачка, завршни је чин једногодишњих борби Санџачке војске. Прецизније, Мојковачком битком Санџачка војска је у потпуности остварила ратни циљ због којег је ова оперативна група и формирана. Наиме, 25. августа 1914. године Врховна команда Војске Црне Горе објединила је под заједничком командом Санџачке војске јединице бројности 26.380 војника, са 54 топа и 39 митраљеза. Под командом најспособнијег црногорског официра Јанка Вукотића, већ прослављеног 1912. „суворовским” походом преко планине Богићевице и ослобађањем древне Пећке патријаршије и Дечана, нашло се више од половине расположивих оружаних снага Краљевине Црне Горе. Овај број је одговарао ратном задатку, који је дефинисан у прокламацији Владе Црне Горе од 28. јула 1914: ,,Аустроугарска је на подне Србији објавила рат. Наша храбра војска налази се већ дуж граница, спремна да изврши славну и свету дужност какву још никада имала није од како је Црне Горе, од како је српског народа. Србија  и Црна Гора сачињавају један исти фронт према заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину”. Још јасније је ратни задатак Санџачке војске одређен у писму које је судбоносних летњих дана 1914. године Народна скупштина Краљевине Црне Горе упутила Народној скупштини Краљевине Србије: ,,Народна скупштина Црне Горе, сазвана у овим судбоносним часовима за цио српски народ – поздравља своју драгу браћу и преко њих цио српски народ братске Краљевине и  увјерава их да је свака душа у Црној Гори сада као икад готова принијети и потоњу кап крви на жртвеник српске слободе и независности, коју дивља и ненасита Аустрија хоће да нам одузме”. Сходно овим политичким прокламацијама, при оснивању Санџачка војска Црне Горе је добила ратни задатак да у координисаној акцији са борцима Ужичког одреда војске Краљевине Србије изврши удар по аустро-угарском боку на горњем току Дрине и тиме за себе веже што више аустругарских јединица. Првобитни циљ је био да се ослаби централни део аустроугарског фронта према Србији на доњој Дрини и Сави. Истовремено, требало је привући на себе што јаче војне снаге Аустро-Угарске, како би она била ослабљена на фронту према Русији.

UN7

Једном речју, ратни циљеви због којих је у августу 1914. образована Санџачка војска проистицали су из непомућене историјске и националне свести српске Спарте, која је 5. августа 1914. језгровито исказана у црногорској ноти урученој аустроугарском посланику на Цетињу о прекиду дипломатских односа: ,,Црна Гора спојена са Србијом јаким везама једне исте крви и привржена Русији несаломљивим везама вијековне захвалности… принуђена је да изјави да не може остати неутрална у тој борби и да се мора такође латит оружја ради учешћа у одбрани слободе српског народа”.

Испуњавајући свој ратни задатак, јединице Санџачке војске су у септембру 1914. године  прешле Дрину, ослобађају од аустроугарске војске Горажде и настављајући преко Рогатице и Гласинца своје наступање ка српском Сарајеву. Од 9. до 10. октобра 1914. јединице црногорске војске су водиле жестоку борбу против аустроугарске војске на Гласиначком пољу испод Романије. Током највећег дела 1915. године, све до 5. октобра, на ратишту које су држале војске две српске краљевине владало је затишје. У том периоду Санџачка војска је заједно са Ужичким одредом држала фронт на Дрини, од Шћепан поља до Вишеграда.

Тек када је 5. октобра 1915. године започела здружена немачка, аустроугарска и бугарска офанзива на Србију, под командом фелдмаршала Макензена, Санџачка војска и њен командант Јанко Вукотић ступили су на завршну деоницу голготског пута који је Краљевина Црна Гора са братском Краљевином Србијом изабрала у јулу 1914. Заветни саможртвени задатак који су почетком октобра 1915. на Сави свесно извршавале јединице мајора Гавриловића, „жртвоване за част Београда и Отаџбине”, од 22. октобра 1915. преузеће на себе Вукотићеви борци на Дрини. Управо онако како је Јанко Вукотић у јулу 1914. у својству председника Владе Црне Горе клицао у Народној скупштини: ,,загрљене Ловћен и Авалу, штитити руски народ и њен племенити и моћни цар”. Наиме, 22. октобра 1915. догодила се кључна промена на заједничком фронту војски Србије и Црне Горе, јер су тог дана бугарске трупе су заузеле Скопље и тиме онемогућиле српску војску да се повуче преко погодног терена вардарске долине у Грчку. Истог дана, други српски непријатељ, аустроугарска 62. дивизија отпочиње са нападом у рејону Вишеграда, отпочињући са форсирањем Дрине. Јединице Санџачке војске укопале су се на десној обали Лима, у подручју Руда и  Прибоја, како би  напале леђа аустроугарске 62. дивизије, која је наступала правцем Вишеград – Ужице. У последњим данима месеца октобра постала је пресудна одбрана правца  Прибој – Нова Варош – Нови Пазар, јер би пробој ове линије постао кобан за војску Краљевине Србије. Наиме, 31. октобра начелних Врховне команде, војвода Радомир Путник, доноси у Крагујевцу одлуку да се у последњем моменту изврши повлачење Прве армије правцем Краљево – Рашка. Главни удар аустроугарске војске требао је да прими Косовски одред Санџачке војске формиран од Горњо-васојевићке бригаде, под командом Луке Гојнића. Ове ратне догађаје Хаџи-Радован Бећировић Требјешки верно описује стиховима:

„Но кад Швабе пребродише Дрину,

И Вишеград шћаху да размину,

Дочека их Гојинићу Лука

Крдиса им половину пука.

С њим Санџачка Прва дивизија

Од регрута и од Санџаклија

И од Куча и Братоножића,

Извиђачки одред Зрновића;

Та је сила на Вишеград била

Под командом Матановић Мила.

До Рудога и града Прибоја

Стопу земље не даду без боја.”

Тако се црногорска Санџачка војска, ојачана официрима и топовима Војске Краљевине Србије („Да командант буде батерије, Младеновић из земље Србије”), нашла у ситуацији да постане последња одбрана десног бока која ће омогућити војсци, краљу, Влади, Скупштини, једном речју држави Србији, да у егзодусу преко метохијских, црногорских и албанских врлети сачува клицу српске слободе и државности.

„Црногорци град Мојковац бране.

Не бране га да се њиме спасе,

Но да силу дочекају на се,

Која шћаше Србе да претече

Да им жива ока не утече,

Да направе страшну костурницу,

У Ругову, тврду качаницу.

Сад нек чују који чути желе

Српске гусле шта о томе веле.

Сердар Јанко кад одступи с Дрине,

Пред великом силом осовине,

Он за собом крвав траг оставља,

И централне силе зауставља”.

После напуштања Ужица 2. новембра, а у циљу спречавања даљег продора непријатеља ка Сјеници и Новом Пазару, командант Санџачке војске формира посебну јединицу за заштиту правца Ивањица – Јавор – Сјеница. Реч је о Јаворском одреду под командом Петра Мартиновића, начелника штаба Санџачке војске. О херојским борбама које је при постепеном планском повлачењу водила црногорска Санџачка војска, значајно успоравајући напредовање неупоредиво бројнијег и опремљенијег непријатеља, песник вели:

„А за битке код Кокина Брода

Причаће се докле је народа,

За крв људску која се потроши

На вратима од Нове Вароши.

Мићуновић Јован с Ловћенцима

Отпор даје Шваби и Њемцима.

Понови се стара историја

На шанцима Црнога Ђорђија”.

После 55 дана борби и повлачења древним устаничким путевима вожда Карађорђа и изасланика Светог Петра Цетињског, војводе Јована Шибалије, уз омогућавање Србијиној Првој армији да се повуче правцем Краљево – Рашка – Пећ – Чакор – Андријевица- Матешево – Подгорица –  Скадар, јединице Санџачке војске нашле су се 14, 15. и 16. децембра на линији Чакор – Турјак – Беране – Мојковац – река Тара. Песник Бећировић пева:

„Онда рече сердар Вукотићу:

Драги брате војвода Лакићу,

Српска војска одступа од Пећи

Ками мајци да могу утећи,

Пред њима су планине и кланци

На оружје устали Качаци.

Ту Чакорски одред нека чека,

Јер се Кевеш генерал зарека

У Ругову Србе да претече.

Као што се у Бечу зарече.

Бранте Чакор и Мокру планину

Србијанске трупе док размину.

То су наша браћа најмилија

Ми смо Срби једна фамилија.

И по вјери и по народности

Зовемо се браћа од милости“

То је била линија фронта, дугачког 140 километара, у предвечерје Мојковачке битке. Уочи битке однос снага је био 1:3,5 у корист делова Треће аустро-угарске армије на мојковачком положају, на тарском 2:1 у корист непријатеља, док је у артиљерским оруђима однос био 8:1 за аустроугарску војску.

225135.p

Сама Мојковачка битка започела је на Бадњи дан снажним артиљеријским нападом делова 62. и 53. аустроугарске дивизије на положаје Прве санџачке дивизије. Атмосферу на Мојковцу уочи одсудног божићног боја, кћерка сердара Јанка Вукотића, Василија, живо описује речима: „Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца“. Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем… Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу… Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко… У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови… Борба је већ у јеку… Земља и небо су у пламену…”

mojkovacka-bitka-1

Бојна њива, Развршје, Улошевина, Мједно гувно, то су положаји који су на Божић 1915. прелазили из руке у руку, на којима се прса у прса водила одсудна борба за одбрану мојковачког пролаза. Са заветним речима на уснама – неће проћи – на древном немањићком Брскову прославили су се нововековни српски Југовићи: Мило Матановић, Милош Меденица, Љубо Полексић, Милинко Влаховић, Грујица Грдинић, Павле Вујисић, Васо Дожић, Михаило Ракочевић, Ђорђије Пилетић и још многи знани и незнани витезови, који су предводили неустрашиве саплеменике – нове Обилиће.

„Благо вама Мојковачке горе,

Са вама се Црногорци зоре.

Сви се Срби са вама поносе

И славу ви свијетом проносе;

 Гледам ваше крваве пољане,

 Гдје се мрки гавранови хране,

По Брскову и по Бојној њиви

Гдје су пали соколови сиви,

Стресала сам са горе китину

На јунаке који туда гину,

Од тога им покрове кројила

И лешеве њемачке бројила,

Не зна броја колико хиљада

Паде с Дрине до Мојковца града.”

            Божићно опредељење за Крст часни и Слободу златну мојковачких витезова трајно је, као у камен, утиснуто у српски етос. На мојковачком надахнућу се у хладним ноћима садашњег евроатлантског ропства и националне издаје греје искра српске слободе у срцима неких младих, душману непознатих српских осветника, нових Мандушића и Принципа! Зато се у  ово божићно јутро молитвено сетимо мојковачких јунака и на њиховом светом примеру огрејмо своја малаксала срца, како би се покајани са белосветских странпутица вратили на светосавски пут.

6857_919206178135075_7188173544822790159_n