Од како су објавили славодобитно да им НАТО поклања вишецевне бацаче ракета и да ће набавити и балистичке, па нек кошта шта кошта, ал радост очекиваног разарања Ниша цене нема, Хрвати ћуте, ал зато Алек и Дачек, дежурни миротворци у региону, уста не затварају.
Они ето не би никако да се Србија наоружа, ал кад су из комшилука навалили, па неће да уваже силне разлоге за миран суживот, они што о народу брину(тобож!) морају да упозоре да се то неће од народа српског лако поднети, а миротворачки планови muti ANGELE такође то не трпе.
Изузев, ако моћници из НАТО нису осмислили да Хрвате наоружају као будуће чуваре гасног терминала на острву КРК, где ће се (наводно?) све земље бивше Југославије и остатка Балкана снабдевати засада још непостојећим гасом, ал да руски туда никако потећи неће!
Пројектовани ТАП гасовод и игре око забране изградње Јужног тока, дали су посебну улогу у НАТО плановима Хрватској и Албанији, већ век цео доказаним србождерима и злочинцима.
Господари рата свим средствима за енергетску доминацију у свету, немире се са истином да гаса који би текао преко терминала (неизграђеног) на КРКУ нема, ал има њихових планова да се сви будући потрошачи задуже и заједнички изграде прилазну инфраструктуру за снабдевање, па нек кошта шта кошта.
Макар и по цену да се у комшилуку инсталирају ракетни системи, а Србија скаланих гаћа, што јој разни диливери саветници баш успешно учкур развезаше, да јој гаће саме падоше.
Иако је самодржац био, Милан Обреновић IV ипак је уважио савете умних, који су још пре век и по увидели да се Србија најбоље брани, када је војно способна за самосталну одбрану.
Знајући да војске без оружја нема, прихватио је владар предлог да се уведе модеран систем редовног служења и активне резерве, која се на маневрима уиграва да као целина следи и извршава замисли стратегијске команде у главном генералштабу.
Срби, који су о свом круву и руву, како је то Вук Караџић описао, два устанка подигли и аутономију у Отоманском царству изборили, а потом под чврстом руком Милоша Обреновића темеље државности учврстили, и припреме под Михајлом почели за коначно ослобођење што ће чекати скоро век цео, тешко и мучно су застарело оружје из куће у магазине државне давали.
Модерну пушку од миља названу “кокинка”, нису више у кући држали а тек на маневрима су је многи у руке и узели.
Упркос трагичне епизоде са Тимочком буном и зле судбине да се “кокинка” најпре на Србима испроба у гушењу буне, коју радикали зарад освајања власти подигоше а не зарад ослобођења потлачених српских земаља, Милан Обреновић ипак спроведе реформу одбране и Србија стече модеран безбедносни систем, а млади питомци војне академије стекоше солидно знање које усавршавањем и њиховим свакодневним радом са кадровцима и резервистима, даде видљиве резултате у ослободилачким ратовима, почетком прошлог века.
Иако су Турци модерно оружје код Аустро-Угара и Немаца набављали а официре у њихове војне академије слали, ипак је Србија била спремна да се брани и одбрани, јер је имала и оружје и знање и срце јуначко. Додуше, тада није било сека, тета и бака из Сорош фонда, да шире приче о узалудности одбране и прекој потреби да се само под кишобраном НАТО (за Србе тако бушним!) сачувати може, јер неће правични господари из Брисела дозволити злочестим хрватским и шиптарским дечкима да голоруке Србе кољу, а претци им ту дисциплину успешно три пута у прошлом веку вежбали, па потомци једва чекају да понове, док певају:
“Ко то каже ј — ли га ћаћа, да се црна легија не враћа”!
Додуше, не певају то на службеном дочеку Алека и Дачека у комшилуку, бране им господари из Брисела, да се они можда неби уплашили од стварности коју и врапци на гранама виде!
Најава са НАТО ракетама у комшилуку, војничким речником речено, средство је одвраћања да ослабљена Србија најзад не посегне за модерним оружјем, као првим степеником успона ка јачању и обнови своје урушене државности!
Међутим, историјско искуство је показало да је Србија после набавке “кокинке” почела сталан успон и изградњу система колективне безбедности, како би се могла и економски ојачати и одупрети свим уценама и диктатима моћних, јер више нису олако могли да посегну за својом оружаном силом као средством политике притиска, а само челници народни неодговорни, не користе ни искуство туђе а камо ли сопствено!
Иако су Грчка и Турска чланице НАТО савеза, спорови који нису решени већ десетинама година утичу да љубав није заменила преко потребни опрез, а НАТО застава лепрша и код једних и код других.
Остатку остатака српског етничког простора, поодавно су разне “добронамерне” комшије већ измериле по њима одрживи остатак кад се они намире, а корисника је све више што је Србија мања, ал ЕУ видиоци само о неопходности суживота и толеранције причају, макар на штету националних интереса, ал национализам је штетан упорно уче добро плаћени сорош- друго србијанци из разних НВО.
Они што тобож о средствима брину, већ причају колико ће коштати руско оружје а ми смо сиромашни и не можемо то поднети, уместо да израчунају колико ће коштати кредит код ММФ да се изгради инфраструктура за непостојећи терминал на КРКУ, где гас никада потећи неће, ал оће камате на камате за подигнути кредит, у недоглед!
Срби имају пословицу која гласи – “Ко носи не проси”! – а гас само из Русије може да се набави, по повољним условима и без политичких уцена и притисака.
Суочен са нескривеним претњама и уценама моћне “претече ЕУ”, умни Никола Пашић није се у сличној ситуацији нимало двоумио, и модерне топове је код пријатељске земље набавио, упркос разним брижним критичарима што су о цени набавке безуспешно разглабали, све плаћени туђим парама!
Стога, нека Хрвати инсталирају ракете, ал нека прочитају поново мемоаре царског генерала Алфреда Крауса, који је њиховим претцима у Великом рату командовао, а и драгог им Влатка Мачека, њему потчињеног причувног домобранског частника (резетвни официр), што је као ратни заробљеник НИШ, ратну престоницу Србије, особно упознао!
Иако су се они Шкодиним топовима као најмоћнијим поносили, дочекали су их на првој стопи земље Србије прослављени српски “пољаци” (француски топови 75мм) и обучена посада, да им улазницу наплате, како је домаћински ред и закон.
Са комшијама који су нескривено ратоборни и агресорски расположени, нема бољег средства за разговор осим модерних “пољака” и добро обучене посаде, али свакако без диливери пријатељских саветника који би дискете за њихову употребу у својим рукама држали.
Управо се у целом свету, јасно и транспаренто како то из ЕУ воле да кажу, види ефикасност модерних “пољака” и обучене посаде у Сирији, где се претеће општесветско ИД зло разара, да се даље не шири.
Срби су не мање мотивисани да савладају употребу тих борбених средстава, да би успешно своју Отаџбину од претећег зла чували и сачували, као и Руси, који се позиву легитимне власти у Сирији одазваше да заједничко зло и заједнички у корену сатру!
Умни предводници народа којима је до очувања и јачања стало, не треба да се обазиру на претње било споља било у самој земљи од многобројних (нажалост) НВО плаћених Јудиним сребрењацима кад завапе против јачања одбране Отаџбине, као првог корака на путу од хиљаду миља, јер се разорено неће ни лако ни напречац опоравити.
Извесно је да у српским касарнама опет треба да се чује српска песма регрутска, а не даире несрећника које је немилосрдна рука отимача енергетских ресурса отерала да се злопате по белом свету, а битанге из Брисела планирају да их у Србији удоме до одрживог решења (читај заувек!) или до трагичног тренутка када ће очај из њих измамити нежељену акцију и још нежељенију српску реакцију!
Да се све то предупреди, неопходно је да Алек и Дачек престану да кукају по региону и предузму неопходне кораке на јачању одбране Отаџбине, а Тома без земље поздрави прву генерацију српских регрута радосно приспелих да модерним “пољацима” успешно руковање савладају, у касарнама које имена бранилаца Отаџбине славом овенчана, носе.
Да се заори поново већ заборављени поздрав српски – Помоз Бог јунаци! – као најбољи одговор разним мериоцима српске земље, који никако да науче лекцију о њеној цени и наплати при непозваном туристичком излету, који у два светска рата није био лака шетња по брдовитом Балкану земљом Србијом!
НИШ, као сабирни центар за ратне заробљенике, остао је у сећању многима из моћне “претече ЕУ”, иако нису ни знали где се тачно налази, ал су ипак научили!
