У окупираној Србији, џепови медијског отпора, међу њима и Фонд стратешке културе, опомињу: „догоди ли се да Вучић поново победи, сигурно ћемо имати даљи реални (или чак номинални) пад пензија и плата, масовна отпуштања у јавном сектору, даље смањење реалне наднице у приватном сектору, руинирање државног здравства и просвете (да бисмо се сви лечили у приватним ординацијама и да би наша деца ишла у приватне школе), промену Устава и избацивање преамбуле о Косову, нове уступке Приштини у вези са Севером Косова и пријемом у међународне организације, продају Телекома, ПКБ-а и делова ЕПС-а, улазак у СТО и прихватање ГМО, изградњу кампова за „привремени смештај“ арапских избеглица. Опет ћемо имати Кирбија и Девенпорта (или њихове наследнике) као стварне премијере, а Блера или Строс-Кана (или њихове заменике) као реалне министре. Нама ће и даље владати „елита“ с купљеним дипломама, уз врхуњење медиокритета и паразита у целом јавном сектору. Поново ћемо гледати шпанске серије о државним ударима и заверама тајкуна или жутих против Премијера, и опет ћемо слушати Њега како нам објашњава да је протестантизам нешто много напредно и добро, а српско православље нешто лоше…” (С. Антонић: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dan-mrmota-izbori-2016/)
Зашто тако суде они који певају о слободи? Зато што „српско руководство жури да придобије максималну подршку бирача како би спроводило тај спољнополитички курс који од њега траже Брисел и Вашингтон. А главне тачке тог курса јесу приступање Европској Унији по сваку цену, одустајање од војне неутралности и повлачење трговинско-економске и енергетске сарадње са Русијом и интеграционим маханизмима на постовјетском пространству”. (П. Искендеров: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/srbija-izbori-bez-izbora/ )
Истовремено, садашње Србијино руководство нас у освит предизборне кампање, а после осуђујуће пресуде Оливеру Ивановићу убеђује да слобода и отпор, као њено друго лице, станују и у њиховим редовима. Марцијални Марко Ђурић, позивајући се на своје мишљење (!), јуче је кликтао како ће Србија да преиспита своје учешће у бриселском тзв. дијалогу. Да је патриотски преокрет могућ, гарантује и Расим, шокиран пресудом, јер је „Ивановић истакнути борац за демократију”. (http://www.blic.rs/vesti/politika/gruba-nepravda-djuric-presuda-ivanovicu-skandalozna-razmotriti-nastavak-dijaloga/2zw12s0) Узгред буди речено, ако је демократија владавина народа, онда између турских дахија и Тачјевих и Изетбеговићевих кабадахија постоји непрекинута нит злочина развлашћивања, обездржављења и обезглављивања Срба.
И тако, како буде одмицала предизборна кампања, са окупираног медијског неба Србије све више ће нам се привиђати патриотска, државотворна, косовска и русофилска маска А. Вучића и његовог табора. Шириће се речи, тон и стил који буде носталгију и за унутрашњу политичку употребу враћају Вучића у старинарницу „Велике Србије”. „Поделиће” се напредњаци, али и сви постпетооктобарци по новим шавовима, а према потреби западног газде који организује партију и меша карте. Неки ће неодољиво подсећати на старе радикале и биће последња српска „нада” у мери у којој су други постали непоправљиви издајници, трилатералци и конвертити.
Зато, на прагу новог политичко-националног, предизборног привиђења, а после изгласавања у Европском парламенту ССП са тзв. Републиком Косова, читаоце слободне Србије подсећамо да је на страници ФСК још 9. 01. 2015. било написано: „Управо ССП, као евроунијатски „надустав”, у чл. 15 у ст. 1, 2, 3 и 4 предвиђа, да је Србија обавезна да у року од две године од ступања на снагу ССП (22. 7. 2013) закључи билатералне уговоре о регионалној сарадњи са државама које су већ потписале ССП. Битни елементи ових уговора су: политички дијалог, успостављање зоне слободне трговине, узајамне концесије у области кретања радне снаге и капитала, као и сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова. У последњем ставу чл. 15 ССП стоји да ће „Србија започети сличне преговоре са преосталим државама у региону када ове државе буду потписале Споразум о стабилизацији и придруживању”. Имајући ово у виду, не треба нам Томина „дипломатска” креманска прозорљивост да знамо да ће Брисел пошто потпише ССП са тзв. Републиком Косово, по свој прилици на пролеће 2015. г., од Србије захтевати да са истом злочиначком НАТО творевином, сходно обавези из чл. 15 ССП закључи уговор о регионалној сарадњи и добросуседству, са већ поменутим обавезним елементима”.(З. Чворовић: http://srb.fondsk.ru/news/2015/01/09/kosovo-i-evrointegraciie-u-2015-ili-chemu-verovati-tarabihevom-nastavlachu-ili-ssp-u.html) Посматрани из овог угла, Бриселски тзв. споразуми нису ништа друго до парцијални споразуми у фази отпочетих преговора, који ће на крају процеса (стабилизације!) довести до закључења општег споразума о добросуседству из чл. 15. ст. 4. ССП. Оно што је из угла ССП еуфемизам добросуседства, из угла међународног права је „документ о трајном миру – мировни уговор, (који је) са међународноправном снагом већ припремљен, перфидно уобличен и маскиран под називом – „Споразум о нормализацији односа Србије и Косова“. До кога ће се доћи, подразумева се, „мукотрпним“ преговорима две стране (под патронатом треће која је активно учествовала у агресији на страни оне прве) кроз тзв. Бриселски пакет, а под супервизијом бирократа задужених за (и кроз) поглавље 35”. (Г. Јевтовић: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/srbija-i-kosovo-dve-nemacke-ili-dva-kipra/ )
Да се Србијин властодржачки брод незаустављиво креће ка експлицитном признању тзв. Републике Косово кроз закључење уговора о добросуседству, потврдио је Мајкл Кирби. Јер, ниједан Србин и његова слобода и живот, па ни О. Ивановића, нису по речима Кирбија вредни заустављања бриселског процеса. Не треба сумњати у Кирбијеве речи, јер Вашингтон одређује вредности и приоритете садашње српске власти. За утврђивање аутентичног лика званичне „српске” политике – Кирбијеве речи су стварност, а заклињања Вучића и његовог табора пуко привиђење.
Слобода не трпи привиђење, док је окупација неодвојива од привиђења. Она живи у и од привиђења. И траје онолико дуго, колико је привиђење моћи окупатора, јаче од зова слободе покорених.
