Да ли ће Европска унија постати део Турске

433

Ванредни самит ЕУ – Турска одржан је у атмосфери заоштравања полемике обе стране по питањима каква су ефикасност трошења средстава, додељених Турској за смештај избеглица и средстава за заштиту спољних граница Европске уније од нелегалне миграције, као и питање помоћи Грчкој која се налази на путу основне масе избеглица. При том, како је могло да се схвати из изјава и интервјуа Ангеле Меркел, општа миграциона политика ЕУ се неће разматрати.

Турски премијер Ахмет Давутоглу је у Бриселу био разграбљиван. Не штедећи осмехе, он је омогућавао да се схвати ко је прави владар ситуације. Свакодневно су у грчку луку Пиреј стизале хиљаде избеглица и тако повећавале оптерећење на инфраструктуру Грчке и додатно провоцирале несугласице у „европској породици“ чије је постојање и тако све очигледније. Затварање балканске маршруте ће Атину ставити у још тежи положај. Јер за другим балканским земљама делимична ограничења уласка у земљу је увела и Македонија.

 Zapadu-poka-ne-udalos-spixnut-bezhencev-Turcii-O-chyom-torguyutsya

Река илегалних миграната у Европи у многом је испровоцирана тежњом Турске да распламса сиријски грађански рат, о чему су покушавали да говоре, конкретно, новинари опозиционог издања Cumhuriet, који су због тога стигли и до затвора. Па и сада, почетком марта, турске власти добијају бојажљиву критику о њиховом „непоштовању принципа Европске уније“. Ради се о кампањи прогањања новина Zaman, коју врше турске власти. У те новине, које имају везе са познатим проповедником Фетхулахом Гиленом, решењем истамбулског суда је у правном смислу уведена спољна управа, а говори се и о конфискацији имовине. Увече, 4. марта, специјалне јединице су јуришом заузеле службене просторије новина уз коришћење сузавца и водених топова. То никако није први случај прогањања штампе у Турској, у којој постоји велики број разлога да се човек нађе иза решетака, па чак и у гробу. Довољно је, рецимо, да се почне са постављањем незгодних питања о суровом рату против Курда на југоистоку земље, о подршци терористичких групација у Сирији или о невероватним  пословним апетитима чланова породице Ердоган…

Према мишљењу руководиоца бундестаговог комитета за спољну политику Норберта Ретгена, време за нападе турских власти на слободу штампе није изабрано случајно. Анкара се, немачки политичар је у то убеђен, решила на тај корак уочи потписивања споразума са Бриселом, те је зато рачунала да ће Европа  ћутати  због кршења људских права.

За то време господин Ердоган је предложио ни мање, ни више, већ да се на северу Сирије изгради нови град у коме би биле смештене избеглице. „Инфраструктуру новог града ће урадити Турска, а грађевински радови ће се изводити уз подршку међународне заједнице. У њега можемо да сместимо све који су били  принуђени да напусте Сирију, укључујући и оне који су већ нашли уточиште на територији Турске.  О тој идеји сам дискутовао са господином Обамом, чак смо поставили и координате. Међутим, за сада нема разговора о конкретној реализацији. Треба прво да се донесе решење. Прво морају да постоје воља и решеност“ – изјавио је Ердоган. Како видимо, турски председник не спава: он је у себи већ поделио Сирију и тако Европљанима омогућио да схвате да се он о свему већ договорио са Обамом.

Дотле су земље Европске уније одобриле финансирање фонда за подршку избеглицама на територији Турске. Анкара је у своје активе уписала 3 милијарде долара, оживљавање преговора о ступању у ЕУ и визну либерализацију, као и додатне успутне бонусе као што је скидање са дискусије у бундестагу питања о признавању геноцида над Јерменима у Османлијској Империји под условом да, као контра-услугу, Турци смање доток миграната у ЕУ тако што ће их смештати на своју територију. При томе, јасности у вези са тим  како ће новац пристизати и како ће се трошити, благо речено, има премало.

За пет година колико траје сиријска криза, Турска је, према изјавама њених лидера, прихватила мал’те не три милиона избеглица, Европска унија скоро два милиона, при чему многе међу њима немају сиријско порекло.

Из понашања Анкаре се види да она тешко да ће се зауставити на цифри од три милијарде новчаног следовања које долази из Европе. Турски рачун за „мир“ Берлина, Париза и других европских градова може да се повећа до 5 милијарди евра. А можда и до седам или више – како јој падне на памет.

„Ердоган, коме се нуде 3 милијарде евра ће захтевати не 6 милијарди, већ 9. Уз одржавање сваког наредног самита тај износ ће се повећавати,“ – каже чешки председник Милош Земан. Према информацији агенције Reuters, у току затворених преговора Ахмет Давутоглу је већ тражио 20 (!) милијарди, као и толико жељени безвизни режим за турске грађане. Међу-захтеви Турске су увече 7.марта  изгледали овако: 6 милијарди евра и убрзање пријема у ЕУ.

Ноћу пред 8.март Доналд Туск је изјавио да је постигнута сагласност у следећим тачкама: „враћање свих нових незаконитих миграната који на грчка острва стижу из Турске морем; убрзавање плана визне либерализације;  убрзавање издвајања 3 милијарде евра и допунског финансирања механизма помоћи за избеглице из Сирије; припрема за отварање нових поглавља у преговорима о ступању [Турске у ЕУ]; могућност  да се у Сирији формирају зоне које ће бити сигурније; пресељење сиријских избеглица по принципу један за једног». Тај документ треба да се потврди током новог састанка 17 – 18.марта. Према Давутоглуовим речима безвизни режим између ЕУ и Турске ће бити уведен до краја јуна.

7.марта у Бриселу је одржан и састанак  генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и Ахмета Давутоглуа. Према Столтенберговим речима, НАТО ће подржати борбу против кријумчарења и илегалне имиграције у Јегејском мору, а у оквиру Сталне поморске групе Алијансе, чији је посао да се бави «обавештајним послом, надгледањем и рекогносцирањем на Турско-Сиријској граници». Генерални секретар НАТО-а је истакао да мисија Алијансе није да хапси оне који се пребацују у Европу, или да их враћа у њихову отаџбину. Не ради се о милитаризацији кризе, упозорава први човек у Алијанси, забринут акцијама руске авијације у Сирији. А ако се верује главнокомандујућему снагама НАТО-а у Европи, Филипу Бридлаву, Русија је та која својим акцијама у Сирији провоцира сеобу избеглица у Европу. У таквим условима напори Анкаре су усмерени пре свега да се супротстави сиријској армији која ратује против терористичких групација које се нису нашле у  споразуму о примирју.

Враћање илегалних миграната у земљу са чије су територије стигли претпоставља и заједничко деловање органа ЕУ са турским властима у борби против трансграничног криминала. Очигледно је да је то и имао у виду Доналд Туск: «За многе у Европи најперспективнији метод се чини брз и свеобухватни механизам  за слање [назад у Турску] илегалних миграната који су стигли у Грчку. То би могло да ефикасно уништи пословни-модел  кријумчара“. Међутим, да би такав „брз и свеобухватан  механизам“ прорадио неопходни су политичка воља и постојање субјекта за доношење решења. Да се нађу и једно и друго у „уједињеној Европи“ је тешко могуће. Очигледно је да су криминални „пословни модели“ које је  поменуо Туск корисни и некоме у Европи. Саопштења бугарске штампе о трговини бензином који је украден у Сирији, а доспео је преко Турске, могу да буду само онај део леденог брега који штрчи изнад површине воде, баш као и италијанске турнеје Билала Ердогана.

Према подацима међународних организација, само у 2016.години у Грчку је стигло 100 хиљада миграната, који су намеравали да иду даље, углавном у Немачку која је, како пише у својим извештајима Евростат, прошле године примила 442  хиљаде људи  – преко трећине свих који су поднели захтеве за прихват у земљама Европске уније. Приметан пораст криминала и друштвеног незадовољства је принудио бундестаг да појача прописе о пријему избеглица, а Ангелу Меркел –   позиве на убрзање судске истраге миграната који су се криминалом бавили. Међутим, на општеевропском нивоу за сада нема никаквих решења у вези с тим. Зато пораст антиемигрантских и десно-националистичких расположења тера власти појединих држава (у  Шведској, Француској, Немачкој, Мађарској, Аустрији)  да прибегавају локалним правним и техничким мерама како би ограничиле илегалну миграцију.

Не треба бити паничар па да се предскаже да ће конфликтни потенцијал Европе само јачати. Он може да се ослободи између осталог преко терористичких акција, о чијој вероватноћи са великом бригом читавом свету јавља амерички Стејт департмент. И потпуно је природно да се донесе закључак да су по питањима миграционе политике националне државе ефикасније од наддржавних институција. Уз једну примедбу: те државе треба на својој територији да поседују стварни, а не фиктивни суверенитет.

Родился в 1974 году в Тбилиси. 1996 г. Московский государственный педагогический университет. Эксперт Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института востоковедения РАН. С 2005 г. Российский аналитический центр "Фонд стратегической культуры"; эксперт, заместитель генерального директора (с 2009 г). С 2011 г. Научный сотрудник Центра изучения Кавказа, центральной Азии и Урало-Поволжья Института Востоковедения РАН.