На чувену Андрићеву метафору из 1929. да у Сарајеву ни Саборна црква, Сахат-кула и Катедрала не откуцавају поноћ у исто вријеме, могли бисмо сасвим буквално додати да је Босна земља у којој се ни Нова година не слави истог дана. Само Хрвати је обиљежавају 1. јануара. За Србе је то по старом календару 13. јануар. А стари Изетбеговић се неколико година послије рата присјетио да Нова година није муслимански празник. Посебно се био окомио на хришћанина Деда Мраза илити Дједа Божичњака, јер му се вјерски запуштена бошњачка дјеца погрешно радују као своме. Али, ради се о прастарим православним, католичким и исламским традицијама, и у томе нема ништа спорно.
Међутим, од Дејтона наовамо, присутни су домаћи и инострани покушаји да се афирмише неки заједнички “државни” празник, који ће прихватити сва три народа у два ентитета и десет кантона, а да се сузбију сви сепаратни празници. То, међутим, постаје само повод више да се из године у годину обнављају национално-политичке препирке које доказују да ни једно ни друго напросто није реално.
Једва се била стишала гужва око датума Дана РС, који је гласовима бошњачких и иностраних чланова оспорио Уставни суд БиХ, а Срби га, као и иначе, прославили 9. јануара, у инат свечаније него икад. А онда је дошао 1. март и сарајевски медији су и ове године бурно негодовали што “Дан независности БиХ” комшије занемарују, у Српској званично, а у хрватским кантонима незванично. Бошњаци то сматрају антиуставним игнорисањем заједничке државе од стране српских и хрватских власти, а ове опет сеире што су бошњачке комшије добро схватиле поруку колико је Србима и Хрватима стало до БиХ.
Реално, “Дан независности” могао би да се обиљежава у цијелој Босни једино тако што би га у муслиманским кантонима славили као “Дан побједе”, у РС као “Дан жалости”, а у Херцег-Босни, као “Дан кајања” због одустајања од тзв. ливањског питања на референдуму за независну БиХ. “Дан побједе” – зато што су Муслимани, касаније Бошњаци, вјеровали да су међународним признањем добили и изнутра признату државу. “Дан жалости” – зато што су Срби, доминацијом комшија и вољом западних савезника, били отргнути од матице. “Дан кајања” због тога што су Хрвати тада упали у ћорсокак из кога се данас ваде. “Ливањско питање”, да подсјетимо, уз изјашњавање о независности, обухватало је и изјашњавање о унутрашњем уређењу БиХ. Прецизније, то питање је било тако формулисано да је територијално-етничке подјеле и уставни дизајн остављало за накнадни договор. Дакле, није да “беиха” Хрвати нису били свјесни да ће јединствена и цјеловита држава довести до доминације муслиманске већине. Али, инструкција врховника у Загребу и првосвештеника у Риму била је старија од властите памети, и зато нема Дана Херцег-Босне.
Народу можете забранити јавно празновање, али не и да слави у приватном кућном простору. Односно, можете натјерати људе да учествују у некој јавној манифестацији, али им не можете наметнути да приреде свечану кућну вечеру са породицом и кумовима. Прије рата у Сарајеву сви су се државним празницима радовавали искључиво као нерадним данима, са изузетком првобораца и њихових потомака. Слављење два Божића, два Ускрса, два Бајрама и више крсних слава није било забрањено, али ни пожељно. Ипак, хрватска младеж је одлазила у Катедралу на поноћку “због музике”. Муслимани су током рамазана у ноћним сатима упарађени одлазили на ифтар “ради сијела”. Срби су уочи 13. јануара ишли на касну вечеру у кафану “Центар” или хотел “Централ”.
Кад је дошла демократија, на тргу пред Катедралом о поноћки би се окупила гомила свијета, варнице запаљеног бадњака пред Саборном црквом сијале су високо. Преко Ферхадије, баш негдје на почетку Башчаршије, било је разапето зелено платно са натписом “Бајрам шериф мубарек ослум”. Сем прве ријечи, коју су знали и сви хришћани, значење остале три арапске ријечи нису биле разумљиве ни млађем муслиманском нараштају, али су их видно радовале. Била је то једина права карневалска година у БиХ када се још пландовало ранијим “државним” и празновало свим вјерским празницима. По томе се и могло наслутити да неће дуго.
Јасно је зашто данас Бошњаци славе Дан независости, а Срби се јеже на то. Као и зашто Срби славе Дан РС, а Бошњацима се преврће у стомаку, а Хрватима се смучило и једно и друго јер немају своје. Елем, јасно је што у БиХ ни за кога 1. март више није први дан прољећа. Али, зашто Срби неће да славе 25. новембар када су поразили фашистичку НДХ и створили СР БиХ у оквиру СФРЈ? Или, зашто Бошњаци одбијају да славе Дејтон када су га потписали Алија и Харис? Можда би чак био могућ компромис да га, по америчком рецепту, Бошњаци славе зато што је донио (само) мир, а Срби зато што је донио (и) политичко рјешење, али то би била само манифестација проблема, а не и рјешење. Постоји једноставно објашњење: баш зато што једни хоће, други и трећи неће, као и обратно. Тешко је сасвим рационално докучити метафизику празника и празновања, али чињеница је да постоје од како је свијета и вијека и да имају огроман емоционални и психолошки потенцијал. Неки народи воле да славе побједе, неки више да обиљежавају поразе или кајања. Зависно од политичке културе, односно менталитета народа, и једно и друго може подједнако да уједињује нацију, морално је јача, мобилише енергије, усмјерава народне тежње. Херодот је забиљежио да су неки антички императори и велике војсковође губили пријесто, чак и главе, зато што су у тренуцима највећег тријумфа покушали да укину или уведу светковине које поданицима нису биле у навици и у срцу. То би требало да буде наук и савременим моћницима да не дирају у празнике.
Но, још увијек не значи да неком помоћнику замјеника подсекретара у Стејт департменту неће пасти на ум да преко високог представнику у БиХ, а у “духу Дејтона”, рамазански или курбан бајрам наметне за државни празник. Из врло практичног разлога што га слави релативна већина популације и што би то био допринос интеграцији и уклопило се у стандард НАТО-а и ЕУ да “Босна треба да говори у један глас”. Да парафразирамо прагматизам једног америчког евроскептика поводом нејединства ЕУ, Вашингтону је потребан само један број телефона (а не три) преко кога могу да шаљу инструкције у БиХ. Уосталом, Давутоглу је Србима објаснио да им је 500 година под Турцима било златно доба које треба обновити, а Клинтон нам је поручио да треба да се окренемо будућости.
Ипак, зашто би земља са три различита народа уопште требало да има заједничке празнике. Водећи теоретичар политичког система консоцијације Аренд Лајпхарт, амерички научник рођен у Холандији, пише да у његовом завичају протестанти и католици живе паралелне животе. Свака група има не само своје цркве и гробља него и бракове, породилишта, школе, банке, привредне коморе, осигурања, новине, издаваче, позоришта, ловачка друштва, па и празнике. “И једино се сусрећу у војсци и на улици.” У Босни није баш дотле дошло, али послије 45 година присилног јединства и три и по године крвавих сукоба, три народа се узајмно удаљавају, тим више што један покушава да доминира на основу бројчане предности. Холандија је једна од најразвијенијих земаља у Европи, а БиХ је у Дејтону компонована управо по моделу демократске консоцијације.
Напротив, евро-амерички протекторат систематски крши Дејтон у немогућој мисији да од БиХ направи јединствену државу, и у том подухвату је очито инспирисан искуством оне једнопартијске, социјалистичке, под чврстом руком комуниста. У вријеме “конфедерирања Jу-федерације” и јачања “државности федералних јединица СФРЈ” Бранко, Хамдија и другови хтјели су да од БиХ направе националну републику, као што су биле све остале. Пошто су Срби и Хрвати заиста “сијали у БиХ, а временску прогнозу пратили на београдској и загребачкој тв”, ослонили су се на Муслимане. Оно што су, међутим, наши данашњи ино-душебрижници превидјели: тај пројекат је пропао не зато што је био социјалистички, него зато што је био нереалан. Да су, којом срећом, већ тада извршили територијално-етничку подјелу БиХ, до рата ‘92. не би ни дошло јер би свако био на свом, а ни Бошњаке данас не би мучила фикс идеја да имају неко посебно право на БиХ. ОХР са “бонским овлашћењима” нема мању моћ него што је у оно доба имао ЦК СКБиХ, али ипак не толику да може да манипулише свечарским емоцијама три народа, који једноствно неће заједничке празнике.
Да не одустанемо баш олако! Можда би се евентуално могао пронаћи неки датум рецимо у августу, људи су тада већином на годишњем одмору и добили би још два нерадна дана, а колико знам, ником се није нешто национално важно десило. Врага, брзо би се са двије стране открило да се тог дана на оној трећој родио или умро неки безначајан политичар, пјесник или сликар и да хоће да им подвале. Истина, БиХ има заставу која нема никакве везе ни са Босном ни са Херцеговином, нити и са једним од три народа. Има химну без текста, па свечана пјесма не може да се пјева. Може тако вјероватно да се убоде и неки датум у календару који ником ништа не значи. Не говори ли најбоље баш прича о празницима каква је прошлост, садашњости и будућност земље у којој је исти датум за једне дан славља, за друге дан жалости, а за треће дан кајања. Гроф Андраши је одавно уочио да “Босна нема једну душу”, па биће зато не може да има ни јединствене празнике.
