Обесмишљавање појмова важна је полуга у процесу демонтаже народа. Растакања народа. Ми који смо Срби, доста тешко подносимо овај експеримент који траје дуже од века.
Кад сам био млад, постављао сам питања старијим, образованим првацима разних наука, жељан знања. Боље рећи жедан. Једно од таквих питања беше: где престаје дијалект и почиње нови језик? И? Никада нисам добио одговор. Неки упитани налазили су да сам безобразан а неки да сам духовит. Ови први углавном нису били Срби, и можда највише кроз њих схватих појам агент.
Да, било је ту још спремних питања која су наравно такође остала без одговора. Из те лепезе долази и ово: како су настале границе Републике Србије после Другог светског рата? Упитани су одавно покојни, нећу им помињати имена. Један од њих ми је крајње забринуто рекао да та питања не постављам више никад. Није здраво…
Риба смрди од главе… Ма народ нема појма, баш они знају одакле риба смрди. А одакле смрди библиотека? Ако је глава сваке библиотеке каталог, онда смрди од каталога – ако смрди. Каталог Библиотеке Српске Академије Наука, ако је Српска, би требало да је уазбучен! Али није, он је уабцћеден. Како бре? Шта ти је то? То је редослед слова који иде овако: а б ц ћ… та модификована латинска слова је још пре двеста година мој старији и млађи брат Павле Соларић назвао гадним скјаветом! Неко ће рећи да сам ситничав и да сам запео. Добро, идемо даље. Тамо (у САНУ) има пар милиона папира, листова и листића разних формата, на којима су речи српског језика. Ту су и списи поменутог Павла Соларића, Јована Хаџића, Вука, Змаја… и тако скоро до бескраја! Од тог блага прави се још од 1953. године Речник. Он је тада назван српскохрватским. Добро. Такво је време било, али зашто се још увек зове тако? „Највећи син“ је отишао пре 36 година, неки кажу у Беч. Његови „потомци“ створили су нове језике. Мени од тих нових највише лежи црногорски. Али, напредујем и у бошњачком. Јер вежбам.
Извео сам мали прорачун, како је поменути Речник САНУ стигао до слова П, слово Ш ће „наићи“ негде око 2067. године, баш кад се мешовита руско-српска посада буде враћала са једне планете близу Сиријуса. Испаде тај Речник као катедрала; зида се вековима. Питања се даље намећу сама. Ако се он у најбољем случају заврши за 110 година, коме је уствари намењен? Можда некој новој хипотетичкој регионалној федерацији и њеној „едукованој популацији“.
Међутим, постоји и један супротан пример. Својим очима сам видео седам дебелих томова Речника српског језика. Његов тачан назив је Фреквенцијски речник. У тих седам свезака налази се 11 000 000 речи. Добро сте прочитали – једанаест милиона речи. Скоро све српске речи су пописане и измерена је њихова учесталост у текстовима. Пет стотина људи је на том послу радило пет година. Изненада, читав процес је прекинут раних шездесетих година. Ова прича сама је толико занимљива, пуна заплета, тајни, завера и обрта, да ћу овде стати и можда је неком другом приликом испричати у целини. Али морам да вам кажем ово одмах сада – најучесталија српска реч је глагол бити. Можда нас је зато немогуће уништити. А смрт? Реч смрт је у нашем језику на стотом месту. Мало пре речи крв. Крв је сто прва. Реч.
