Први март је у 2% територијално већем ентитету немогуће државе био дочекан и обележен као неостварени ратни циљ.
Нема штампаног ни електронског медија у том 2% територијално већем ентитету који није истакао тренутни анимозитет према Републици Српској и свему што има префикс српски.
Нормално, сав свој анимозитет, да не употребим вулгарнији израз, као што је србофобија, су представили преко разноврсних напада на првог човека Републике Српске, председника Милорада Додика, истичући да он мрзи све што је везано за већински народ у квази заједници.
Тачно је да он, као школовани политолог са Београдског универзитета, често истиче да наведена Заједница није република, није ни монархија, није ни грађанска држава. Она је тако дефинисана Дејтонским мировним споразумом.
У њој постоји Република Српска са већинским српским народом, која има свој Устав, своју Народну скупштину, свога Председника, своју Владу, дакле све законодавне и извршне органе које једна држава треба да има. То је тако дефинисано поменутим Мировним споразумом, а сви органи су изабрани демократским процедурама и стандардима.
Истим тим споразумом је дефинисано да наведена Заједница нема једног председника, нема владу, има Парламент, али има и ентитетски глас.
Република Српска је створена борбом српског народа, а пошто је председник Републике Српске активно учествовао у њеном стварању као борац у Војсци Републике Српске, те и као посланик у првом сазиву Народне скупштине, логично је да он изнад свега воли Републику Српску.
Њему, као ни већини Срба, не смета што други народи воле своју земљу или своју територију, али и њему и нама – Србима смета када нам бране да волимо своје или када покушавају да нам наметну неке друге – туђе вредности.
Познато је да муслимански народ, од 1993. године бошњачки, преко својих политичких представника покушава да изврши мајоризацију над српским и хрватским народом. При томе не бирају начин ни средства да то остваре. Покушавају, а негде и успевају, да откупе земљу, како би грунтовно постали највећи власници територије у Заједници, намештају резултате пописа становништва, уводе појам ,,босански језик“, пишу „научне“ студије о томе да су они једини староседеоци на овој територији, а да су Срби и Хрвати досељеници и тд.
Посебно је интересантно да им смета што у Уставу Републике Српске пише да је један од равноправних језика, … ,, језик бошњачког народа …“, а не босански језик.
Неки од бошњачких челника наводе, да је неотуђиво право сваког човека на матерњи језик.
То је тачно, али изгледа да се на то право позивају само када су бошњачки ђаци у питању. Тада потпуно заборављају да српска деца у 2% територијално већем ентитету, уче по плану и програму босанског, а не по плану њима матерњег, српског језика. То је непримерено и неприхватљиво, посебно што се то ради, на пример у Босанском Петровцу, дакле тамо где је српски народ вековима био, а и сада је, већински народ. Слична ситуација је и у Гламочу, Дрвару и у Босанском Грахову, где се учи по хрватском плану и програму, а да не спомињемо „мулти-етничко и мулти-културално Сарајево“, где се свакако приоритетно изучава босански план и програм наставе.
Наравно, то за њих није дискриминација и покушај асимилације, али је зато назив језика који бошњачка деца уче у Републици Српској споран.
Рамиз Салкић, који је потпредседник Републике Српске, је 1. марта у листу „Став“ говорио о босанском језику и између осталог навео : ,, … Иако већина грађана, дакле њих око 53 посто, у Босни и Херцеговини говори босанским језиком, нажалост, због оваквог уређења, али најприје због штетних и радикалних политика, босански језик је у подређеном положају у једном дијелу наше домовине. Оваква ситуација да се већинском народу забрањује изучавање језика у једном дијелу државе, вјероватно није забиљежена у свијету…“
У овој његовој изјави су садржане већ познате неистине са којима покушавају да докажу да је БиХ искључиво бошњачка домовина. Нити њих има 53%, нити им је забрањено изучавање језика којим се служи бошњачки народ.
Међутим, Салкић сматра да је проблем босанског језика продужетак етничког чишћења у Републици Српској, те да се: ,, … тренутна власт у бх. ентитету РС бори против свега што је босанскохерцеговачко… Негирање и ниподаштавање свега што је босанско дио је и другог Меморандума САНУ-а, који је доступан у јавности. Дакле то је једна врста наставка великосрпске политике која у миру жели да обезвриједи државу Босну…“
Да је Сaлкић имало морална личност, а мештани Братунца одавно знају да то није, одмах би поднео оставку на место потпредседникa Републике Српске. Таква србофобија није само испољена према председнику Републике Српске, већ према читавом српском народу, и не само у Републици Српској. Његово спомињање Меморандума САНУ се пре свега односи на најављену заједничку Декларацију Републике Србије (РС) и Републике Српске (РС) о очувању српског народа.
Да је он имало морална личност, навео би да је у 2% територијално већем ентитету, у току 1994. и 1995. године, као и након рата извршено потпуно етничко чишћење Срба.
Навео би да је у Бихаћу пре рата, по попису из 1991. године, живело 12.689 Срба, а сада је тамо, по попису из 2013. године, њих 910. Дакле 12 пута мање. У истом периоду број муслиманског-бошњачког становништва се повећао са 46.740 на 49.550.
Ко је онда етнички очишћен?
Навео би да је у Босанском Петровцу 1991. године било 11.694 Срба, а 2013. године је тај број спао на њих 3.996 . Дакле скоро 300 посто мање. За тај исти период број муслиманског-бошњачког живља се смањио са 3.288 на 3.179, дакле за 109 или 3,3 посто.
Ко је етнички очишћен?
Да Салкић има имало образа, навео би да је у Санском Мосту 1991. године било 25.363 Срба, а сада по попису из 2013. године их је свега 1.837, што је 1.380 посто мање.
За то време у том истом месту број муслиманског- бошњачког становништва је увећан са 28.136 на 38.344, више од 10.000.
Ко је етнички очишћен?
Слична ситуација са етничким чишћењем Срба је и у Ливну, Дрвару, Босанском Грахову, а да не говоримо о Сарајеву, Зеници или Какњу. Поред наведеног, Салкић би требало да зна да и по лажном попису из 2013. године, са фабрикованим резултатима, бошњачког становништва има 50,1 посто, а не 53 % како он износи у јавности и како би он желео да буде.
Свакако да Салкић не сматра да је префикс босански неподобан за Републику Српску, јер он представља негирање српског језика, од кога је иначе настао, а што савремени бошњачки научници оспоравају и покушавају да представе као потпуно нови језик.
Када кажете босански језик, онда испада да сви у БиХ говоре или се служе тим језиком, што је нетачно. Уосталом како то да 1993. године, када је муслимански народ у БиХ преименован у бошњачки, није одмах дефинисано да Бошњаци употребљавају босански језик, већ је наведено да користе бошњачки језик.
Поред тога треба поставити питање зашто се босанским језиком Муслимани нису служили после фамозног Устава СФРЈ из 1974. године, када су признати као нација.
Председника Додика и политичаре из Бања Луке често оптужују да не воле Заједницу, а Салкић говори да Додик не воли све што је босанско-херцеговачко.
Питамо се како да волите Заједницу у којој ваш народ проглашавају за геноцидни и окупаторски?
Често се из Сарајева чује и да смо фашистички народ.
Треба подсетити Салкића и њему сличне да у Другом светском рату у Подрињу нису живели Хрвати, али је било усташа. Те фашистичке јединице су биле састављене од муслиманског живља. Свима је позната „Ханџар дивизија“, која је баш у Подрињу клала и палила све што је српско. О томе још постоје живи сведоци.
Нигде у свету није забележено, осим у босанско-херцеговачкој Заједници и у РХ, да народ који је староседелац и који је конституитиван, буде проглашен за агресора. Својатање БиХ и полагање искључивог права на БиХ, као територијалног појма, од стране Бошњака, је потпуно неприхватљиво, те изазива нормалне реакције у Републици Српској.
Таквим својим понашањем они само јачају уверење српског народа да је потребно што пре кренути путем самосталности.
