Након прелиминарне оцене[1] пресуде бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу коју је 24. марта изрекао МТБЈ, покушали смо дати детаљнију анализу те пресуде. У првом делу те анализе разматрали смо питање о оптужби Р. Караџића за геноцид. У овом тексту ћемо разматрати питање о томе како је Претресно веће доказивало кривицу Р. Караџића у целини.
Обратимо пажњу на то каква је структура пресуде. Претресно веће почиње са одељком под насловом “Радован Караџић и оптужбе против њега” (странице 1-4). У овом одељку судије нам саопштавају ко је тај Радован Караџић и ко је он био у време рата у БиХ, какве је оптужбе против њега покренуло тужилаштво. Међутим, следећи одељак се већ зове “Општа питања разматрања доказа”. Чудно, зар не? Судије одмах почињу да причају о доказима, уопште не размотривши питање о томе каква је кривица оптуженог. Оптужује ли се он за чињење свих тих злочина или као саучесник у њима. И то наравно није случајност. Ради се о томе да је форма одговорности у МТБЈ установљена Чланом 7. Статута МТБЈ (Индивидуална одговорност). Тај члан гласи:
- Osoba koja je planirala, poticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od krivičnih djela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta snosi individualnu odgovornost za to krivično djelo.
Изузеци су регулисани тачкама 3 и 4 тог истог Члана 7.:
Ukoliko je neko od djela … počinio podređeni, njegov nadređeni ne može biti oslobođen krivične odgovornosti ako je znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni sprema počiniti takva djela ili da ih je već počinio, a on nije preduzeo nužne i razumne mjere da spriječi takva djela ili kazni počinioce. Optužena osoba koja je postupala prema naređenju vlade ili nadređenog ne može biti oslobođena krivične odgovornosti, ali joj se to može uzeti u obzir kao osnov za ublažavanje kazne ako Međunarodni sud utvrdi da je to u interesu pravde.
Прво разматрање питања о томе какво је схватање кривице Р. Караџића судије разматрају тек на 236 страници! Штавише, после њиховог већ вишеструког разматрања таквих појмова попут actus reus и mens rea (то јест, то што се у кривичном праву назива одговарајућом објективном и субјективном страном злочина). Интересантан приступ! То питање које је морало бити размотрено на самом почетку, нашло се удаљено дубоко у тексту. Сада ћемо видети да то није урађено случајно.
Дакле, шта ми видимо после 236 странице? Суд изјављује да тужилаштво не тврди да је Р. Караџић лично починио те злочине за које је оптужен, већ “посредством његовог учешћа у “удруженом злочиначком подухвату”.[2]
Тужилаштво је утврдило да је Р. Караџић узео учешће у четири “удружена злочиначка подухвата” (УЗП). И ево одговора на то од стране судија: “Када двоје или више лица делују заједно за достизање заједничког злочиначког циља, њихова одговорност се утврђује на основу учешћа у тој групи”.
И даље: “Прва, “основна” категорија УЗП тиче се ситуације када сви учесници дејствују ради постизања општег циља и стичу општи злочиначки умишљај за достизање постављеног циља.
Друга “системска” категорија УЗП тиче се организованог система злостављања.
Трећа “раширена” категоријаа УЗП тиче се одговорности члана УЗП за злочине који излазе изван оквира општег плана или циља, но који су природни и предвидљиви као последица остваривања тог општег циља…”
На тај начин ми видимо да су одмах после цитирања Члана 7. Статута МТБЈ судије у потпуности промениле форму одговорности. Откуд одједном те категорије УЗП па и сам УЗП? Одговор имамо у параграфу 560 – “у складу са праксом трибунала”.
У сваком нормалном суду удаљавање судија од правила утврђивања одговорности, прописаних у његовим статутним документима или кривичним и кривично-процесним кодексима, повлачи за собом укидање пресуде. Али не и у Хашком трибуналу.
Можемо много говорити о даљим проблемима које је изазвала ова махинација судија. Многи од њих су вапијући. Тако, на пример, тврдња судија да је “Р. Караџић требао знати” једноставно не значи доказ кривице! Требао је знати не значи да је “знао”, посебно у контексту стандарда доказивања, названог “ван разумне сумње” (beyond reasonable doubts). Међутим, у тим детаљима већ нема смисла, јер нема главног – кривица Р. Караџића у принципу није утврђена!
“Научници” су се бацили на анализу тога како је МТБЈ “применио” ову или ону форму УЗП у предмету Р. Караџића. Но, ни један од њих не може (и не жели) да одговори на питање: како “пракса” трибунала може смислити теорије које немају никакве основе ни у Статуту, па чак ни у Правилима процедуре и доказивања тог истог трибунала. Ми посебно подвлачимо да ни помена (а камо ли регулисања!) о теорији УЗП нема чак ни у Правилима процедуре! Ако је Статут МТБЈ био донет од стране СБ ОУН, онда су Правила процедуре и доказивања донета од стране самих судија и прерађивана су десетине пута! Али чак ни у том “праву за самог себе” трибунал није успео да утврди своју теорију у својству “правне норме”. И није случајно низ судија иступало против примене те теорије као нечег што нема никакву правну основу за њену примену у МТБЈ.[3]
И тако, пресуда Р. Караџићу није донета на основу општих принципа утврђивања кривице. Него на основу теорије коју је смислио сам трибунал. Јер није случајно никао израз “Хашко правосуђе”. Јер то свакако не значи само политички мотивисане пресуде. То значи и правне махинације.
Члан 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима утврђује претпоставку невиности на следећи начин: “Сваки оптужени у кривичном постпупку има право да се сматра невиним све док његова кривица не буде доказана у складу са законом”. Обратимо пажњу да кривица мора бити не једноставно “доказана”, него доказана у складу са законом. Хашки трибунал то није могао урадити. Пресуда Р. Караџићу представља правну махинацију коју су покушали да замаскирају у скоро три хиљаде страница. Међутим, смисао тих хиљада губи се у одсуству једног – да је кривица оптуженог доказана у складу са законом. Међународно право нам даје јасан одговор: кривица Р. Караџића није била доказана у складу са законом. Од тога и треба полазити.
[1] Пресуда Радовану Караџићу – прелиминарна анализа
[2] Параграф 556 Пресуде.
[3] Види, на пример, несагласно мишљење судије Линдхољма у предмету «Тужилац против Симића и других».
