Претходни текстови посвећени анализи пресуде бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу коју је изрекао МТБЈ 24. марта текуће године, говорили су о оптужби против Р. Караџића за геноцид у Босни и Херцеговини у целини и Сребреници посебно[1], затим посебно о утврђивању кривице[2], фалсификовању сведочења[3], доказима који су предочени приликом опсаде Сарајева и гађања Маркала[4]. У овом тексту разматраћемо питање како је Претресно веће донело пресуду о одређивању казне Р. Караџићу.
Параграф 6070 пресуде од 24. марта гласи: “На основу изложеног, узимајући у обзир тежину и размере злочина, а такође централно место које је заузимао оптужени у вршењу тих злочина, Претресно веће сматра неопходним одредити казну у виду лишавања слободе од 40 година”.[5] Какве основе је имао суд да одреди овако жестоку казну?[6]
Као прво, треба напоменути да је МТБЈ један од најжешћих и антиправних судских органа на свету. Главни проблем одређивања казне у МТБЈ огледа се у одсуству било каквих оквира у одређивању рокова лишавања слободе и чак правила таквог одређивања, и као последицу добијамо произвољност деловања судија. Једино ограничење представља забрана смртне казне. Но, све остало се налази у потпуној слободи деловања судија. То је у директној супротности са принципима кривичног права, посебно са принципом законитости и принципом правне дефинисаности.
На тај начин, ми смо већ више од две деценије сведоци произвољности различитих судија МТБЈ приликом одређивања казне. Један судија може говорити у односу према једном те истом оптуженом да је невин, а други – да је неопходна казна доживотног затвора. То се десило у предмету генерала Здравка Толимира. Чак и ако су судије сагласне око кривице оптуженог, њихово мишљење о роковима лишавања слободе могу бити исто толико различита, на пример, оптужени Благоје Симић је могао добити седам година (позиција судије Линдхолма), али је добио 15 година, јер су судије Мумба и Вилијамс били у већини. Генерал Галић је могао добити 10 година затвора (позиција судије Нието-Навиа), али је добио 20 година.
Не мања разлика “мишљења” постоји и међу одлукама претресних већа са једне и жалбених већа са друге стране. Тако је, на пример, у предмету Станислава Галића, жалбено веће одбацило казну од 20 година затвора и одредило му доживотну робију. Генерал Т. Блашкић је од претресног већа био осуђен на 45 година затвора, но, практично је био ослобођен у сали суда жалбеног већа која је тај рок смањила на… 10 година. Не мање зачујућа игра бројки дешавала се и у другим процесима. Притом, сва та већа су деловала “од ока”, јер конкретних правила изрицања казне није било и нема.
Претресно веће у предмету Р. Караџића изјавило је да толико сурова казна представља резултат “тежине почињених злочина”. Међутим, Хашки трибунал је и створен само и искључиво за разматрање оптужби за извршење “најтежих злочина”. Због тога аргумент судија не изгледа баш убедљиво.
Судије Квон, Бајрд и Морисон покушале су да објасне своју пресуду постојањем отежевајућих околности. Но, ни једна од њих не одговара на питање: зашто баш 40 година? Зашто не 50? Зашто не 35 или 20? Зар двадесет година затвора није било довољна казна за оптуженог који има 70 година?
А узраст оптуженог представља основу за одређивање блаже казне. Жалбено веће је не једном потврдило да се старији узраст признаје као околност која има значаја приликом одређивања казне. Но, претресно веће у предмету Р. Каарџића ту чињеницу није разматрало. Оно је само поменуло – без било какве даље анализе.
Претресно веће у предмету Р. Караџића такође је у потпуности игнорисало одредба коју је одредио Статут МТБЈ, да се “користи пракса одређивања казне у бившој Југославији”. Судије су се правиле као да су испуниле ту одредбу. Као, размотрили смо ту праксу, но она за њих “није обавезујућа”.[7] А на ту праксу земаља бивше Југославије требало је обратити пажњу. Максимални рок лишавања слободе у КП Југославије износио је 20 година. Исто толико он износи данас у Србији. Управо зато су за ратни злочин против СРЈ Бил Клинтон и његови сарадници из земаља НАТО пакта, који су учествовали у бомбардовању СРЈ у марту-јуну 1999. године, добили свега 20 година лишавања слободе. Тако је пресудио Београдски окружни суд. Он је радио по закону у коме су одређени рокови кажњавања побројани по строгим правилима. Према свеукупности злочина који су учињени против народа Југославије, Клинтон је добио више од 40 година, но у вези са ограничењем општег рока, њему је било одређено 20 година. Тако је то у нормалним правним системима. У МТБЈ – уопште није тако. У овом тренутку као одговор на питање зашто 40 година – може се навести само један узрок: њима се тако хтело. Тако су хтеле судије које су одредиле пет година лишавања слободе најамнику Дражену Ердемовићу који је признао убиство више од хиљаду људи. Тако се хтело судијама које су ослободиле одговорности Харадинаја не само за злочине за које га је “оптужило” тужилаштво, него и за убиства сведока већ за време самог судског процеса. Тако су хтеле судије које су ослободиле генерала Готовину…
Међутим, проблем није у појединим судијама. Проблем је у систему некажњавања и произвољности које леже у основи самог постојања Хашког трибунала. Као што је очигледно, произвољност у одређивању казне уопште није збуњујућа, она јасно дели неразумну попустљивост према злочинцима и неразумну жестину према онима који су означени као одговорни за злочине оних који су ослобођени. На тај начин – одсуство рокова и правила одређивања казне – смишљено је заложен елемент у систему МТБЈ.
На тај начин, закључак у односу казне која је одређена Р. Караџићу може бити само један: поред тога што је она неправедна, она је изречена у односу на лице чија кривица без икакве сумње није била доказана, та казна није имала правних основа и носи произвољни карактер.
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-prvi-deo/
[2] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-deo-2/
[3] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-treci-deo/
[4] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-deo-4/
[5] Prosecutor v. Radovan Karadžić. Trial Chamber’s Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016.
[6] При этом мы рассматриваем данный вопрос обособленно, то есть вне контекста об обоснованности вынесения вердикта о виновности. Объективное рассмотрение представленных доказательство во время судебного процесса (включая, вопросы, поднятые нами в ранее опубликованных статьях) говорит о том, что вина Р.Караджича вне разумных сомнений доказана не была.
[7] См. параграфы 6038-6042 приговора Р.Караджича (страницы 2526-2528).
