Најављени протест опозиционог Савеза за промјене, и митинг, у Републици Српској владајуће СНСД, заказани истовремено, на удаљености не већој од два километра, неколико дана су држали Бања Луку у атмосфери видне напетости. Информације о групама које ће доћи са стране (из Хрватске, Србије, Федерације БиХ) с намјером да изазову нереде, стварале су полицији пуне руке посла. Сваку такву информацију било је потребно провјерити и према њој се адекватно поставити. На апел Његове светости патријарха српског Иринеја, који је позвао политичаре у Републици Српској да одустану од најављених скупова, Младен Босић, лидер опозиционе СДС, одговорио је да Црква ако жели да се бави политиком, треба да оснује политичку странку[1]. Ни апели организација проистеклих из протеклог рата, нити позиви неких других политичких странака да се одустане и од протеста и од митинга, нису дали резултат. Дан уочи најављених окупљања медији Републике Српске објавили су документ Сорошове организације Отворено друштво из којег се види да су организаторима протеста у Бањој Луци додијељена финансијска средства у износу од пола милиона долара.
Јутро 14. маја стога је почело тихо, а стрепња је била свеприсутна. Полиција је металним оградама препречила улице, створила „тампон зону“ кроз коју саобраћај није био дозвољен, а како се ближио почетак заказаних скупова, ни пјешаци нису могли прећи „линију раздвајања“. Митинг који је СНСД заказао на Тргу Крајине имао је назив „Срцем за Српску“, а протест Савеза за промјене био је под називом „Ослободимо Српску“. Према процјени полиције, на првом се окупило 35 хиљада људи, а на другом 6000. На први је из свих крајева Српске стигло 230 аутобуса, а на други 119. Када се број аутобуса помножи са приближно 50 путника, дође се до математике да је на скуп партије Милорада Додика стигло 12 до 13 хиљада грађана из свих крајева Српске и 20 000 Бањалучана, док је опозиционаре подржало 6000 гостујућих и пар стотина домаћих. На Тргу Крајине се поред застава Републике Српске вијорила и велика застава Руске Федерације, а више присутних у рукама су држали фотографије предсједника Русије, Владимира Путина. Путинових фотографија на скупу опозиције није било.
„Демоклов мач“ који је тог дана висио над Бања Луком била је „протестна шетња“ коју су најављивали лидери опозиције према Тргу Крајине, односно према „противничком табору“. Полиција је дошла до информације да је права намјера у ствари била да се запосједне зграда Народне скупштине. Народна скупштина је обавезујућа мета у матрици обојених револуција. Зграду скупштине напали су у Кијеву, то су покушали у Скопљу и Подгорици, 5. октобра демонстранти су запосјели зграду Савезне скупштине у Београду, и потом је запалити. Коначно, предсједник Савеза синдиката Републике Српске Ранка Мишић, приликом усвајања Закона о раду, позивала је демонстранте да заузму зграду Народне скупштине. Насилан улазак протестаната у скупштинску зграду је планетарна вијест. Вјероватно су управо ту вијест и очекивале сарајевске телевизије које су у Бања Луку упутиле шест репортажних кола.
Упад у Народну скупштину, након чега се протестанти забаракадирају и поставе услове о ванредним изборима, прелазној влади и оставци предсједника владе или републике, једно је од поглавља у познатом упуству Џина Шарпа о преузимању власти. Зато су опозиционари у својим говорима и потенцирали да је њихов протест „свенародни“, а да је власт „ненародна“. Ријеч „народ“ користили су као параван. Од намјере да своје присталице поведу у „протестну шетњу“ одустали су сат уочи почетка протеста, а након разговора са министром унутрашњих послова Српске, Драганом Лукачем. Министар није био рјечит, али је био убједљив. Видно нервозни, опозиционари су након разговора с министром Лукачем, од „шетње“ одустали, те су завршавајући своје говоре окупљене позвали да се разиђу и врате кућама. Неколико говорника узвикивало је „готов је“ што је познати петооктобарски поклич, али је и кореографија скупа подсјећала на кухињу Канваса и бивше отпораше Срђе Поповића, креаторе великих немира у Београду и пада Милошевића, за рачун Запада.
„Издаја је када одете у Сарајево и климате главом, умјесто да кажете не може, издаја је када у Сарајеву не смијете рећи да навијате за Србију“, језгровито је објаснио предсједник Додик, и позвао на јединство. Из парка „Младен Стојановић“ Младен Босић је најавио да ће сљедећи пут у Бања Луку доћи са два пута више присталица.
Оба скупа протекла су без и једног инцидента. Опозиција није хтјела признати пораз. Митинг СНСД-а, заказан истовремено, допринио је да број присталица опозиције буде знатно мањи, јер је многе одвратио од поласка у Бања Луку. Сорошове прсте, без којих је протест попут овог незамислив, видјели су сви. Радио телевизија Републике Српске и Министарство унутрашњих послова, „стубови режима“, како опозиција назива жиле куцавице Републике Српске, били су на висини свог задатка.
[1] http://www.srna.rs/novosti/401437/bosic-ako-crkva-zeli-da-se-bavi-politikom–neka-osnuje-stranku-.htm
