Спречавајући позитиван резултат кроз изазивање националне подјеле, опозиција износи тезу да предсједник Републике Српске уцијењује Запад референдумом, желећи остварити резултат у прокламованој политици према криминализованом сарајевском правосуђу.
И горе од тога: у земљи која има највећи број исламских бораца на ратиштима Сирије и Ирака и снажну терористичку мрежу која пријети свакодневно – Младен Босић и тзв „опозиција“ крећу у отворену конфронтацију унутар српског народа јер политичка конфронтација у институцијама Републике Српске није остварила ниједан зацртани циљ и није довела до нестабилности. Зато се изашло на улицу.
Изашло се на улицу да би сви приоритети и интереси у сложеним процесима политичке транзиције и сталног наметања рјешења из Сарајева, Лондона и Анкаре, који су дубоко против националног интереса и уставног положаја Републике Српске, остали у позадини, неосвијетљени и небитни. Криминогено и усмјеравано правосуђе из Сарајева, терористичка убиства полицајаца МУП-а Републике Српске (у Зворнику) и Бошњачко-Хрватске Федерације (у Бугојну), убиства војника Оружаних снага БиХ (у Рајловцу), напади пиротехничким средствима на генерала Анту Јелеча, атентат на премијера Владе Србије Александра Вучића и стална харанга против бораца војске Републике Српске, полицајаца МУП-а (због улоге у рату и наводних злочина), рушење и напади на банкарски сектор Републике Српске (хапшење директорице Агенције за банкарство РС Славице Ињац, директорице Инвестиционо-Развојне банке РС, хапшење власника „Павловић банке“… и многе друге акције, сликовито показују на који начин и којим механизмима злоупотребе правосуђа се користи политичко Сарајево за обрачуне са носиоцима одговорних дужности у институцијама Републике Српске.
Кап која је прелила чашу стрпљења Владе РС и предсједника Додика без сумње је одлука Уставног суда БиХ којом се забрањује обиљежавање Дана Републике Српске. Али, ништа од овога није битно тзв. опозицији која влада у Сарајеву, слиједећи циљеве исламистичке политике коју формулише и проводи Бакир Изетбеговић и његова СДА.
Али ако то не разумију политички експоненти Младена Босића, попут Адама Шукала или Небојше Вукановића, проблеме односа и дјеловања „Бакирових кадија“ из Сарајева одлично су схватили и јасно препознали у Савезу независних социјалдемократа, у одлучним политичким мјерама предсједника Републике Српске Додика.
Одлука о организовању референдума о правосуђу је стратешка и неопходна мјера.
У њој се препознаје најважнија позиција заједничке политике премијера Вучића и предсједника Додика: изабрати тренутак, учинити најбоље и разумијети посљедице.
Они који нису били дио процеса притиска на политичку „халку“ из Сарајева и њихове „западне“ туторе у разговорима о правосуђу, немају право коментарисати изнуђене тактичке варијанте до којих је њихов кукавичлук у ствари довео.
Ријеч је о снажној политичкој одлуци и најважијем политичком курсу који је било који народ на Балкану покушао заузети. То јесте удар на политички и уставни поредак – али Исламске Републике Босне и Херцеговине, као што је политички удар на програм ИСИЛ-а и Ал Каиде – вехабија и Муслиманског братства – удар на Ердоганову моћ у Босни.
Штавише, Одлука о референдуму не уважава неоосманске геополитичке принципе и интересе, као ни идеју и програм „Зелене трансверзале“ – односно, не поштује основе политичког тестамента Алије Изетбеговића исказаног у програму Исламске декларације.
Истовремено, она је снажан алиби злонамјерним англо-америчким политикама у БиХ да наставе жестоко нападати Републику Српску, њене институције, друштво у цијелини и српски народ. У томе и леже разлози због којих премијер Владе Србије Александар Вучић моли да се одлука о референдуму преиспита.
Он зна да су сви исламисти, сви фанатици – Бакир Изетбеговић и његова политичка недоношчад (Емир Суљагић, Мирсад Вилић, Денис Звиздић, Драган Мектић…) уједињени у идеји заташкавања атентата, тј. покушаја његовог убиства, те да, заједно са мржњом опсједнутим трећеразредним дипломатама из Сарајева, желе сукоб, конфликт и рат за који ће лојална америчка штампа и јавност уопште – свакако оптужити Србе.
Управо тако: пропали покушај убиства Александра Вучића из злонамјерне, мржњом опсједнуте америчке амбасаде у Сарајеву и бескорисног али злонамјерног ОХР-а само су наставак удара на Дејтонски споразум и Републику Српску.
Бакир Изетбеговић, Денис Звиздић, Шефик Џаферовић и Шемсудин Мехмедовић лажу када тврде да референдум о криминализованом правосуђу представља објаву рата. У ствари то јесте објава рата криминалцима и бандитима, ИСИЛ-у и Ал Каиди – Ердогану и Али Хамнеију у БиХ, али није објава рата Дејтонској Босни и Херцеговини.
Већ је требало да буду похапшени они који су покушали да убију премијера Вучића, исламисти склони тероризму, наоружани, мотивисани и фанатизовани, који немају ни нацију ни државу. Њихова једина држава је њихов идеал Свјетског халифата – лудачке пројекције шеријатске државе која се простире на двије трећине земљине кугле.
Сјеме тог зла СДА је посијала првим изигравањем Дејтонског споразума, десет дана након што је потписан у Паризу – примајући у држављанство БиХ разне терористе и стране борце како би спречила њихов уставом одређен изгон из БиХ у року од 30.дана. Они су створили исламско друштво и исламску власт у БиХ.
Исламско друштво у БиХ је план и наслијеђе Бакировог оца, Алије Изетбеговића.
Овакав корумпиран, криминализован и неспособан политички систем је такође дио тог наслијеђа. Стварна и стална претња од тероризма у БиХ потиче од глобалне мреже екстремиста – а прије свега од Ал Каиде и Исламске државе, који су у Сарајеву код куће.
Многе терористичке организације, уз помоћ Алије Изетбеговића и његове СДА, су направиле снажан продор у бошњачко друштво – у политичке странке, невладине организације, Исламску заједницу БиХ али и у структуре политичке моћи у Сарајеву а посебно у обавјештајно безбједносни и правосудни апарат земље.
Екстремистичка хоботница у овој земљи располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбједносним агенцијама у БиХ, они су овдје до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом “Вехабијски покрет”.
Тачно је да нису сви припадници тог покрета терористи али сви познати терористи у овој земљи долазе, искључиво, из тог покрета. Потпуно несметано, ова лица су на подручју БиХ оснивала предузећа и невладине организације, а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију својих сљедбеника – војску будућег ратног конфликта.
У цијелој Европи не постоји држава, осим Босне и Херцеговине, која би на своме тлу толерисала мале халифате, исламске државице и вануставни живот у тим насељима.
Та екстремистичка насеља, као преседан у цијелој Европи, компромитују Бошњаке и праве од једног толерантног европског народа таоца исламистичког лудила. Та насеља су, у ствари, базе – класичне војне базе и мале Исламске државе о којима данас пише сва Британска штампа (Гардијан, Дејли мирор), али бруји и цјела европска јавност.
У Босни и Херцеговини те исламистичке базе се налазе са обе стране ентитетске границе, на тзв. “линијама разграничења”, и функционишу по строгим исламским правилима.
Неке од њих су: Горња Маоча (између Сребреника и Тузле), Горња Дубница (код Калесије), Доња Бочиња (између Маглаја и Завидовића) и Ошве (између Маглаја и Тешња) али ту су и дјелови насеља: Каменица (код Теслића), Сјенина Ријека (између Модриче и Добоја), Мехурићи код Травника, Каменица код Теслића, Шерићи (Зеница), Подбријежје и Жељезно Поље (код Зенице).
Све ово што се дешава у Босни и Херцеговини, као највећој бази и јединственом терористичком кампу Исламске државе и Ал каиде у Европи као дубокој антицивилизацијској појави, је превасходно безбједносни проблем на који држава не реагује ни једном – баш ни једном адекватном безбједносном мјером.
Истовремено, послове безбједности, разних видова координације и креирања безбједносних политика води Драган Мектић, човјек рођен у великом хрватском селу Драгаловци код Добоја (са хиљаду и тристо становника Хрвата), истрауматизиран у животу и интерно образован у оквиру Образовног центра МУП-а Хрватске државе задњих дана новембра 1989. године.
Као особа вјероватно хратског поријекла, која се као одбачено и усвојено дијете пред Србима из Прњавора доказивао радикализмом, временом је постао хрватски обавјештајни пројекат. Баш на исти начин на који су само шест мјесеци послије чланови СДА, у организацији секретара странке Хасана Ченгића (данас предсједника Сабора Исламске заједнице БиХ), из свих крајева БиХ (читави батаљони – по 500 у групи) пролазили те врсте обука и дошколовавања у разним полицијским камповима као што су: Јастребарско, Ђаково и Реметинац.
Драган Мектић, некомпетентни министар и особа која о области уређења безбједносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа и која је способна само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вријеђати образоване жене, углавном новинарке које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави, пљувати по свим институцијама Републике Српске, проглашавати лоповском сваку институцију у Републици Српској, коју би наводно, он требало да представља и коју је исто тако наводно бранио тако што је мучио невине људе и гледао мирно њихову трагедију у самој полицијској станици коју је водио.
Драган Мектић је Дражен Ердемовић одбране Републике Српске, особа која једну часну, историјски и политички оправдану одбрану само компромитује властитим комплексима и сировошћу.
Драган Мектић није дипломирао на Факултету Правних знаности у Загребу – он тај факултет није ни видјео (иако је то објавио на службеном сајту Министарства безбједности БиХ) али у предвечерје суровог рата који ће уништити заједничку државу Југославију и довести до драматичног страдања српског народа у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову на крају 1989. године, пар мјесеци прије него што ће Фрањо Туђман постати предсједник Хрватске, његову стручну оспособљеност и диплому којој више одговара назив „Потврда“ овјерава усташоидни професор криминалистике, наводни декан, Владимир Обрадовић, који је као и Мектић припадник тајних служби који ће лојалност доказивати изразитим и активним антисрпством. Његов назови-декан, у својој анализи „Казнених дјела ратних злочина са обиљежјем тероризма“ за најстрашније облике тероризма на свијету оптужује српски народ, представљајући све војне нападе Хрватске војске на недужни народ Републике Српске Крајине као облике и видове терористичког дјеловања. Управо зато је његова политика подршке исламском тероризму резултат школе и обуке коју је, непосредно пред рат, прошао у Министарству унутрашњих послова Хрватске уз врло сумњиву и безврједну диплому.[1] О њему као таквом, прије или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у цјелини, без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужност борбе против корупције и криминала која служи само политици Бакира Изетбеговића као модел и оправдање за уништење положаја Републике Српске и разарање њених институција.
Засад о томе одлучује СДА, а институције у Сарајеву функционишу у складу са одлуком њеног политичког лидера, корумпираног фундаменталисте, Бакира Изетбеговића.
СДА је својим односом према организованом криминалу и тероризму показала да не мисли на државу, да не поштује државне прописе, да мрзи њене народе и да је главни кривац за ружне идентификације цјелог бошњачког народа са тероризмом и екстремизмом. Зато Одлуку о референдуму виде као објаву рата радикализму и себи.
Права борба против тероризма требало је давно да почне као отпор самог друштва, да се настави у безбједносним агенцијама, али да се завршава у правосудним.
Зато овој земљи није дозвољено да има правосуђе, нити свој став о правосуђу, а сваки разговор о том питању постаје алиби за опште безакоње и бахато управљање земљом од стране неспособних квази-дипломата, заправо малих ситних шпијуна и обавјештајаца.
Зато су из западних амбасада подржали идеју уличне дестабилизације Републике Српске – да сва битна питања уставног положаја Републике Српске, безбједност грађана и терористичка прјетња коју трпе и осјећају, као и сав реалан живот тешке социјалне ситуације о којој брину институције Републике Српске (инвестиције, нова инфраструктура, пензије, борачки додаци, инвалиднине, здравство, образовање, спорт, плате и накнаде, поплаве и друге природне катастрофе) постану мање битни и да их буде све теже рјешавати или да се уопште не рјешавају.
Зашто ово као проблем останка свога народа неће да виде Младен Босић и Младен Иванић, зашто хушкају властити народ на унутрашње сукобе и рушење властитих институција које је мукотрпно стварао?
Испуњавањем налога Бакира Изетбеговића и појединих амбасадора у Сарајеву антисрпском политиком улице, руши се стабилност Република Српске али и цјеле Босне и Херцеговине, и потпуно је неважно да ли су лидери опозиције инструисани, финансирани или су изманипулисани. Сукоб унутар српског народа на улици, није интерес никога у Републици Српској, већ само традиционалних народних непријатеља, западних и исламистичких земаља.
[1] Диплома Више школе унутрашњих послова Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске DRAGAN MEKTIĆ DIPLOMA 1.str.
