Бошњачка заједница културе „Препород“ и „Удружење за заштиту тековина борбе за БиХ“ окупили су 14.03.2018. у Сарајеву „интелектуалце разних профила“ на скупу названом „Агресија на истину о одбрани Републике БиХ“, и том приликом су угостили и члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића. Мотив окупљања „интелектуалаца различитих профила“, како то кажу сами организатори „била је потреба да се говори о истини одбране државе БиХ и деструктивним циљевима хегемонијских а антибосанских политика, које ни данас не престају деловати на јавном простору у БиХ с тенденцијом изједначавања бранилаца и агресора“.
Уводничар на поменутом скупу био је Бакир Изетбеговић, који је искористио прилику да по ко зна који пут понови своје познате ставове о наводној агресији на БиХ, „коју су спровели пре свих Срби, односно комшије Бошњака, тада Муслимана, заједно са својом браћом из Србије“. Теза о невиности Муслимана, касније Бошњака у рату у БиХ, и теза о њима као жртвама, која је била одржива током деведесетих година прошлог века, током рата и деценију после рата, данас то више није, јер су реалне анализе предратних и ратних догађаја у БиХ, објављене истине, које су вешто скриване децинијама, прихваћене на постјугословенском простору, па делимично и од стране најважнијих међународних фактора, који и даље одлучују о судбини БиХ. Због тога Бошњачки лидери морају и даље да инсистирају на својој истини о рату у БиХ, морају да бране своју истину, сматрајући да је „оружана агресија на БиХ, сада замењена агресијом на истину о оружаној агресији“.
О каквој агресији на истину о одбрани БиХ од оружане агресије говори Бакир Изетбеговић, и од какве агресије треба да се бране Бошњаци и БиХ? Радикализацијом исламског фактора не само у региону него и широм Европе и света, многима постаје јаснији карактер рата који је вођен у БиХ, а посебно улога Алије Изетбеговића и његова спрега са исламским фактором са Блиског и средњег истока, који је настојао спроводити идеологију коју је он осмислио у својој „Исламској декларацији“. Бакира посебно иритирају и забрињавају следеће чињенице: разобличавање ратних циљева свих сукобљених страна, и откривање размера и карактера злочина које су чиниле снаге тзв. Армије БиХ (АБиХ); неуспеси високих представника да ревидирају Дејтонски споразум и унитаризују БиХ, настојећи развластити ентитете у потпуности и претворити их у обичне регионе као административне јединице, чиме су онемогућена настојања бошњачких лидера и њихових савезника, да БиХ постане унитарна држава, са бошњачком доминацијом. Пошто је Алијина Исламска декларација, коју његов син Бакир чува на свом радном столу, постала само сувенир, а не основа по којој је требао бити реализован програм исламизације БиХ, онда је Бакир покренуо нову офанзиву за одбрану БиХ од „агресије на истину о оружаној агресији на БиХ“.
Постепено се разбија устаљена шема и формирана матрица у Сарајеву о томе да су Муслимани-Бошњаци били искључиво жртве српске и донекле хрватске агресије на БиХ, са низом увредљивих флоскула и мантри без икаквог научног упоришта о „великосрпској агресији“, „великосрпском хегемонизму“, „србочетничком агресору“, „злочиначком Милошевићевом режиму“, „агресорској ЈНА“, „меморандуму САНУ“ итд. као и тврдње да су размере „етничког чишћења“, и размере ратних злочина које су чинили Срби и Хрвати према Бошњацима били искључиво последица планског и осмишљеног деловања институција РС и Хрватске Заједнице Херцег Босне (ХЗ ХБ), и били правило понашања српских и хрватских снага током рата, док су злочини које су починиле снаге АБиХ били инциденти и спорадична појава, јер су снаге „Владе БиХ“ „успешно сузбиле паровојно деловање и појединачну побуну неких команданата бригада АБиХ у опкољеном Сарајеву, спречавајући на такав начин злочине према српском становништву у Сарајеву и широм БиХ“.
Пошто бошњачко руководство у Сарајеву није остварило своје ратне циљеве, није задовољно са Дејтонским споразумом, који је БиХ уредио на сасвим новим, равноправним основама, без доминације Бошњака, са правом Ентитета и појединих народа да успостављају специјалне везе и односе са суседним земљама, својим матицама – сарајевски политичари крећу у нову „одбрану од агресије на истину о БиХ“.
Шта је то што бошњачки политичари на челу са Бакиром Изетбеговићем сматрају агресијом на истину о одбрани БиХ и на саму БиХ?
То су по њиховом схватању следеће појаве и процеси: изједначавање страна у сукобу у смислу почињења ратних злочина, стигматизација политичких и војних браниоца БиХ, патерналистички однос суседних земаља према БиХ, неспремност да се врати имовина БиХ и да се плате ресусрси које узурпирају и бесплатно користе суседне државе; ослањање домаћих српских и хрватских политичара у БиХ на Хрватску и Србију; увеличавање броја радикализованих исламских бораца у БиХ; измишљање паравојне обуке бошњачке деце; осуде Бакировог залагања за одбрану интегритета БиХ; тврдње да Бошњаци желе створити исламску државу и калифат у БиХ; неприхватање пресуда ХТ и глорификовање ратних злочинаца и одсуство емпатије према жртвама; наоружавање полицијских снага РС војним, а не полицијским наоружањем; подизање крстова по брдима која нису ни католичка ни православна него су заједничка босанскохерцеговачка; негирање бошњачког језика, напади на повратнике Бошњаке; референдуми о отцепљењу РС и захтеви за формирањем трећег ентитета; позивање на српско-хрватску сарадњу у БиХ , чак и у могућем рату и тд. Дакле, по мишљењу Бакира, реч је о свему ономе што је заменило ратне напоре да се БиХ уништи оружаним путем, па се тај процес наставља другим средствима, Бакир мисли да је на делу деструкција БиХ, јер се домаћи политичари више не боје „високог представника у БиХ“.
Бакир Изетбеговић и други бошњачки политичари се наводно залажу за мултиетничку БиХ, за равноправност свих народа и грађана, за функционалну БиХ, која то са оваквим дејстонским решењима није, како они сматрају, па је неопходно да она буде преуређена тако да омогући јединствену власт, централизоване институције и убрза пут ка ЕУ. Да би се БиХ одбранила од „новог типа агресије“ Изетбеговић млађи захтева: активно и свестрано укључивање државних институција за одбрану могућих оптужених бранилаца БиХ – војника, официра и генерала АБиХ; поштовање свих хашких пресуда које се односе на Србе и Хрвате, али само оних осуђујућих, не прихватајући ослобађајуће пресуде, као ни пресуде суда БиХ за ратне злочине којима се осуђују припадници АБиХ; подржати све напоре својих „савезника и партнера“ са запада и из исламских земаља и високог представника, да се БиХ очува као целовита и да постане централизована држава; онемогућити било какво мешање суседних држава – матица српског и хрватског народа у питања у БиХ, поред тога што им то омогућавају различити међународни уговори и законска решења у оквиру унутрашњег и међународног права; процес разграничења са суседним земљама користити као врсту механизма за учвршћивање позиције централних органа власти у Сарајеву, одбијајући свако компромисно решење које ће бити неопходно и једино могуће; спречити стварање трећег ентитета, свим средствима, укључујући и оружана средства, односно ратом (Изетбеговић и Радончић, се залажу и за такву опцију, прим. аутора) итд.
Ово све говори о томе какву БиХ желе Бошњаци и да су увек спремнији за рат него за компромис. Измакла им је БиХ по мери „Исламске декларације“, па сада поново покушавају створити сличан амбијент да се отпочне са новим процесом стварања другачије БиХ.
Да Бакир Изетбеговић и његови истомишљеници, када је реч о узроцима и карактеру рата у БиХ, нису у праву показаћемо кроз навођење само неколико историјских чињеница, које говоре саме за себе.
У време док још постоји СФРЈ, док постоји Социјалистичка Република БиХ, заснована на темељима Устава из 1974. године са свим амандманима, као и на Уставним амандманима LIX-LXXX, од 31. јула 1990. године, која је дефинисана на следећи начин: „Социјалистичка Република Босна и Херцеговина је демократска суверена држава равноправних грађана, народа Босне и Херцеговине – Муслимана, Срба и Хрвата и припадника других народа и народности који у њој живе“, таква БиХ бива „погрешно схваћена“ од стране Муслимана. Муслимански аутори су тада а и сада Бошњачки, сматрали да су конзументи/носиоци суверенитета грађани, народи и народности, односно житељи који у њој живе, с тим да су посебно апострофирани као: Муслимани, Срби и Хрвати који искључиво у њој живе. Даље су тврдили и тврде да суверенитет припада држави (РБиХ) и њеном народу – њеним житељима у најширем смислу речи. Ово је касније у политичком смислу и смислу политичог одлучивања и суверенитета схваћено као један човек – један глас, што је за последицу имало нарушавање равноправности српског народа у БиХ и у Скупштини БиХ и његову мајоризацију.
Погледајмо какве су биле практичне последице оваковог разумевања Устава и амандмана на Устав, у раду парламента СР БиХ. Иако је са 38 нових уставних амандмана на Устав Социјалистичке Републике БиХ, донесених 11. априла 1989. године, учињен крај једнопартијском систему увођењем изборних листи, што је отворило врата слободним изборима и укупној демократизацији друштва, ове промене нису укинуле основе на којима је почивала равноправност свих народа, народности и и грађана у СР БиХ. Упркос уставним одредбама које се односе на функционисање парламента СР БиХ, Странка демократске акције (СДА, најача политичка партија Муслимана у БиХ, прим. аутора) и Хрватска демократска заједница (ХДЗ, најача политичка партија Хрвата у БиХ, прим. аутора), усвајањем „Меморандума о реафирмацији суверености Републике БиХ“ без сагласности српских посланика, одбивши да испоштују уставни механизам, који гласи да, ако се најмање 20 посланика из једног народа успротиве неком предлогу, он се аутоматски скида са дневног реда и упућује Савету, суспендују Устав СР БиХ, чиме СР БиХ са три конститутивна народа формално престаје да постоји, а СДА и ХДЗ приступају формирању нове двонационалне државе. СДА и ХДЗ, такође супротно Уставу, усвајају Одлуку о референдуму о отцепљењу БиХ, те на силу настоје да спроведу поменуте неуставне одлуке, рушећи заувек правни поредак СР БиХ. Реакција српских посланика у парламенту БиХ, била је очекивана. С обзиром да су представници друга два народа у БиХ суспендовали Устав БиХ, српски посланици у парламенту БиХ одговарају демократски и бирају политички пут борбе за своја национална и политичка права у БиХ и доносе Одлуку о оснивању Скупштине српског народа у БиХ.
Одговор крњег руководства РБиХ (председништва, парламента) на одлуке представника српског народа биле су ратнохушкачке, агресивне и постале су изговор за њихове наредне потезе. Све под плаштом заштите државе БиХ као суверене и самосталне, користећи „благодети“ демократских промена и инаугурације новог политичког система вишепартијске парламентарне демократије, СДА је брзо одустала од основних темеља на којима је почивала БиХ као мултиетничка република-држава у СФРЈ, залажући се за ново друштво и нову државу која би почивала на превласти Муслимана и на идеологији „Исламске декларације“.
У том правцу, много пре избијања рата, за који оптужују Србе, предузимају се следеће мере и спроводе следеће активности: 1) 14. маја 1990. године у Сарајеву се формира форум за заштиту верских и традиционалних права муслимана у БиХ, испољавајући радикалан однос према Србима, а и према секуларним муслиманима, које је тадашњи уредник Препорода и водећи идеолог СДА Џемалудин Латић, сматрао „опаснијим за муслиманске вернике од четника“, прихваћен је став Ајатолаха Хомеинија „Ислам је политика или није ништа”; 2) На седници Скупштине БиХ, која је одржана 27. фебруара 1991. Алија Изетбеговић је најавио трагичну будућност Босне и Херцеговине, говорећи о суверенитету републике, казао је: „Суверена и цјеловита БиХ и миран пут до ње за мене немају исти ранг по вриједности, због суверене БиХ ја бих жртвовао мир, због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну”; 3) Нешто другачијом формулацијом, приликом најаве посете Техерану, у обраћању Телевизији Сарајево, 10. априла 1991. Алија је рекао: „Или ће бити како муслимани кажу, или нема договора… десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани БиХ страшним тероризмом”; 4) СДА је 31. марта 1991. формирала своје војно крило – Патриотску лигу (ПЛ). ПЛ је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. била је организована у формације од оделења до бригада. Имала је око 150.000 припадника; 5) У Сарајеву је 10. јуна 1991. формиран Савјет за националну одбрану муслиманско народа, у прогласу са скупа речено је да се приступи организовању оружане одбране, и потенцирана је одлука о формирању Савјета националне одбране муслимана. Тиме је обелодањено покровитељство Странке демократске акције над Патриотском лигом; 6) У Директиви за одбрану суверенитета БиХ, коју је Главни штаб ПЛ усвојио на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године, а израђена је у Сарајеву, наводи се да ПЛ располаже „формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 наоружаних људи”; 7) По налогу Странке демократске акције, муслимани су у оквиру ПЛ реализовали следеће задатке: склањање документације и онемогућавање ЈНА да изврши мобилизацију; осујећивање наређене војне мобилизације јединица ЈНА 1991. године; спречавање упућивања регрута на одслужење војног рока у ЈНА; успостављање стварне контроле над општинским центрима за обавештавање; успостављање контроле над општинским штабовима Територијалне одбране; достављање поверљивих информација председнику СДА Алији Изетбеговићу; извршење тајне мобилизације и обезбеђивање нарастања бројног стања Патриотске лиге; такође задатак ПЛ био је и напад на складишта ЈНА, запоседање фабрика наменске производње за потребе ЈНА, запречавање путева и спречавање кретања јединица ЈНА, пропагандно деловање према ЈНА и позивање војника и старешина ЈНА на дезертерство, и др. (Ово све се дешава док још постоји СФРЈ и док постоје савезне институције у БиХ, а БиХ је чланица федерације, прим. аутора); 8) У Директиви о одбрани Босне и Херцеговине као непријатељ су назначени „СДС са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице”.8) У Лисабону је 22. фебруара 1992, пре „референдума о независности БиХ», постигнут договор да БиХ остане у постојећим границама, организована у неколико ентитета (план је прихватило српско руководство као и Хрвати и Муслимани, прим. аутора), међутим, руководство СДА већ 25. марта 1992. одустаје од изјаве о Лисабонским принципима и од Лисабонског споразума. 12. априла 1992. објављена је Директива за одбрану суверенитета и независности БиХ, која је заведена под стр. пов. бр. 02/2-1 од 13. априла 1992. године; 10) Председништво Југославије наредило је да се до 19. маја 1992. са територије БиХ повуку све јединице ЈНА, дакле на територији БиХ, није остала никаква војна и оружана сила која потиче изван БиХ (осим делова оружаних снага РХ, прим. аутора); 11) О намери стварања муслиманске БиХ сведочи и програмски документ Аднана Јахића, председника СДА у Тузли, у којем стоји: „Муслиманска држава ће бити национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати сва грађанска права која им као националним мањинама припадају. Држава ће имати муслиманску идеологију засновану на исламу, која ће бити уграђена у све политичке и образовне институције“.
Све оно што су муслимански-бошњачки лидери у БиХ пре и током рата желели, чему су тежили и активности које су спроводили, а о којима је овде било делимично речи и у врло ограниченом обиму због природе текста, а нису у потпуности реализовали, настоје данас, у новим околностима, новим методама, са старим и неким новим савезницима, остварити, како би БиХ била по њиховој мери. Управо због тога они данас под маском „одбране БиХ од нове агресије“ оптужују српско руководство у целини, јер им оно стоји и даље на путу остваривања унитарне БиХ засноване на идеологији „Исламске декларације“. Син Бакир настоји свим средствима, укључујући поново и оружана, у чему му пружа подршку и председник Странке за бољу будућност (СББ) Фахрудин Радончић, остварити снове свога оца Алије.
БиХ је могућа само као децентрализована држава на основама Дејтонског споразума, са федералним или пак конфедералним уређењем, никако унитарна. Унитаризација БиХ води њеном нестанку.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
слика: http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:697674-Бакир-спрема-Бошњаке-на-рат
