Двадесетседми март `41. као ретко који датум из богате српске историје и данас изазива полемике, кад год то затреба актуелној власти, а без да се детаљно сагледају све околности које су до њега и довеле. Aли не као дан кад је група официра, доказаних југословенских (јер то заиста јесу били!) патриота реаговала на потписивање пакта са нацистичком Немачком, тада на врхунцу њене моћи!
Тај дан као одраз наталоженог народног незадовољства, пре свега српског, али је тада било и то не мало и словеначких и хрватских патриота, који су веома добро увидели историјску опасност жига прихватања нацизма, који је изразито натурало политичко вођство њених народа, а све упаковано у обланду „политичке мудрости“ којом ће југословенска Црвенкапица некако избећи зубе германског злог вука у балканској прашуми, док иза њега нестрпљиво чекају бугарски, талијански и мађарски керови, да се и они погосте, још није детаљно истражен као феномен народне реакције!
Дуго таложено народно незадовољство, још од убиства краља Александра, када почиње изразити заокрет југословенске спољње политике, јер кнез намесник слуша савете покварених британаца, иако има видљиве доказе о њиховом изразито непријатељском држању наспрам Југославије. Они шурују тајно са усташама, вмровцима и шиптарским бандитима, који заједно са коминтерновским комунистима теже уништењу заједничке државе.
Уљуљкивање у мудру политику некакве неутралности, притом широко отварајући врата агресивном наступу немачког капитала док се плански улаже у развој металске индустрије, што ће потом погодовати немачкој ратној производњи, приказује се народу као брига за бољи стандард и просперитет народног напретка.
Откуп пољопривредних производа преко тадашњег „Призада“ (државно предузеће), заправо је плански немачки потстицај за што већу производњу хране, али у оквиру њихових годишњих планова као вешто бацање мамца југословенским политичарима, да се упецају на удицу наводног економског значаја за Немачку, која их зато тобож неће оружано напасти!
Покварени британци зато потстичу хрватски агресивни сепаратизам, притом користећи Бранка Јелића, политичког противника Анте Павелића, али не мање антијугословенског и антисрпског злотвора (што његов укупни политички пут и доказује), кога ће ипак сачувати од суда конфинирајући га током светског рата, јер се затекао на броду који је пристао на Малти!
Народ српски, још свежег сећања на многобројне жртве, које су постајале све више узалудне како је државни брод лутао у вировима светске политике, а унитрашње јединство се видљиво растакало, осипајући се ко трошна колиба, ћутао је и стрпљиво чекао да се чаша прелије.
Када је Милан Стојадиновић, као председник владе који је економски вешто пливао, одбио да попусти хрватским захтевима да унитарну државу преведе у некакав будући савез, отпуштен је на захтев британаца. Заправо, нису му никако опростили ону бруку што је јавно изнео податак, да је британска држава на молбу кнеза намесника да се повећа обим улагања у привреду Југославије, одговорила позитивно, и то одлуком да се повећа увоз ћурки за целих 60 (шездесет) комада на годишњем нивоу!
Кнез намесник изабрао је потом нишког политиканта Цветковића, који није познавао суштину сложености хрватско-српских односа у западним српским земљама, али нарочито улогу Ватикана као потстрекача, извршавајући слепо налог који су заправо дали британци, притом покварено убеђујући неодлучног Павла, да ће тако ојачати државу.
Српски интелектуалци препознали су стварну опасност, и под геслом – Срби на окуп – кренули у широку кампању освешћења народа, суочавајући га јасно са свим погубним последицама, такве неразумне политике.
СПЦ, њени првосвештеници, као умни и разумни, подржали су ову акцију, коју су одмах коминтерновски комунисти дочекали на нож своје идеолошке критике, што ће се одразити и у бројним убиствима истакнутих интелектуалаца после учвршћења браварове власти, а велики број интелектуалаца Срба који су живели у западним деловима заједничке државе, одмах после проглашења NDH, бити ће зато упућен у „хрватско опоравилиште“ ЈАДОВНО!
Након упорног лагања да су комунисти организовали тај општенародни бунт и устали против нацизма, пала је договорена тама на тај догађај који се све мање помињао, како се видно растакала браварова држава. Тек се после петооктобарског преврата почела славити „мудрост“ колаборације, те се покрену кампања доказивања да је испољавање општенародног незадовољства било штетно и погрешно, јер су нас тобож зато Немци напали, па да је зато проглашена NDH и догодио се геноцид!
Само, ти садашњи мудраци заборављају, да је народни гнев био реакција која је провалила ко гнојни чир који је сазрео, и то без видљиве хируршке интервенције као повода, макар да је сам пуч могуће подвести у тај контекст збивања.
Упорно прљање официра да су били британски плаћеници, још у самом рату је оповргнуто сукобом у југословенској влади, где је група истакнутих пучиста била против изразито антисрпске оријентације британске политике, која је почела тајне договоре са Ватиканом око инаугурације бравара Броза, као будућег губернатора заједничке државе.
До дана данашњег, није јасно расветљен детаљ да је совјетско вођство прихватало југословенску владу у емиграцији као легалног и легитимног представника, притом упорно инсистирајући на изналажењу модуса сарадње два српска антифашистичка покрета!
Али су британци упорно играли своје прљаве игре, као и са свим покретима отпора у Источној Европи, намерни да загорче величину и значај победе Совјетског савеза у борби са нацизмом и фашизмом.
Плански и злонамерно се и даље натура да је бравар тобож изабраник Совјета, притом потенцирајући све видљиве последице таквог избора за српски народ.
Српски бунт против антинационалне и штетне државне политике, испољен у чувеној пароли –боље гроб, него роб — пример је и доказ народне мудрости, коју суд историје само потврђује!
Папири из тадашњих немачких архива, као да само потврђују да је вероломност стална константа антисрпске оријентације коју је Брисел наследио, те ни данас не умањује значај препознате народне реакције, као доказ исконске мудрости која почива на Косовском завету!
