Ево нас пред вратима „Светог“ и „Великог“ Сабора на Криту. По свему судећи, неће он бити ни свети ни велики: велики неће бити зато што није свеправославан, јер, као што је познато, на њему неће учествовати Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска Православна Црква; а свети неће бити зато што није велики-свеправославан, и зато што на њему, највероватније, неће бити светог православног богословља, догмата и канона, односно зато што они који су надмено презрели свеправославност Сабора не могу бити јемци нити носиоци његове светости.
У случају Бугарске Цркве до добре одлуке довео ју је њен конзерватизам. Уопштено гледано, конзерватизам је својствен природи, бићу и ипостаси Православне Цркве, јер се њима чувају од кварења (конзервирају) истине животворне и спасавајуће вере. Конзерватор и конзерванс онога што треба чувати од мењања и кварења у Цркви јесте Свети Дух – Дух Истине, сталности, истоветности и вечности; мења се и квари оно што је нестално, а оно што је истинито, оно је увек исто, непроменљиво. Захваљујући благословеном конзерватизму Бугарска Црква је у документима и припремама за Сабор препознала дух овога света, дух времена, који прогони Духа вечности и уноси новачења и кварење истина догмата и канона православне вере.
Антиохијска Црква је у праву када свој неодлазак на Крит објашњава истрајавањем да литургијско јединство, које она нема са Јерусалимском због њеног неканонског упада на њену канонску територију, претходи саборском јединству, односно да Сабор мора бити последица, израз и потврда евхаристијског јединства. Она, међутим, још од 1991. године, није у праву што се тиче њене уније са сиријским монофизитима[1].
Грузијска Црква је свакако најбољи и најрадоснији пример духовног здравља и богословске трезвености, као последице живљења у православној вери. Писац ових редова је имао благослов да пре десетак година два пута саслужује са Патријархом Илијом, и да се током посете Грузији увери да она нимало случајно јесте други удео Мајке Божије.
Слава Богу, ССинод РПЦ је на свом ванредном заседању 13. 06. донео одлуку у којој тражи одлагање сазивања Светог и Великог Сабора, а „у случају да овај предлог Света Цариградска Црква не прихвати, и Сабор на Криту, без обзира на одсуство сагласности низа Помесних Православних Цркава, ипак буде сазван, – с дубоким жаљењем сматрамо немогућим учешће на њему делегације Руске Православне Цркве“[2]. Правну основу своје одлуке РПЦ налази у чл. 1. Правилника организације и рада Сабора, где се каже да Сабор „сазива Његова Светост Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава“. Одлука Руске Цркве је, као што смо писали, плод црквеног реализма или прагматизма њеног Синода. Иако је врх ове најбројније Цркве екуменистички и модернистички, превладала је вера и исповедање њене пуноте – епископа, свештенства, монаштва и верног народа, вера у неопходност јединства и саборности Цркве. Други чинилац је чување ауторитета Патријарха РПЦ пред без преседана папоцезаризмом Патријарха Вартоломеја. Трећи разлог, судећи по текстовима гео-политичких аналитичара, јесте утицај САД који преко Цариградске патријаршије врши против Русије и њене Цркве.
На примеру наше Помесне Цркве показала се оправданост наших речи опреза, по питању постојања „истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије“[3]. Иако је наведено много замерки: „могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних ‘права’ сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први“, „мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом“, „саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског“, „незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова“, „одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (…) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора“ – иако „са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности“, ССинод СПЦ обавештава Цариградског патријарха да „наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору“. Многи, вероватно већина, су ове речи схватили као одлуку наше Цркве да не путује на Крит. Тако су схватиле и остале Помесне Цркве. Међутим, двосмислене речи текста треба схватити да ће представници наше Цркве, иако „са жалошћу“ и „са тешкоћом“, иако „тешка срца“ ипак учествовати на Критском сабору[4]. Ове двосмислене речи су написали исти они који су састављали Саопштење САСабора 2007. год., у коме је речено да „у свим епархијама СПЦркве у погледу служења Св. Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“. Оне по двосмислености одговарају и двосмислености критских докумената, којима се уводи и озакоњује двосмислена екуменистичка еклисиологија, по којој постоје Једна и многе Цркве, а по својој суштини и пореклу она је одлика језуита, по којима је могуће лаж ставити у службу истине.
Уколико се на Криту, највероватније, прихвате спремљени документи, макар и благо преправљени, овај Сабор не само да неће бити Свети и Велики, већ ће од пуноте Православне Цркве бити одбијен и проглашен за лажни, вучји и разбојнички. У том случају треба очекивати да ће Помесне Цркве, које нису отишле на Крит, РПЦ на првом месту, сазвати нови Сабор, на који ће позвати све епископе, свештенике, монахе и мирјане, који не прихватају Критски сабор, ради објављивања истинитих догмата и канона православне вере, а са њима осудити и анатемисати Критски сабор и његово лажно, јеретичко учење. Тада ће се свако од нас опредељивати између истине и лажи, између истинитог и лажног Сабора, и то неће бити раскол, већ „одвајање жита од кукоља“ (Мт. 13, 24-30), тј. чишћење Цркве од оних који њој, због упорства у лажном учењу и непокојања, не припадају. Само Сабор може оповргнути Сабор, односно не може човек узети власт сабора и сам негирати сабор, као што чине поједини несмирени и самовољни појединци и њихови следбеници у расколу. Тако се чува и сведочи догмат о саборности Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поуздане и трајне брана од јереси папизма и свејереси екуменизма.
[1] В.: Јрм. Сава (Јањић), Екуменизам и време апостасије, Призрен 1995, 61-62, нап. 99.
[2] Заявление Священного Синода Русской Православной Церкви, http://www.patriarchia.ru/db/text/4538241.html (13. 06. 2016.).
[3] Архим. др Никодим (Богосављевић), Охрабрење и опрез, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/ohrabrenje-i-oprez/ (11. 06. 2016.).
[4] Шта је истина о учествовању Београдске Патријаршије у Сабору на Криту, http://borbazaveru.info/content/view/8803/1/ (11. 06. 2016.).
