Никада не треба ужурбано судити о изјавама крупних политичких делатника. Потребно је темељно изучити изложену мисао, одоздо нагоре, а такође уздуж и попреко, попити кафу или нешто јаче, а потом покушати наћи истину. Пожељно је – не у вину, него у тој самој изложеној мисли. А интелектуална продукција која тражи свестрана истраживања, у српском руководству се појављује све више и више.
Ево, на пример, председник Томислав Николић изјављује: “Србија ће тражити пријем у Европску унију све док последња постоји”. Ту исту мисао нешто раније изнео је и премијер Александар Вучић.
Ако овај афоризам сагледамо одоздо нагоре, онда постаје јасно да он сведочи о верности Србије једном заузетом курсу. Овде не владају некакви ветропири, него озбиљни људи. Ако су рекли да ће ући у ЕУ, значи да од своје речи не одступају. Макар она и пукла, та ЕУ. Истина, овде Београд мора да пожури, јер ЕУ може пући пре ступања и тада ће бити срамота. Схватате, председник Николић и премијер Вучић ће добити возне карте за тај трамвај, а кондуктер објављује да трамвај даље не иде, моли све да напусте вагон, новац за карте се не враћа.
Но, не може се ни пожурити, јер Брисел не жели да продужава приступне преговоре са Београдом. Министар иностраних послова Ивица Дачић потпуно основано је такву одлуку назвао срамотном и понижавајућом. Јер у децембру 2015. године су већ почели преговори о финансијској контроли и регулисању односа са Косовом. И одједном изненађење! Предомислили су се. Ивица Дачић толико тежи да ступи у ЕУ да не примећује једну просту ствар – Брисел баш брига за раније постигнуте споразуме. Ето на пример, Европска унија данас блокира пројекат “Северни ток – 2” немајући никаквих законских основа за тако нешто. Учесници пројекта су испунили све неопходне захтеве, а Европску комисију баш брига за то. Не дозвољава изградњу и тачка. Зато што она не жели руски гас на европској територији. не жели и крај приче. Управо такав класни однос према политици представља главни мотив у деловању ЕУ.
Министар Ивица се чуди како то – Пољска тражи да се хитно укључе у ЕУ Украјина, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Молдавија и Белорусија, а о Србији ћути попут рибе. Како је Белорусија доспела на тај списак, иако није поднела никакве захтеве, требало би питати министра иностраних послова Пољске Вашицковског, но, нема сумње да Молдавија, Грузија и Украјина украшавају то изузетно друштво народа. У Молдавији је председник из буџета украо последњу милијарду, у Украјини се лоповлуком бавила читава шајка и испразнила је трезор до дна, а и бивши председник Грузије налази се на међународној потерници по том истом члану кривичног кодекса. Међутим, то не смета евроинтеграторима да гурају корумпиране режиме у ЕУ, А већ о Србији – нема ни речи.
Да није због тога што се она није присајединила санкцијама против Русије?
Потом, ако размотримо идеју Николића и Вучића уздуж и попреко, онда се поставља питање: по чему су то они закључили да ће Србија у резултату европских интеграција добити радна места? Председник Николић тако и говори: “Противници такве позиције треба да знају одговор на питање, ко нам компензује радна места које би изгубили у случају одустајања од евроинтеграција”.
Волео бих да видим бар једну источно-европску земљу у којој су се због ступања у ЕУ појавила нова радна места. Са сигурношћу се може говорити о смањењу радних места, јер се она скраћују заједно са нерентабилним производњама по западним мерилима. Зато је противницима приступања у ЕУ боље да запитају председника да представи план економског препорода Србије после приступања Европској унији. Не, ми знамо да ће засигурно процветати трговина западном робом и куване виршле ће саме скакати у уста на сваком ћошку, но, препород почиње са појавом фабрика и завода, а не са складишним терминалима за европску робу широке потрошње. Каквим то заводима и фабрикама влада спрема да задиви светску јавност?
Ако се озбиљно верује да у ЕУ делује равноправно и слободно тржиште, онда се нема истинске представе о наравима у том зверињаку. Чак и Румунију и Бугарску које су давно заборавиле на словенско братство и које пљују по Русији жестоким отровом, тамо сматрају за “црне овце”. А Србе који отворено исповедају нераскидивост веза са руским народом, уваљиваће у блато све док они не забораве на свој родослов.
Узгред, нису узалуд А. Меркел и Ф. Оланд проговорили о неопходности милитаризације Европске уније. Да би све било као у пруској касарни. И гарнизонски затвор и шпицрутени и “штангле”. То је генијалан изум немачке војне мисли, када војнику сломе и руке и ноге тако да се он не може ни померити.
Истина, та врста казне се примењивала углавном према савезницима немачких монархија за време Првог светског рата – Чесима, Мађарима, Словацима итд. Срби тада нису били савезници, но, уколико су већ одлучили да уђу у исто друштво са Берлином, онда би добро било за почетак сазнати шта је то “штангла”.
