Сада је већ извјесно да ће Република Српска 25. септембра одржати један од више пута најављиваних референдума. Да ли је то опет ризичан изазов „међународном фактору“, или се ради о дискретном компромису са ЕУ, који је Додик, преко Вучића, постигао са Меркеловом?
Читава „референдумска одисеја“ у РС почела је прије више година са изненадним доласком европске комесарке Кетрин Ештон у Бањалуку да би у разговору са Додиком, референдум о правосуђу, који је опасно наљутио Стејт департмент, замијенила „структурним дијалогом о правосуђу“. Ово рјешење не само што ни послије четири године није дало очекивани резултат него је правосуђе, иако отета дејтонска надлежност ентитета, почело чак да се шири и јача на тзв. заједничком нивоу у Сарајеву. Штавише, Уставни суд БиХ, са три странца, који творе већину при одлучивњу, и то редовно на штету српских интереса, преузео је улогу ОХР-а. Умјесто компромитованог високог представника, који је политичким декретима рихтао Србе, у први план је искочио највиши судски орган, који одлучује „по праву и закону, неутрално и професионално“. Истина, Уставни суд БиХ јесте дејтонска категорија, али је иностраним судијама, такође по Дејтону, још прије више од деценију истекао рок трајања, а они су активнији но икад.
Био је то разлог да власт у Бањалуци, реактивира референдум о правосуђу, али је тиме поново подигла узбуну у „међународним редовима“. Представници ОСЦЕ-а, делегције ЕУ у БиХ, ОХР-а и западних амбасада су се утркивали у пријетњама. Насупрот њима, МИП Руске федерације одмах је заузео став: „Српска има право на референдум“. Опозиција у Народној скупштини РС уздржала се код гласања, а премијер Србије је јавно посавјетовао Додика „да размисли“. За одлуку о враћању правосудних надлежности, предсједнику Српске нису били неопходни ни референдум ни једногласна скупштина, али је због драматичних спољних реакција ипак затражио консензус свих парламентарних странака и директно изјашњење народа.
Занимљиво да је медијским коментаторима промакло да је након тога опао интензитет комуникација на релацији Бањалука – Москва и да су се прориједили Додикови сусрети са Путином и Лавровом. Умјесто великог и повољног кредита из Русије, који је дуго ишчекиван у Бањалуци, Москва је, да би помогла Српској, одлучила да невелики предратни клириншки дуг према СФРЈ једино БиХ исплати у новцу. Обрнуто сразмјерно томе, у истом периоду у непрестаном је успону сарадња Додик – Вучић. Предсједник Српске је одложио референдум о правосуђу, а премијер Србије је посредовао код А. Меркел да Њемачка надокнади штету пољопривреди Српске, која би настала потписивањем ССП-а БиХ са ЕУ. А то је опет био услов да Српска добије кредит од ММФ-а. На конференцији за медије након њиховог посљедњег сусрета у Београду, Вучић се захваљивао Додику што Српска „није водила рачуна само о својим него и о интересима Србије за миром и стабилности“. А овај њему што је уприличио успјешан састанак са њемачким министром пољопривреде Кристијаном Шмитом.
У међувремену Уставни суд БиХ је, по апелацији Бакира Изетбеговића, донио једну више понижавајућу него важну одлуку да Српска треба да промијени датум Дана Републике „јер се подудара са крсном славом Св. Стефан и није договорена са представницима бошњачког народа“. У православном календару је тешко наћи датум који није обиљежен црвеном бојом. и сигурно је да се бар један од празника који славе у ФБиХ поклапа са неком од бројних крсних слава. Ипак, ниједном Србину још није пало на ум да од њих тражи да мијењају важне датуме из своје националне историје.
Када се ради и обошњачким и о кобајаги заједничким државним празницима БиХ, Срби напросто не учествују. Игноришу их, али не ометају друге да славе кад хоће. Све у свему, Бакирова апелација, као и одлука оне тројице иностраних судија су неумјесне и провокативне.
Простије речено: глупе и безобразне. Зато је наишла на јединствену српску реакцију: власт и
опозиција, уз подршку матице, одлучили су да распишу референдум, али сада о датуму Дана РС.
Бошњачки политичари су протестовали код Инцка, Соренсена и тако редом, а америчка амбасада у лику екселенције Мери Корвик изјавила је да „међународна заједница очекује поштовање правосудних органа и устава БиХ “. Чисти цинизам јер устав БиХ је управо анекс 4. Дејтонског споразума, а САД су биле шампиони његовог рушења. Уосталом, у референдумском питању – „Да ли сте ’за’ да се 9. јануар слави као Дан РС?“ – не оспорава се изричито супротна одлука Уставног суда БиХ. И Вучић је на поменутој конференцији и рекао да за ЕУ нема ништа спорно.
Да ли се, дакле, ради о ширем прећутном консензусу да се референдум о датуму Дана РС допусти као компензација на споредном колосијеку за онај о правосуђу? Или пак о томе да је за Брисел већ постало проблем да начелну препоруку да се референдум што више користи, у конкретном случају РС непрестано оспорава? Да ли је то само привремено попуштање пошто референдум са унапријед познатим исходом још не значи и одлуку? Или је процјена да на овај начин треба умјерити апетите бошњачких политичара, који су на крилима Ердоганове побједе и глобалног успона милитантног ислама постали толико незајажљиви да доводе до збијања редова на другој страни? А то не иде у прилог мантри о „миру и стабилности у региону“.
Након бошњачке преваре око резултата пописа и Младен Иванић, нагодни представник РС у заједничком Предсједништву БиХ, љутито је изјавио да су комшије прекорачиле црвену линију.
Парламент у Бањалуци је након тога донио јединственуодлуку да не призна фалсификат из
Сарајева и да објави резултате Завода за статистику РС. Забрана, премијеру Србије да дође у
Поточаре, антисрпски хепенинг у Сарајеву, паљење српске заставе, испад Бакира у Пазару,
захтјеви да се Сребреница припоји ФБиХ и сл. провокације, – натјерале су све српске политичке снаге на окуп.
Све у свему, без обзира да ли је то резултат дискретног аранжмана са Берлином преко Београда, који је омогоћио и Иванићу, и Босићу па и Вучићу да се придруже Додику или не, тек
Српска се послије дугог хоћу-нећу сигурним корацима примиче референдуму 25. 09. Поред јединства, какво преко Дрине већ одавно није виђено, референдум има и друге позитивне импликације. Рецимо, код лидера опозиције у РС распршене су илузије да су бошњачки политичари искрено спремни на сарадњу на равнопрвној основи. До сличног закључка је послије много уложеног узалудног труда на нормализацији односа са Сарајевом морао доћи и премијер Србије. Свима је постало јасно да прави извор хроничних међуентитетских инцидената није, дакле, „Додиков дискурс“, него бошњачки безобразлук размажен, како трансатлантском, тако и малоазијском подршком без граница.
Најважније је ипак што ће овим референдумом бити пробијен лед. Након првог, са сљедећим ће већ ићи лакше. Додик је, по обичају отворено и директно, одмах најавио серију рефереднума која ће вратити отете ентитетске надлежности и ревидирати наметнуте законе. Но, и Брисел вјероватно има своју рачуницу: попуштањем на за њих споредном „датумском референдуму“, стећи ће „морално“ право да кажу да у принципу нису против референдума, али не и баш за сваки, а посебно о правосуђу.
Остаје, међутим, питање: да ли је одустајањем од референдума о правосуђу, који би обухватио и датум Дана РС, руководство Српске изневјерило подршку Русије? Или је са наводним повлачењем САД са Балкана и Русија изгубила интерес за веће анагажовање у региону? Да ли то значи да су проблеме у европском дворишту обострано препустили Јункеру, односно Ангели Меркел, који јесу трансатлантски савезници, али и склони скидању санкција Русији? Или, пошто Српска све више усклађује своју спољну политику са „матицом“, која би и са Москвом и са Вашинтоном али прије свих са њемачком ЕУ, и Москва и Брисел је третирају као пуку екстензију Србије?
Шта би то дугорочно могло да значи за БиХ и РС у њој? Да ли мир и стабилност у БиХ са изворно дејтонском РС и можда хрватским под-ентитетом? Или извлачење из архива аусторугарске политике у анектираној Босни, што ће рећи фаворизовање Хрвата, подилажење Бошњацима и заузадавање Срба? У овом другом случају, умјесто англо-америчког замрзнутог и повремено подгријаваног конфликта, Српска би добила неповољан мир и стабилност. Послије брегзита ће конкуренција између (англо) америчког и (њемачко) европског приступа БиХ постајати све транспарентнија, а то за Српску и није неки избор. Зато треба да се „узда у се и у своје кљусе“ и одмах након 25. септембра активира и одложени референдум о правосуђу.
