Међународни односи указују да стање безбедности одређеног територијализованог људског колективитета, чији је репрезент држава као најорганизованији колективитет, може да буде једно од следећих: некофликтно, претконфликтно, конфликтно и постконфликтно. Свака држава улаже одговарајуће напоре да успостави и одржава неконфликтно стање споствене националне безбедности. Међутим, сурова безбедносна пракса упозорава на то да се таква ангажованост одређене државе понекад суочава са тешко отклоњивим спољашним изазовима и претњама, чији носиоци су суверени или несуверени актери. У том смислу, пре свега, због вишевековних агресорских циљева ванбалканских хегемона према Балкану, веома су нелагодна искуства и сећања народа и држава у овом региону. Наиме, ванбалкански хегемони су успевали да сумњичавим обећањима појединим народима Балкана створе утисак о томе да се указала «повољна прилика» да применом физичке силе покоре или униште државу другог (суседног) народа и успоставе сопствену «припадајућу велику државу». Последице таквог тренутног опасног савезништва биле су катаклизмичне – масовни ратни злочини, протеривање великих група становништва, присиљавање да промене своју веру, геноцид…, а накнадне – мржња, неповерење и исчекивање поновне «повољне прилике» за настављање оружаног насиља. Читав 20. век, хрватски, бугарски и муслимански (исламизовани хришћани и Албанци) шовинисти, уз несебичну подршку ванбалканских хегемона (агресора) су били заокупљени уништењем српског народа. Заправо, почев од 1878. године, када је на Берлинском конгресу Аустро-Угарској монархији одобрено да окупира провинције Босну и Херцеговину, које су биле под турском окупацијом, па све до 1999. године (агресије НАТО-а на СР Југославију), српски народ, иако најбројнији, често се суочавао са покушајима да буде уништен. Последњи такав покушај (употребом физичке силе) догодио се у последњој деценији 20. века, најпре за време насилног разбијања социјалистичке Југославије (1990-1992), потом у Хрватској и Босни и Херцеговини (1992-1995) и на Косову и Метохији (1998-1999) и свеобухватним убиственим санкцијама СР Југославији, од 1991. до 2000.године.
Наизглед, конфликтно стање на Балкану започето 1990. разбијањем социјалистичке Југославије, окончано је у августу 2001.године Охридским споразумом, којим је награђен тероризам албанских џихадиста у Македонији. Наиме, наступио је постконфликтни период за који се очекивало да ће резултовати успостављању неконфликтног стања у региону. Међутим, многе чињенице су указивале на то да постконфликтно стање на Балкану, уместо да резултује стабилизацији прилика, клизи ка конфликтном стању.
Политички преокрет у Републици Србији, у октобру 2000.године, због губљења из вида геополитичких чињеница, неосновано је сматран је кључним догађајем који ће допринети стабилизацији Балкана. Све земље Балкана су чиниле напоре да се укључе у евроатланске политичке, економске и војне структуре, међутим, неке су у томе успеле, док су друге још на бесконачном «чекању». Бугарска и Хрватска су постале чланице НАТО-а и ЕУ, а Албанија чланица НАТО-а. Насупрот транспарентно прокламованим европским интеграцијама, у региону су се одвијале дезинтеграције и реторика која је у приличној мери збуњивала и забрињавала све правбодољубиве грађане. Савезна Република Југославија, најпре је преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, а потом су се разјединиле Србија и Црна Гора, одвајањем Црне Горе од Србије. Албански џихадисти на Косову и Метохији су од 17. до 19. марта 2004. године покушали да доврше процес етничког чишћења Срба, а у фебруару 2008. године су грубо прекршили резолуцију 1244 СБ ОУН, прогласивши ту српску покрајину за другу «независну» албанску државу «Косово». Иако, је Хрватска у процесу придруживања ЕУ имала обавезу да омогући повратак више стотина хиљада прогнаних Срба у своје домове, постала је чланица ЕУ, не испунивши тај захтев. Бошњачки званичници у Федерацији Босне и Херцеговине хорски систематски промовишу тезу о томе да је Република Српска «геноцидна творевина» итд. Повремени пунктуални терористички напади џихадиста на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и Македонији подсећају на своју присутност у региону, а одласком њих пар хиљада у тзв. «Исламску државу» на Блиском истоку, беспреседански демонстрирају своју фанатизованост у погледу успостављања замишљеног «калифата» на Балкану. У међувремену, смишљено је пуштен у оптицај термин «Западни Балкан» и тако се Србија неочекивано, иако централна земља Балкана, нашла на Западу. Реч је, заправо, о прилично чудноватом безбедносном простору који чине Албанија и Хрватска (чланице НАТО-а) и Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија, које, не својом вољом, нису интегрисане ни у европске економске и евроатланске војне структуре, ни у евроазијске економске и безбедносне структуре.
Довођењем у везу скромног узорка поменутих чињеница и појединих поступака Албаније према српској покрајини Косово и Метохија, Хрватске према Србији у вези са мигрантском кризом у 2015. години и покушајем линча премијера Србије Александра Вучића у Сребреници од стране бошњачких екстремиста (у јулу 2015), могло се назрети (предвидети) оно што се догађало у јулу и августу ове године. Наиме, летимичан преглед догађаја у претходна два месеца, указује на то да се појединим западним центрима моћи у толико великој мери жури у вези са «дисциплиновањем» српског народа и Србије, да поново подгрејавају наду код појединих наших суседа да употребом силе могу постићи оно што су «пропустили» деведесетих година прошлог века. Њихове подударне стратешке циљеве није тешко дешифровати : «интегрисати» (читај: поништити) Републику Српску у унитарну Босну и Херцеговину и ултимативно изнудити од Србије да призна успостављање албанске државе «Косово» на 13 одсто своје територије. Последица таквих њихових подмуклих удружених ангажовања јесте да се Балкан поново налази у претконфликтном стању.
Следи наставак…
Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ
слика http://struga.altervista.org/blog/kosovo-ce-bide-novoto-gnezdo-na-al-kaeda/
