Само пре непуних годину дана, домаћи политичари и политичари у региону су говорили, да се политичка и безбедносна ситуација у региону побољшава, да се добросуседски односи Србије и Хрватске продубљују, да се односи Србије и БиХ унапређују. Александар Вучић, премијер Владе Србије, није тако давно био у Загребу и Сарајеву, Колинда Грабар Китаревић, председница Хрватске, скоро је била у Суботици, Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ, био је не тако давно у Београду. Вођени су умерени и помирљиви разговори. Хрватска је желела “помоћи Србији на њеном европском путу”, очекујући бољи положај хрватске мањине у Србији. Србија се изјашњавала да “поштује и подржава територијалну целовитост БиХ, воли Републику Српску (РС), а од Хрватске очекује побољшање положаје српске мањине у Хрватско”ј. БиХ цени “напоре руководства Србије на одржању стабилности у региону и очекује избалансиран однос према Републици Српској и територијалној целовитости БиХ”. Све је некако изгледало помало идилично. Македонија се забављала властитим унутрашњим проблемима. Београд и Приштина су и даље били на истом политичком одстојању у бриселском дијалогу.
А онда у протеклих месец дана општа политичка халабука и збрка у целом региону. Са свих страна и од влада земаља региона и од невладиног сектора и независних политичких, војних и иних аналитичара стижу упозорења да се регион нашао у предконфликтном стању, да је угрожена регионална стабилност. Да не набрајамо каква је вођена дипломатска полемика између Хрватске и Србије, као последица отварања старих рана (јачање неоусташтва у Хрватској, негирање антифашизма, изазивање страха код Срба у Хрватској, вређање српског руководства и народа у целини, неодмерен одговор хрватских политичара на упозоравајуће реакције српског руководства на наведене појаве у Хрватској, хитни одговори из Србије на хитне одговоре из Хрватске, упозорења руководству Републике Српске од стране бошњачких политичара из Сарајева у вези са Даном РС и референдумом у вези са тиме, до граница отворених претњи, не само политичким средствима него и другим). ЕУ све „будно“ и „мудро“ посматра и покушава “успоставити равнотежу кривице и одговорности, равнотежу опасности и угрожености свих страна у отвореним политичким спорењима”.
Зашто је стање овакаво какво смо описали? Да ли је то због тога што се у августу месецу у кондензованом облику увек јаве подсећања на мноштво историјских догађаја (ратна страдања, ратни злочини, злочин геноцида, парастоси, Јасеновац, Сребреница, славља ратних успеха – „Олуја“)? Мноштво ратних догађаја „експлодира нам свима у лице“ и остави различите ожиљке. Да ли је то наша судбина? Да ли је на овим просторима икада било мира, толеранције, братства, суживота, заснованих на свеопштој спознаји и искреној жељи за помирењем, или се све време, у основи назови-мира, налазе дубоки корени рата, најчешће подстрекивани из вана? Да ли се озбиљни сукоби, укуључујући и оружане, прво подстакну а онда потискују спољном силом и притиском, диктатуром владавине одређеног режима као што је био комунистички, равнотежом злочина, кривице и страха, или нечим другим?
Неки политичари одбрану властитог народа и његових интереса виде као напад и увреду онога другог. Подстакнут пропагандом, нажалост, народ као „штићеник“ то и воли да чује. Народ воли да каже, „баш му је онај наш сасуо у брк, тако се брани држава и народ, треба показати зубе“, као да сви забораве да смо крезуби народи, и у стварном и фигуративном смислу. Појачану реторику која иде до граница увреда, ниподаштавања, изражавања хегемоније, нетолеранције па и мржње према другима, многи домаћи политичари, па и они из ЕУ, разумеју као предизборну пропаганду. Ако је то тако, тиме је још горе. Ако народ-демос свој глас даје политичарима са наведеном реториком, онда он и верује у ту политику и подржава је, па последично очекује да након избора влада и спроводи такву политику. Ако уистину народ подржава наведену изборну реторику, и очекује да му после избора буде боље, онда са народном свешћу нешто дубоко није у реду. Очито је да се на нашим просторима мобилизација народних маса за државу лакше остварује на радикалној реторици. Одговори на сва ова питања су далеко у историји.
Постојање и ширење свести у једном друштву које подразумева оспоравање и негирање других и другачијих друштава, као вид борбе за властито друштво, није зрела свест и реч је о затвореном, етноцентричном друштву.
Погледајмо најновије догађаје у вези референдума у РС, који се односи на Дан РС који је оспорио Уставни суд БиХ, казавши да обележавање 9. јануара као Дана РС није у складу са Уставом БиХ. Зашто се ситуација у вези са овим питањем представља као драматична, у бошњачком народу и од стране бошњачких политичара у БиХ, као и од стране Високог представника у БиХ Валентина Инцка, те неких чланица Већа за имплементацију мира (ПИК) у БиХ?
Ово питање само наизглед може бити само питање једног датума, а не и суштинско правно и национално питање. Датум проглашења РС, 9. јануар 1992. се и те како тиче Дејтонске БиХ, историје РС и њене суштине као државе, а сада ентитета у оквирима БиХ. Уставни суд није забранио да РС може да има и да слави свој дан, али је рекао да то не може бити 9. јануар. Шта то значи? То значи да нема оне РС која је и међународно потврђена Дејтонским споразумом за мир у БиХ. Нема оне РС, оне Српске, која је Република српског народа, која му значи живот и гарант постојања и опстанка у БиХ. Ако би се укинуо овај Дан РС и увео неки други датум, онда би то значило и промену Устава БиХ, јер би била реч о другом ентитету у БиХ, који би се могао звати било како, или онако како би то желели бошњачки политичари на челу са Бакиром Изетбеговићем.
Ово је један у низу покушаја бошњачких политичара, уз подршку неких чланица ПИК, да се измени суштина РС, како би се она на крају могла и укинути. Очито да за бошњачке политичаре БиХ постоји само ако у њој нема РС. Срба и може бити, али не као политичког народа, него као демоса.
Зашто се о оваквим питањима не може разговарати трезвено и одмерено? Зашто се у БиХ од стране свих народа, грађана и политичара не прихвате два постулата, као аксиоми, а то су: 1) БиХ је целовита, међународно призната држава, састављена од два ентитета, три народа и грађана који у њој живе, сложена, децентрализована држава; 2) Ентитети не могу бити укинути нити њихова уставна суштина промењена. У овим оквирима треба посматрати и циљеве референдума у РС.
Референдум као непосредни облик демократског изјашњавања грађана о неком важном питању од интереса за цело друштво или неки његов део, је важан демократски механизам, којим се законодавној и извршној власти налаже или олакшава доношење важних одлука на националном нивоу. Референдумско питање о Дану РС са собом носи снажан емотивни призвук, буди национална и патриотска осећања, и коначна референдумска одлука је резултат и осећања срца и разума.
На референдуму у РС грађани РС ће, очекивано, гласати да 9. јануар остане Дан РС. Тај исход гласања сам по себи не производи аутоматски никакво правно дејство. Народна скупштина РС и државно руководство РС добијају плебисцитарно изражену подршку својим настојањима да, кроз политички дијалог у институцијама РС и БиХ и правне расправе пред Уставним судом БиХ пронађу адекватно решење којим ће бити заштићена права РС и њених грађана, а да се не угрози уставни поредак БиХ, односно Дејтонски споразум.
Када је реч о референдуму у РС и односу заинтересованих политичких актера у БиХ (Срба, Бошњака, Хрвата и Високог представника) у вези уставности и законитости референдумског поступка, као и предходне Одлуке Устваног суда да 9. јануар као Дан РС није у складу са Уставом БиХ, имамо проблем квадратуре круга. Све заинтересоване стране тврде да своје политичко и правно деловање заснивају искључиво на Уставу БиХ и законима БиХ, оспоравајући да друга, обично супростављена страна, крши тај исти Устав и законе БиХ.
Претње РС и Србима упућене од стране разних бошњачких удружења ветерана рата, истакнутих политичких лидера СДА, које сежу и до оружаних претњи, показују ниво острашћености и нетрпељивости истих према РС. Они референдум у РС као вид борбе српског народа за своју равноправност и очување дејтонске позиције, виде као прилику да на њега одговоре са ДУМ….ДУМ….ДУМ… Таква позиција је врло опасна. Да ли то значи да већ сада можемо говорити да неки „следбеници и чувари традиција Патриотске лиге и Зелених беретки“, као предходнице тзв. АБиХ, планирају своја окупљања и борбена увежбавања? Да се пребројавају гарнизони ОС БиХ и јединице по националној основи и местима свога лоцирања, ради лакшег прегруписавања и концентрације у планиране рејоне и зоне?
Одржавање референдума треба схватити једино као демократски процес, који никога у БиХ неће угрозити. Тачно је да су одлуке Уставног суда коначне и обавезујуће. Међутим, шта чинити када неке одлуке Уставног суда буду супротне логици и законима живота, политичког организовања и правног уређења друштва и државе? Шта са таквим одлукама? Неке одлуке Уставног суда, као што је и ова одлука због које се и организује референдум, могу несмотреношћу, можда и злом намером и злурадошћу неких креатора – доносилаца одлука, изазвати уставну кризу, дестабилизовати друштво у целини и нарушити уставни поредак. Сада имамо ситуацију да орган који треба да штити уставност и законитост у БиХ изазива нестабилност и уноси пометњу у правни и друштвени поредак.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
слика https://rs.sputniknews.com/regioni/20160901/1107978959/DSS-gradjani-RS-po-Ustavu-imaju-pravo-na-referendum.html
