Излагање на мини-конференцији “Референдум у Републици Српској – демократски одговор на недемократске методе”, у организацији Представништва Републике Српске у Београду и Фонда стратешке културе, Медија центар, Београд 19.9.2016.
Сажетак:
Изгледа да ниједна српска ријеч за представнике тзв. међународне заједнице у БиХ не звучи тако ратоборно и рогобатно као „референдум“. Ствар је тим чуднија јер је општепознато да основни вид непосредне демократије јесте референдум. Због искључиво техничких питања систем представничке демократије је много примјењивији, а референдум се организује о важним питањима, о којима је потребно знати мишљење цјелокупног становништва. Тако је бар у западном свијету. Зашто онда на сам помен референдума у Српској, управо са Запада стиже највише противљења? О раду Суда и Тужилаштва БиХ, о дуплим стандардима који се у наведеним институцијама упорно примјењују – једним који важе за Србе и другим за све остале, толико тога је речено, написано, толико људи је по овим основама утамничено. Идеја о референдуму је већ била покренута 2011, али је уступила мјесто структуралном дијалогу. Какав је резултат? Раван нули, структурални дијалог се свео на разводњавање, одуговлачење унедоглед, а Суд и Тужилаштво БиХ су наставили да раде по старом. Битно је било, изгледа, спречити референдум, као што се и сада, последњим одлукама Уставног суда БиХ, покушава спречити референдум о Дану Републике Српске. Референдум је једини исправан одговор на политичку инструментализацију Уставног суда – који је, умјесто да буде заштитник устава, постао уставотворац.
Изгледа да ниједна српска ријеч за представнике тзв. међународне заједнице у БиХ не звучи тако ратоборно и рогобатно као „референдум“. Ствар је тим чуднија јер је општепознато да основни вид непосредне демократије јесте референдум. Због искључиво техничких питања систем представничке демократије је много примјењивији, а референдум се организује о важним питањима, о којима је потребно знати мишљење цјелокупног становништва. Тако је бар у западном свијету. Зашто онда на сам помен референдума у Српској, управо са Запада стиже највише противљења? О раду Суда и Тужилаштва БиХ, о дуплим стандардима који се у наведеним институцијама упорно примјењују – једним који важе за Србе и другим за све остале, толико тога је речено, написано, толико људи је по овим основама утамничено. Идеја о референдуму је већ била покренута 2011, али је уступила мјесто структуралном дијалогу. Какав је резултат? Раван нули, структурални дијалог се свео на разводњавање, одуговлачење унедоглед – укратко, такав да се предсједник Српске поново обратио јавности, политичким партијама и Народној скупштини иницијативом о референдуму са питањем које се односи на сврсисходност Суда и Тужилаштва БиХ.
Статистика о покренутим истрагама, подигнутим оптужницама и правоснажним пресудама указује на то да они који су се у претходном рату борили на српској страни могу бити само злочинци, а ко се борио на другој страни, или је херој или жртва. Свако ко је код Срба одликован, потенцијално је осумњичен, одликовање је у неку руку отежавајућа околност, док је на другој страни признање, указује да се ради о заслужном грађанину. Да ли дупли стандарди доприносе утврђивању истине о протеклом рату и међунационалном помирењу, што би требало да буде основна мисија правосудних органа који баве ратним збивањима ?
Замислите да су судови у СФРЈ двадесет година доносили пресуде због ратних злочина почињених у Другом свјетском рату? Незамисливо. Комунисти су успјели врло брзо, по историчарима за пет година, да измире народе који су се крваво у рату сукобљавали. Када ће доћи до истинског помирења и окретања ка заједничкој будућности у Босни и Херцеговини, и да ли ће Суд и Тужилаштво БиХ својим радом томе дати допринос? Да ли ће икада Насер Орић, Атиф Дудаковић и други, знани и незнани, на које својим свједочењима указују жртве, судионици и свједоци злочина, одговарати? Или обрнуто, да су се наведени којим случајем борили на српској страни, да ли би већ били правоснажно осуђени и утамничени?
Република Српска је због изостанка унутрашњег политичког консензуса, а и због низа притисак и притишћујућих „молби“, референдум о раду Тужилаштва и Суда БиХ као идеју „конзервирала“, иако се опредјељење према том виду изражавања политичке воље није промијенило и од референдума се није одустало. Лидер СДА, Бакир Изетбеговић, није дуго могао издржати, већ је својим захтјевом Уставном суду БиХ да преиспита да ли Српска може 9. јануар славити као Дан Републике, Србе поново увјерио да је референдумско изјашњавање једини одговор на све израженије насртаје на уставно уређење Српске, и Дејтонске БиХ. Референдум је једини исправан одговор на политичку инструментализацију Уставног суда – који је, умјесто да буде заштитник устава, постао уставотворац.
Најава коју је јавно изнио један од судија да би Уставни суд могао да усвоји жалбу Републике Српске по наведеној пресуди била је сигнал да би се актуелна криза у БиХ могла окончати политичком нагодбом, у којој би Уставни суд повукао или довео у питање своју одлуку, а Српска одустала од референдума. Међутим, вијест да ће се предсједник Српске Милорад Додик састати са предсједником Руске Федерације Владимиром Путином 22. септембра у Москви, покренула је антируску хистерију. Тако је Уставни суд умјесто мирољубиве одлуке донио двије одлуке, обје на штету Српске – није усвојио захтјев за преиспитивање одлуке у вези са неуставношћу Дана Републике Српске, и друго, донио је привремену мјеру забране одржавања референдума, поступајући по захтјеву бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића.
Све маске су пале – Срби су за тзв. међународну заједницу „мали Руси“ који ни у ком смислу не могу бити фактор на Балкану – ни политичком, ни војном, ни економском. Кажњавајући Србе они замишљају да кажњавају Русе, и да ће што Срби буду слабији, на Балкану руски утицај бити мањи. Референдум им и смета јер се плаше да је овај референдум најава другог, оног о чланству у НАТО, у који Срби ни по коју цијену не желе.
слика http://www.kosmo.at/republika-srpska-verschiebt-referendum-ueber-unabhaengigkeit/
