Некима сигурно изгледа чудно да се у Србији на почетку двадесет првог века воде расправе о вакцинама[1]. Сматрало се да је огроман допринос унапређењу људског здравља који је постигнут захваљујући вакцинама неупитан и да се сврсисходност вакцинације подразумева.
Можда би и код нас таква питања била излишна да она у Србији не представљају само општу метафору за поверење у државу.
Општи је „тренд“ у свету да држава неке своје надлежности поверава тржишту. То је потпуно у духу капиталистичког погледа на свет, који се показао као ефикаснији и пословно супериорнији од централистичког – државног управљања свим сферама живота. Већ смо се навикли на нотаре којима је држава пренела део својих надлежности и овлашћења а који су раније били у надлежности судова. Прихватили смо и „плурализам“ у образовању који је донео поплаву приватних високошколских установа. Неке ствари су не само корисне већ и логичне. Зашто би се држава, у форми јавних предузећа, бавила одвожењем смећа кад ту активност може у законом прописаној процедури и након „тендера“ поверити приватној компанији.
Али постоје и неке делатности за које српски народ једноставно није спреман да их преда у приватне а посебно не у стране руке. Замислите да држава одлучи да „укине војску“ и распише тендер за обављање послова одбране на коме могу учествовати и страни понуђачи. Па да држава најбољем понуђачу повери путем концесије или уговора заштиту државе или рецимо полицијске послове. Па да се приватне фирме отимају о наплати саобраћајних казни удружене са приватним судијама и приватним извршитељима.
Брига о здрављу као „највећем богатству“ појединца спада у ту, осетљиву, сферу у којој се у нама бори слика здравства као делатности од општег значаја у којој држава мора имати значајну улогу и она која здравље третира као робу на тржишту, препуштену личној иницијативи и међународној конкуренцији. Због тога је здравство једна од најосетљивијих тема у српском друштву као и чињеница да је поверење у наш здравствени систем у доброј мери пољуљано. Државни органи настоје да директивама и пропагандом обезбеде поверење и, из нама непознатих разлога, власт очекује да грађани верују у систем у коме министар здравља одлази на операцију у иностранство, у породилиштима се краду бебе, пацијенти умиру на операцији чукљева а на тржишту лекова влада „фармацеутска мафија“.
Питање вакцинације наше деце није само здравствено питање. То је питање поверења у сопствену државу која је спремна не само да своје производне капацитете прода странцима већ и да своје контролне механизме уступи истим онима који нам продају, у овом случају, вакцине. Јавно и свима јасно решавање статуса „Института за јавно здравље Србије – Батут“ на начин да он у потпуности остане државно (српско) контролно тело за све врсте фармацеутских производа а посебно вакцина неопходан је корак за враћање поверења у систем обавезне вакцинације. Грађани тешко могу да прихвате да смо као држава били у стању не само да производимо већ и успешно извозимо вакцине а данас то више нисмо. И не само то већ се у питање доводи и наша способност да самостално и без стране помоћи и инвестиција контролишемо квалитет истих.
Ствар је у, православним речником вери а у језичком у поверењу. Једноставно, грађани Србије желе да знају да је држава предузела све што је у њеној моћи да обезбеди најпре нешкодљиве а потом и корисне вакцине које пружају потпуну заштиту те да је то реализовано на видљив начин и уз максимално рационално коришћење државних средстава (средстава свих грађана). И наравно, да ће истом вакцином бити вакцинисана сва деца, од деце председника до детета рудара и земљорадника.
Нажалост, примери из недавне прошлости иду на руку скептицима и „теоретичарима завере“. Шта је било са хистеријом „птичијег грипа“ која се завршила присилном вакцинацијом и бацањем милиона евра без обзира што данас знамо да се овом врстом грипа могу заразити само они који раде на фармама птица и то веома ретко? Затрпани новим претњама попут зика-вируса, већ смо заборавили да је Светска здравствена организација, дајући ветар у једра фармацеутским компанијама, упозорила да свету прети пандемија која би могла однети око 100 милиона живота.
Истовремено, истраживања у новопримљеним земљама чланицама ЕУ показују да су производи намењени њиховом тржишту слабијег квалитета него оних намењених за „западно тржиште“. То чак не спори ни Европска комисија али тренутно не предузима ништа. Са каквим поверењем онда треба да прихватимо да је квалитет фармацеутских производа, па и вакцина, једнак као „на западу“ или се сматра да су наша деца отпорнија па ће некако прегурати и мањи квалитет.
Према званичним подацима, нежељени ефекти који прате вакцинацију по броју и тежини нису алармантни. Доступни подаци за 2016. годину показују да је Институту за јавно здравље Србије достављено 72 пријаве нежељених реакција након имунизације (24 на Pentaxim; 15 на DT; 11 нa MMR, 6 нa HepB Б; 4 на BCG и 12 на све остале вакцине) што не би требало да узрокује претерану узбуну јавности. Па ипак, као да не постоји спремност да се грађанима, а пре свега родитељима деце, дају потребна објашњења и укаже на однос потенцијалне опасности од изостанка вакцинације и евентуалних нежељених реакција на вакцину.
Без поверења, ни једно средство неће бити довољно ефикасно. Многи су код нас прихватили протестантску логику да је довољно кажњавати и „ребнути по џепу“ па ће све бити доведено у ред. Али видимо да није тако, и да има оних који ће и главу дати да одбране своје дете од стварне или умишљене опасности.
У свету у коме генетичари већ развијају средства која генетски могу да препознају циљну групу којој су намењени (рецимо само мушкарце или жене) и у коме многе земље забрањују узимање биогенетског материјала својих грађана, сви страхују да вакцине и наводни лекови могу бити средство не за лечење већ само за богаћење фармацеутских компанија или оружје будућег (а можда већ отпочетог) светског рата.
И није највећи проблем српског парламента то што министри годинама не подносе рачун посланицима и што у њему влада потпуни примитивизам и насиље над другачијим мишљењем. Проблем је што се у њему не доносе закони који су у интересу Срба и грађана Србије већ који само по слову брину неку „општу бригу“ а у ствари служе да глумећи слободу тржишта утру пут страним произвођачима па и произвођачима вакцина. Са друге стране, грађанске иницијативе и непослуштост се прогоне као у „стара комунистичка времена“ без посебног образложења, као да су протести и другачије мишљење могући само уколико не подривају интересе наших „пријатеља са запада“.
Зато би држава требало да јавности представи јасан план за обезбеђење пуне заштите деце путем вакцинације који би првенствено требало да садржи и мере на успостављању пуног државног суверенитета над фармацеутском сфером здравства. Не може се дозволити да странци који производе вакцине, и због наше небриге имају монопол у тој делатности, истовремено и контролишу квалитет исте. Тек после тога треба предвидети остале мере укључујући и кажњавање онога што је заиста за кажњавање.
Коначно, требало би формирати, одавно најављивани, Национални саветодавни комитет за имунизацију при Влади, који би окупљао стручњаке различитих профила који би допринео очувању и унапређењу значаја имунизације као веома значајне мере за здравље народа у целини са мултисекторским приступом (лекари, економисти, правници, фармацеути, представници медија, просветни радници, психолози, социолози, представници родитеља итд.). Наравно, у њега и поред упозорења „ИЗЈС Батут“ од антивакциналног лобија и вапаја на његовом сузбијању укључити и оне који према садашој регулативи и пракси вакцинације изражавају одређене резерве. Управо дијалог са заступницима различитог мишљења и јака аргументација уз гаранције за квалитет вакцина пут су ка „смиривању“ јавности.
Све то је пуно боље него свакодневно застрашивање народа бројем оболелих и умрлих и претњама родитељима. Манипулације страхом су масовно примењиване на овим просторима и грађани су већ постали „резистентни“ а помало и огорчени на непотребно ширење атмосфере страха која је постала планетарна мода. Породица у Србији још увек заузима високо место на листи животних вредности а однос према деци је топао и заштитнички. Срби децу сматрају Божјом па својом (а некад и обрнуто) али никако државном својином о којој се држава брине са пуно више пажње него родитељи. На држави је да подржи родитеље и задобије њихово поверење а не да их прогони као властите непријатеље. Јер, на крају крајева, по томе се и разликује држава у коју грађани верују и за коју се боре и жртвују од оне коју презиру и чија пропаст их се не дотиче.
[1] Вакцина је биолошки препарат који садржи специфичне антигене који се уносе са циљем стварања активног имунолошког одговора ради спречавања болести. Поред других средстава и мера и вакцине су допринеле драстичном смањењу смртности од инфективних болести.
