Целокупна политика Запада према нама може да се сагледа преко њихове штампе и уопште медија. Ту се њихова политика одсликава као на длану, зато што им се штампа нимало не разликује од званичне политике. Често и не може да се каже колико утичу званичници на новинаре, а колико новинари на званичнике. Има чак и теоријских становишта да је ту реч о једној те истој класи, и да ту немамо битних разлика – каже у интервјуу за „Фонд стратешке културе“ београдски социолог др. Слободан Вуковић, аутор драгоцене књиге „Етика западних медија“, у којој је обрадио медијску сатанизацију Србије од стране западних извештача у протеклих двадесетак година.
Вуковићево истраживање те незапамћене хајке која је вођена против Срба и Србије, почело је средином претходне деценије када је, бавећи се питањем распада Југославије, видео да оно што је сакупио о држању западних медија може да обједини у посебну књижицу. То је и урадио, објављујући „Како су нас волели“, књигу невеликог формата, која је, каже, „планула као алва“. Било је то 2007. године. „Ту сам схватио колико је то занимљива тема и почео сам да сакупљам грађу“, додаје.
Две године касније изашло је прво издање „Етике западних медија“, далеко обимније од претходне књижице. У поднаслову је стајало: „Антирспска пропаганда деведесетих година 20. века“. Ту су, најзад, на једном месту биле сакупљене најгрозоморније лажи и најбезочнија пропаганда уперена против Срба и Србије у бурном раздобљу после распада Брозове Југославије. Српска јавност је, преко Вуковићеве књиге, могла да се подсети на нељудске, у већој или мањој мери измишљене оптужбе, које су Западу користиле како би демонизовао цео српски народ и припремио терен за своје војне интервенције на постјугословенском простору.
Тржиште је захвално реаговало на многобројне примере, али и далекосежне закључке, изнете у „Етици западних медија“, која је недавно доживела и друго издање, са око 250 нових страна, што је и био непосредан повод за разговор са Слободаном Вуковићем, својеврсним хроничарем посебне врсте рата, информативног, који се против Срба водио и до дана данашњег није престао.
На чему заснивате тврдњу да западни новинари и политичари раде у некој врсти дослуха?
То можемо видети сада не само на примеру Србије, већ и на примеру Ирака, Ирана, Сирије, Либије, и коначно на примеру Русије. Став који заузму званичници, директно преузимају и новине. Дешава се, као што се дешавало за време рата у Босни, да новинари врше притисак на званичнике, али само у оквирима парадигме која је већ успостављена. Да би се то показало, има један текст који је Холбрук, потписан као бивши помоћник државног секретара, објавио 1992. године у `Њујорк тајмсу`. Он тамо каже да је ишао у северозападну Босну и да су све муслиманске и хрватске куће порушене а српске нису, што је чиста лаж. После тога, видимо да је то поновљено у десетинама текстова у `Њујорк тајмсу`, `Вашингтон посту` и другим новинама. То значи да је Холбрук у ствари давао инструкције како треба писати. Имамо још један пример, један текст који су све светске новине пренеле, извештај ЦИА, који је неких 15 месеци пре формалног разбијања Југославије тачно предвидео шта ће се десити. Све веће светске новине су то пренеле, а све се касније и догодило по том документу, који је послужио као некакав сценарио. Тако да никако не можемо да разлучимо где су узроци а где су последице.
Да ли је Србија деведесетих могла некако да одговори, да узврати тој пропагандној машинерији која је била покренута против ње?
Мислим да не. У немачкој, а посебно у енглеској штампи, стално се помиње Совјетски Савез, односно Русија. Ми смо узети као пример како ће се понашати према Русији. Ми смо били експеримент ин виво. Друго, ми нисмо имали моћног пријатеља, за разлику од Хрвата за које су залегли Немци, са којима их везује старо пријатељство, још од времена Хитлера и НДХ. Што се тиче Американаца, они су, као практични људи, ставили на тас шта њима значи Југославија која се распада, у односу на Немачку која им држи целу Европу и која је према Истоку, тада још комунистичком, нека врста бране. У том односу, није могло да се очекује да ће они да почну да бране Југославију. Француска, као стари наш пријатељ, ништа није могла ту да уради.
Да ли је уопште хтела?
Митеран је покушавао, али није могао ништа да уради. Он каже на једном месту: `Не могу да успостављам проблем са Немачком због балканских непознаница.` Француској је увек однос са Немачком био најважнији, што се види и по Савезу за челик и угаљ, из којег је касније настала Европска унија.
А Енглези?
Они су ту увек да мало посвађају. Били су у историји против ослобађања Босне и Херцеговине, против ослобађања Македоније, чак и када су признали ту малу Србију на Берлинском конгресу говорили су да неће дозволити Велику Србију од Пирота до Јадранског мора. А то је зато што је њима била важна Турска. Као што је сада Америци. А Турска им је важна због пута за Индију, и шта њих сад брига за ту неку малу Србију. Додајмо на све да је Русија тада била на коленима и јасно је зашто нисмо имали пријатеља.
Шта се дешава после Петог октобра? Да ли је тада пропуштена прилика за саопштавање истине целом свету?
Тада мислим да је пропуштено, али не можемо да заборавимо да је Запад и довео петооктобарски режим на власт. Кад те неко доведе на власт, ти си му дужан. Али, ја мислим да је још важније то што нове власти нису разумеле ништа. Наиме, све време је био фокусиран Милошевић. Ја нисам подржавао његову власт и дао сам неких, рецимо, десетак интервјуа у којима сам критиковао његов режим, али то је све било до Петог октобра. После Петог октобра нисам га ни поменуо. Није ме више занимао. Али, опозиција из деведесетих је изједначила власт са државом. И онда није разликовала шта је држава а шта је власт. Примера ради, Живковић и компанија су у Нишу наговарали грађане да не плаћају струју, зато што је то `Милошевићева струја`. То је чисто неразликовање. Ми зато морамо да се ослободимо стереотипа створених у овом друштву деведесетих година, али и позитивних стереотипа о ДОС-у. Када то урадимо, да ли ће то бити за петнаест, или десет, или пет година, тада ћемо најзад мало стајати на брду. Што каже песник, ко на брду мак и мало стоји, више види но онај под брдом. Тада ћемо моћи боље да опишемо и схватимо нашу ситуацију.
Да ли се сама светска јавност мења?
Када сам ја почео да радим ово, да сакупљам грађу, деведесет одсто текстова било је антисрпско. Сада то више није тако. И даље преовлађују антисрпски погледи, али нису више онолико доминантни као пре двадесет година. Сада их је можда два или три пута више него текстова који су нам наклоњени, што је свакако лоше, али је ипак боље него што је било пре двадесет година. Стање се, дакле, поправља, а то је зато што у тим земљама, у Америци, у Енглеској, у Немачкој, постоје јавне личности, интелектуалци, који објављују истину. Појавило се на десетине књига за које би неко одавде рекао да их је писао неки српски националиста. Па имате и ко зна колико хиљада новинских текстова у истом светлу. То је огромна литература.
А домаћи медији? Како ту стоје ствари?
Све оптужбе које су дошле са Запада према нама, кренуле су из Београда, Загреба или Љубљане, а после и Сарајева, па Приштине. Нисам се потанко бавио пребројавањем, али, на основу снажног утиска, могу да кажем да у томе Београд није много заостајао за Загребом и Љубљаном. Јесте највише антисрпских лажи пласирано из Загреба и Љубљане, али много их је потекло и из Београда. И то је у вези са оним неразликовањем државе од власти. Српски медији ни тада нису то разликовали, као што нису ни политичке структуре правиле разлику. Сада је још и горе стање. За време Милошевића имали смо 300 и кусур радио станица које су биле потпуно независне. Сада тога више нема. Власт је тада држала „Политику“ и РТС, и у некој мери „Новости“. Било је афера са узимањем опреме, али не може да се каже да је власт контролисала медије. Исто тако, било је онога да се нешто каже између редова. А сада имамо потпуно другу ситуацију. Мада, ја не мислим да је код нас ситуација гора него на Западу.
Како то?
Не мислим да је овде слобода штампе значајније мања него у Европи. Али, тамо постоји успостављени систем да се брани државна политика. По сваком питању које има везе са државном политиком, они сви дувају у исти рог. Има само појединаца који можда искачу, али не у овим главним, него само у споредним медијима. Такав је, рецимо, Џон Пилџер, али то нажалост не значи много. То највише значи њима, да би могли да кажу како ето имају слободу штампе. Ако се појави двадесет текстова који су сви исти, а насупрот њих један Пилџеров, то ништа не значи. Е, оно чега тамо има, то су различити унутрашњи интереси различитих друштвених група и слојева. Кад је реч о чисто унутрашњим питањима, ту заиста постоји слобода штампе и то не може да се оспори. То су презентације различитих политичких, моралних, финансијских и других становишта, и они се могу слободно артикулисати и истицати. Али, када је у питању информисање према споља, онда сви искључиво заступају државну политику. А код нас имамо обратну ситуацију: немамо заступање државне политике у медијима, али имамо гушење унутрашње политике. Значи, супротно од њих. Код нас, када је у питању државна политика, медији могу да објаве антидржавних текстова колико год пожеле, али када је реч о односима између СНС и ДС или шта ја знам, а поготово о критици власти, то долази до запрека. Ту нису криве само власти, него и новинари, мада је то последица моралног срозавања целокупног друштва.
Назирете ли неки излаз из таквог стања?
То је као проблем изазова и одговора, о којем је писао Тојнби. Он пита на једном месту зашто се нису развили Ескими, и зашто се нису развили народи око полутара. И, каже, око полутара није било изазова, па није било ни одговора, а овамо је био превелики изазов па зато није било одговора. Али, зато на Медитерану имамо развој, и економски, и културни, и друштвени, свакакав. Ту се развила цивилизација. Тек касније, када се дошло до вишег технолошког нивоа, имамо развој у средњој и северној Европи. Код нас је проблем што споља имамо превелики притисак, па је тај притисак угушио одговор. И, сада се друштво морално срозало до дна. У таквој ситуацији, тешко можемо да говоримо о моралним вредностима у било којој професији, било то новинарство, или моја социологија, или нешто друго. Зато ми као друштво и као народ не можемо да имамо озбиљан одговор на изазове са којима се суочавамо, јер су превелики притисци. У једном интервјуу, пре четири, пет година, рекао сам: `Само кад би нас оставили мало на миру, не много, само мало, ми бисмо се покренули`. Али сам знао да неће. А неће зато што им не пада на памет да признају да су погрешили.
Можда и не мисле да су се огрешили о нас?
Нисте у праву. Па, видите да се, кад оду са политичке сцене, сви извињавају. Али се политика никада не мења. Пре извесног времена, бивши министар иностраних послова Француске Ролан Дима, који сада има преко 90 година, у интервјуу „Новостима“ се извињава на један фин начин српском народу. А он је у „Монду“, 1993. године, кад је била почела хајка о наводним силовањима, без икаквих провера рекао да ту нема шта ни да се доказује ид а су оптужбе сигурно тачне. Не само он, него је целокупна француска елита тако реаговала. А сада се, ево, извињава. Исто тако и Карингтон, у једном приватном писму једном Србину који живи у Лондону и који је то објавио, рекао је: „Били смо неправедни“. То је што се тиче Европљана. Што се тиче Американаца, то је велики слон у стакларској радњи, где се појаве они ломе, шта њих брига… То је друга култура. Они су империја, мисле да су њихове вредности једине на свету, то им је ушло у крв, у њихово биће.
Разговарао Миодраг Зарковић
