Република Србија, као и многе друге државе има разрађена и усвојена стратешка документа у области националне безбедности и одбране. Стратегија националне безбедности Републике Србије представља најважнији стратешки документ којим се утврђују основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије (РС). (Стратегија националне безбедности, Увод, стр.3, 2009.). Полазиште Стратегије националне безбедности (СНБ) чине суверенитет и територијални интегритет РС, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавине права, поштовање људских и мањинских права, европска спољнополитичка оријентација и унапређење сарадње са најутицајним субјектима међународне заједнице и државама у региону (исто, стр.3). Редослед којим су наведена полазишта СНБ РС, обично представљају и њихов ранг по важности.
Сходно наведеним полазиштима, СНБ РС дефинише националне интересе у области безбедности, као израз виталних вредности и потреба грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом РС. Република Србија основним националним вредностима сматра, пре свега, независност, суверенитет и територијални интегритет, слободу, једнакост, изградњу и очување мира, владавину права, демократију, социјалну правду, људска права и слободе, националну, расну и верску равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних интереса (Исто, стр.13). Истини за вољу, у СНБ РС не истичу се посебно витални национални интереси, али се очување суверености, независности и територијалне целовитости РС и националног, културног, верског и историјског идентитета српског народа и националних мањина, сматра трајним интересима свих њених грађана (Исто, стр.14).
Сви побројани национални интереси су важни, али интереси који се сматрају трајним, можемо називати виталним, или животно важним националним интересима. Ови интереси у хијерахији интереса и вредности заузимају сами врх лествице националних интереса и вредности. Економски просперитет, равноправност грађана, владавина права, демократија и други побројани интереси могу бити остварени само у независним, слободним, сувереним и територијално целовитим државама.
У контексту реченог треба посматрати и косовско-метохијски проблем, односно проблем једнострано проглашене независности КиМ, под именом Република Косово. Бриселски преговори, унутрашњи дијалог, морају бити посматрани у уставним оквирима РС, односно у основним одредбама СНБ РС, о којој је овде било речи. Иако се у СНБ РС, приликом анализирања изазова, ризика и претњи на прво место истиче опасност од оружане агресије на РС, затим на другом месту се истичу сепаратистичке тежње појединих националистичких и верских екстремистичких група, а тек на трећем месту се налази противправно једнострано проглашена независност Косова, иако се она сматра највећом претњом по безбедност РС (Исто, стр.9).
Да би се ваљано заштитили и одбранили национални интереси, СНБ РС предвиђа низ елемената политике националне безбедности и то: спољна политика, економска политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, политика заштите људских и мањинских права, социјална политика и политика у другим областима друштвеног живота (Исто, стр. 18). У досадашњој пракси када је реч о опасностима и претњама по националне интересе РС, које долазе од једнострано и против правно проглашене независноти Косова, наведени елементи националне безбедности су стављани у функцију са различитим интензитетом и да ли су различите резултате, углавном недовољне, да би се отклониле све опасности и претње од једнострано проглашене независности Косова и да би се заштитили витални национални интереси.
Јасноћа и недвосмисленост уставних одредби и основних стартешких поставки СНБ РС, а све у вези са националиним интерсима, а посебно са трајним – виталним, не остављају простор за било какву врсту компромиса у бриселским преговорима, док у склопу унутрашњег дијалога могу бити тема њихових корекција у склопу уставом предвиђених процедура у институцијама РС.
У протеклих неколико дана врло често чујемо реч компромис, када се говори о изналажењу правно обавезујућег споразума између „приштине“ и „београда“ (намерно написно малим почетним словом, јер се ради оодређеним плеоназмима, прим. аутора).
Шта је у ствари компромис? То је врста решења конфликта код кога обе стране бивају, потпуно, делимично или половично задовољне решењем. Обично се прихвата као привремено решење на путу до коначног решења, а када су ставови и сувише супростављени и као једино могуће решење. Компромис значи и прихватање туђих захтева на штету властитих циљева и тежњи. Екстремизам се често сматра антонимом компромиса.
Да ли је могуће говорити о компромису када се ради о виталним националним интересима.? Да ли је компромис када се независност, суверенитет и територијална целовитост земље наруше у одређеном обиму, а не у целости? Држава је суверена и територијално целовита у складу са Уставом, или то није. То је нешто слично као са девојком. Не може девојка бити мало трудна. Или је трудна или није.
Шта у случају бриселских преговора између РС и косовских власти у Приштини може бити компромис, односно решење које неће бити по вољи и у складу са интересима страна преговарача? Циљеви и интереси са којима су стране ушле у преговоре су посве различити. Власти РС настоје кроз бриселски споразум обезбедити потпуну заштиту интереса српског народа на КиМ, и националне интересе РС, у мери колико то гарантује Резолуција 1244 СБ УН. Приштинске власти настоје кроз бриселски дијалог оснажити самопроглашену независност и уз помоћ својих ментора промовисанти исту на међународном плану. Досадашње искуству у бриселским преговорима нам показује супростављеност интереса и циљева преговарачких страна, зато је компромис у тим преговорима могућ као привремено решење до изналажења коначног решења у односима власти у Београду и власти у Приштини. Бриселски преговори када буду окончани и резултати имплементирани то неће значити решење стауса КиМ.
Журба решавања проблема КиМ, у коју се упустила власт РС, који више од сто година чека коначно одрживо решење, истичући да је наредних десетак дана кључних у ршавању статуса КиМ, показује изложеност власти РС међународним притисцима од најмоћнијих земаља у свету. Такође видимо, да се власт у РС често добијала и губила захваљујући (не)решеном косовском питању. Данашње власти у Београду воде неизвесну борбу очувања интегритета земље. Неки ће рећи да то чине ради одржања на власти, а други, да то раде из патриотских разлога и одбране виталних националних интереса. Опозиција у РС, додворавајући се страним факторима, шаљући поруку „ми смо ту, спремни смо испунити ваше налоге и ставити тачку на косовско питање“, жели доћи на власт, а потом за узврат својим страним налагодавцима, безусловно прихватити независност Косова и сагласити се са приступањем Косова у ОУН, као пуноправног члана.
Дакле, копља се укрштају и ломе у вези са виталним националним интересима РС и српског народа у целини. Само мале, нејаке, неслободне државе долазе у ситуацију да виталне националне интересе посматрају као вредности о којима се може и мора расправљати, све до подвргавања истих компромису. Србија није у позицији, као неке моћне државе, пре свих САД, да резолутно, без задршке и икакве резерве испуњава фундаменталне одговорности заштите и одбране свога народа, своје отаџбине и свога начина живота, како се то каже између осталог у Стратегији националне безбедности САД.
Иако је досадашњи унутрашњи дијалог о КиМ показао да је већина учесника у том дијалогу за одржање стања status qou, како то неки називају „замрзнути конфликт“, председник РС се са тиме не слаже и жели „коначно решење косовског питања“, иако у оваквим и сличним ситуацијама не постоје коначна решења, него је реч о дуготрајним процесима. Председник сматра да времненом РС губи на КиМ, и такође губи, посматрано и на унутрашњем и међународном плану. Вероватно председник РС сматра да ће се стање на КиМ погоршавати на штету српског народа, да ће српски народ на КиМ бити све мање заштићен, да ће присуство институција РС на КиМ бити посве елиминсано, да ће позиција Косова као самопроглашене државе на међународном плану све више јачати, да ће позиција РС на међународном плану слабити и евроинтеграције ће бити успорене, што ће се одразити на економски развој земље и стандард становништва.
Неки од наведених предпоставки којима се руководи председник РС могу се сматрати реалним и остваривим. Међутим, позиција РС на међународном плану може бити само боља и РС ће имати још снажнију подршку својих савезника па и неких нових држава које то до сада нису биле. „Замрзнут конфликт“ односно одржање постојећег стања, уз обезбеђење заштите националних интереса српског народа КиМ, пре свега кроз форму ЗСО, уз максималне међународне гаранције, може омогућити РС одређени „предах“ и пружити прилику за наставак борбе за одбрану виталних националних интереса са много више успеха.
Компромис за РС може бити у следећем: наставак дијалог у оквирима бриселских преговора, одржање мира и стабилности на КиМ, пре свега у српским срединама, формирање ЗСО, непризнавање самопроглашене косовске независности, непредузимање никаквих насилних средстава да се поврати суверенитет на КиМ, сарадња са међународном заједницом и органима УН и ЕУ на КиМ, прихватање досадашњег облика власти у Приштини, јачање економских веза са КиМ и бити све снажније присутни на КиМ у економском и трговинском смислу, вођење офанзивне политике на спољнем и дипломатском плану, поштовање Резолуције 1244 СБ УН, заштита српског културног и историјског блага на КиМ и имовине државних предузећа, са приштинским властима одржавати перманентан контакт и продубљивати дијалог.
За власти у Приштини компромис значи једино то да РС призна Косово и да се сагласи са његовим чланством у ОУН, а да за узврат буде формирана ЗСО у складу са косовским уставом.
Уколико неко мисли да је компромис формирање ЗСО, давање „столице“ Косову у ОУН без формалног признања, онда то значи индиректно признање Косова као суверене и независне државе и одрицање од виталних националних интереса РС и српског народа. Тврдње опозиционих лидера да Косову не треба формално признати, а да му треба дати „столицу“ у ОУН, јер га нису признале и неке чланице ЕУ, па то не би значило акт признања, су погрешне. Косово може постати пуноправан члан ОУН и без да га признају све чланице ЕУ, али не може постати члан ОУН без сагласности РС, а та сагласност суштински одражава признање Косова. Након тога чина и све остале државе могу без устезања признати Косово.
Очито је да ће приштинске власти уз подршку својих ментора истрајавати на својој независности, без да она буде на било који начин угрожена у даљним преговорима са РС, то не сме навести власт РС да се формално одрекне КиМ, да одустане од борбе за своје виталне националне интересе. Одустајање од КиМ значи губитак територијалног интегритета, потпуни губитак суверенитета на тој територији, националног, културног и верског идентитета, а то значи одрицање од виталних националних интереса РС. На овај начин били би угрожени и остали национални интереси РС и српског народа у целини.
Сигурно да ће неприхватање косовске независности од стране РС и истрајавање на уставним одредбама и на одредбама Резолуције 1244 СБ УН, произвести одређене негативне последице по РС од стране моћних западних држава, покровитеља косовске независности, зато треба имати јасну процену бенефита и негативних утицаја, односно губитака по РС. Косовско питање увек може произвести доминоефекат на унутрашњем плану, у смислу даљег уситњавања територија РС и њене дезинтеграције. Истрајавање на одређеним решењима може имати кобне последице по сам народ, зато треба имати на уму и чињеницу „народ се може жртвовати само у име народа“.
Досадашњи развој догађаја на КиМ, очекивани развој геополитичких прилка на међународном плану, требају бити кључни чиниоци у даљим потезима власти РС. Садашњи процеси решавања косовског питања могу бити само једна етапа у дуготрајном процесу доласка до одрживих решења, која неће угрозити саму супстанцу српског народа и српске државе.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
