Сада, после успелог референдума, борба за истину која је непрестана, оголивши лажи у којима су учестовали разни мешетари, ухваћени као дете у крађи пекмеза, почела је да показује сву подмуклост планера српског затирања на његовим етничким територијама!
Само, та је демократска крађа пекмеза, на брдовитом Балкану донела многима смрт, бол и сузе. Победа српског кандидата за начелника Сребренице, демократска и без могућности оспоравања, има снагу земљотреса у лажној конструкцији мита, који је претио целокупном српском народу!
Више од две деценије, булумента покварењака свесно је профитирала на патњама српског народа који се ипак усправља, на њихову жалост и бес, у немоћи која све више постаје видљива.
Док је трајала заједничка повика на Србе као архетипско зло које се искоренити има, Додок је далековидо први почео да демонтира ту планску харангу, назвавши једну баронесу „лондонском плавушом“, што видиоци „second Serbie“ нису свесно препознали, заокупљени подршком „истини“ о примитивним, православним Србима, који одбијају сву благодет ЕU среће.
О чему је заправо реч, почетком те демонтаже почиње борба за истину о монтажи званој „СРЕБРЕНИЦА“, као наставку рата другим средствима, уз учешће свих недобронамерних па и „дeмократских Срба“, као носилаца антисрпске харанге.
Острвски мајстори лагања, одавно су пласирали истину да се никако не сме лагати надбискупа Кентерберијског и краљицу-мајку, као симболе британске моралности и моћи!
Користећи своја владарска овлаштења, Британска краљица подарила је једној натурализованој острвљанки титулу баронесе, указом од 18. септембра 2014.године, примајући је у дом лордова.
Дакле, у друштво британске елите, која се још увек пита о битним ставовима британског наступа, чак и почесто сукобљеног са каубојским лобијем у влади острвској.
Добро обавештени знају, пријем у друштво лордова има своје предрадње, строгу процедуру која се има испоштовати, како се њено величанство не би бламирало, а дом лордова деградирао.
Господа, задужена за истину и само истину, проверавала су плавушу и утврдила низ „занимљивости“ које су ипак остале недоречене, али нико сем Небеског није савршен, а и циљ оправдава средства, поодавно рече један прагматични теоретичар политике, као дисциплине!
Док је беснио грађански рат у БиХ, преко заштићене зоне ОУН у Жепи, далеких деведесетих година прошлог века, у Лондон је као избеглица стигла млада „босанка“.
Желела је да настави постдипломске студије изучавајући Шекспира, али је сирота једва успела да се запосли као конобарица у Hagen-Dacu, познатом ланцу америчких посластичарница.
Ипак, захваљујући хуманости фонда чика Ђерђа Сороша, Шекспир је остао да чека а она је уписала студије међународне историје на London School of Economics, где је професор и познати „експерт“ за Балкан, Џејмс Кер-Линдзи.
Након завршених студија, учланивши се у Конзервативну странку, ушла је у политику. Градећи лични профил изразито проамеричког десничара, остварила је импресивну позицију, те данас спада у првих 100 најутицајнијих десничара Уједињеног краљевства острвског!
Користећи своје учешће у структурама власти, будућа баронеса почиње суптилну операцију сатанизације Срба у Р Српској, одлучујући се за филмску антисрпску презентацију која ће показати сву „бруталност“ тих покварених Срба, те тако успева да допре и до светски познате глумице Анђелине Џоли, која ће одушевљено прихватити главну женску улогу у филму „Земља крви и меда“ (разуме се уз одговарајући хонорар)!
Сценарио ратне драме, злонамерно изврће истините чињенице о судбини двоје младих и заљубљених, Србина и муслиманке, који су хицима муслиманских снајпериста уморени на Врбања мосту у Сарајеву, при покушају одласка у сретну будућност. Наравно, у филму је то злодело приписано „страшним српским четницима“ које холивудски сценарији сатанизују већ више од две деценије, по моделу „вијетнамских злотвора“.
Као што је својевремено, у својој молби за азил, млада избеглица навела да јој је цела породица брутално убијена од српских четника, а данас јој васкрсле сестре сретно живе и раде.
Баронеса их има четири, са једном је заједнички стигла у Лондон, друге две живе у БиХ.
Обе живе у Тузли, једна је угледни судија (пардон, суткиња) Кантоналног суда, а друга је професор медицинског факултета.
Господа која су истраживала порекло будуће баронесе, утврдила су те чињенице, али су типично британски у свом извештају навели, да је одређени број њених даљих рођака „изгубио живот током оружаног конфликта“ (толико о чувеној „британској истини“ у службеним папирима!).
Баронеса је била душа британског предлога у ОУН, о „геноцидности српског народа“ поводом двадесетогодишњице „геноцида у Сребреници“, који је спречен руским ветом, на који су многи у Београду скочили као недозвољено „мешање у унутрашње ствари суверене БиХ“.
Хоће ли сада, када најзад почиње и дугочекано обележавање страдања српских цивила у Сребреници и оклолини, скочити на младог начелника Сребренице, сина брутално умореног оца-Србина, као заштитници „угрожених муслимана од српског реваншизма“?!
Да ли ће случајно превидети и истину, током бракоразводне парнице глумачког пара Џоли-Пит о заједничкој имовини, где ће се видети и ко је и када, уплатио хонорар за главну улогу у филму „Земља крви и меда“!
Господа, која су проверавала баронесу, очито не знају за српску изреку – „Ако лаже коза, не лаже рог“ – те не умеју да рог напипају, али Миле је Србин, он уме да опипа козу!
Далековиди Миле, почео је од суштине, од центра пакосне приче о Сребреници!
