То што је током америчке предизборне кампање у Сарајеву одржан митинг подршке Хилари Клинтон, а убрзо затим у Републици Српској у Источном Сарајеву одржан контра-митинг, односно митинг подршке Трампу, говори не само о дубини подјела већ и о надањима, очекивањима, и стрепњама Срба и Бошњака у БиХ. По окончању избора код Срба преовлађује опуштеност, уз често наглашавану констатацију: „само нек није она дошла“. Код Бошњака, прецизније речено у бошњачком политичком естаблишменту, након побједе Трампа влада потиштеност и несигурност. Зашто је то тако?
Однос Клинтонових према Србима је позната, али ратоборни лоби који је гурао Хилари не би донио добро никоме на Балкану. Она би на Балкану потпалила нови ратни пламен, а на Блиском истоку америчке трупе у њеном мандату би се отворено сукобиле с Русима, и „игранци“ не би било краја. У дугорочној перспективи не би ћутало ни нуклеарно оружје. У том геополитичком миљеу на Балкану се ствари не би одвијале како се то на први поглед чини сарајевској политичкој сећији. У данашњим околностима нема брзог рата, блиц – крига попут хрватске „Олује“. Балкан би плануо по вјерском и националном шаву, а подршка великих не би изостала ни једној од сукобљених страна. Али, глуво било. Хилари није прошла. У сарајевској штампи још се може чути топот жеље да републикански електори буду „папци“, што је у веселој бх политичкој сцени постао синоним за страначке прелетаче са једне на другу страну, и умјесто за Трампа гласају за Хилари. Медији се хватају за сваку сламку која указује да све ипак није готово и да би Хилари, овако-онако могла ушетати у Бијелу кућу. Али, ствари стоје другачије.
Бојазан Бакира Изетбеговића да би с Трампом све могло кренути наопако није без основа. Трампов изразито негативан однос према радикалним исламским идеологијама, у које се убрајају не само Исламска држава и Ал Каида већ и Муслиманско братство је општепознат. Трамп је током предизборне кампање често указивао да су спонзори његове супарнице исти они који финансијски подржавају Исламску државу – Саудијска Арабија и Катар. Изјављивао је да ће све учинити да се Муслиманско братство напокон нађе на америчкој листи терористичких организација. Није случајно египатски предсједник Ел Сиси био први који је Трампу честитао на побједи, а Трамп му заузврат након предсједничке инаугурације најавио посјету. С друге стране, позната је и наклоност Хилари Клинтон Муслиманској браћи. Лакомислено је прихватила план да се на Блиском истоку створи више сунитских држава под идеолошком капом Муслиманског братства, а уз финансијско спонзорство Катара и Саудијске Арабије. Братство је било планирано и као нови крој за тероризам на Балкану, јер су Исламска држава и Ал Каида, постале сувише рогобатне и озлоглашене организације да би балкански сунити стали под њихове заставе.
Ел Сиси је у колијевци Муслиманског братства, древном Египту, ову организацију прогласио терористичком, а за њеним главним идеологом, Јусуфом Карадавијем, расписао међународну потјерницу. Карадави је, наиме, након тзв. арапског прољећа са сарадницима емигрирао најприје у Катар, а потом у Турску, гдје и даље ужива Ердоганову заштиту. Немири у Египту, настали након свргавања Морсија а којима је Карадави директно руководио, однијели су на стотине живота. У Сарајеву је Карадави био радо виђен гост. Промовисане су му књиге, указиване бројне почасти, а Бакир Изетбеговић га је једном приликом примио у згради Предсједништва БиХ. Ту се Изетбеговић са Карадавијем и његовим сарадницима фотографисао са четири подигнута прста, што је знак припадности Муслиманском братству. Интернетом још циркулише, за Изетбеговића данас врло неугодна фотографија.
Међутим, није само у Сарајеву присутан страх од Трампа. Након 20. јануара биће веома живо у ЕУ. Још током изборне кампање Трампови промотери су саставили листу политичара из ЕУ за које желе да оду с водећих мјеста. У питању је и Меркелова. Трампов тим од ЕУ, првенствено од лидера Британије и Француске, очекује да схвате колике су посљедице њиховог инсистирања да САД бомбардују Либију и интервенишу у Сирији, како би се свргнули Гадафи и Асад. Треба имати у виду и чињеницу да Трамп враћа на сцену поједине старе вукове из доба администрације Џорџа Буша. Они би имали задатак да организују и прате функционисање администрације те разних конгресних и сенатских одбора и пододбора. Иако ће се Трамп ослонити на Волфовичеву доктрину и настојати да САД поново постану водећа глобална сила, дио о неутралисању и спречавању раста Русије ће вјероватно ревидирати, или се то бар неће јавно истицати. Трамп ће морати да „закрпи“ неке проблеме у области финансија јер су се корпорације захваљујући Рокфелеру, Ротшилду и Сорошу поставиле изнад нација, па их је Обамина администрација морала сервисирати и водити ратове, сходно њиховим жељама и финансијским интересима. Због кова људи који ће чинити Трампову администрацију, ЕУ ће се морати мијењати или ће се распасти. Политике Њемачке и Француске нису по Трамповом укусу и он цијени да ове земље врше негативан политички и финансијски утицај на остале чланице ЕУ. Трамп нема обавеза ни према једној фондацији, ни према арапским парама, ни према било којим политичким утицајима.
Стога је страх од Трампа присутан не само у Сарајеву већ и код многих лидера европских земаља. Наговјештај политичког заокрета је видљив. Више ништа неће бити исто. Нови амерички предсједник ће настојати да ојача америчку привреду, а стил који ће манифестовати у управљању земљом вјероватно ће приличити корпоративном менаџменту, јер ће Трамп Америком управљати као великом компанијом. Рушење држава и њихових лидера ради „извоза тенковске демократије“ остаће карактеристика Сорошевог доба, односно периода када је овај амерички мултимилијардер имао изузетан утицај на спољну политику САД и широм свијета креирао обојене револуције проткане црном бојом. Судећи по посљедицама које је оставио за собом црно је била Сорошева омиљена боја. Али, осјећање које и код Сороша преовлађује након избора је страх од Трампа.
