Шест борбених авиона МиГ-29, које је Србија добила – „набавила“ – из Русије, постали су предмет широких и исцрпних анализа од стране политичара, војних ваздухопловних стручњака, политичких и војних аналитичара, грађана. Чак су постали тема хумористичких емисија. Иако је реч о авиону, по основној намени ловцу, чији је основни задатак да обезбеди превласт у ваздушном простору, а изузетно да делује по циљевима на земљи, као бомбардер, истовремени налет свих шест авиона мање би дигао“буке и прашине“, него што су то учиниле медијске презентације и анализе саме њихове појаве, и теме разговора српских и руских политичара.
Не желим сада ништа рећи о тактичко-техничким карактеристикама и перформансама авиона МиГ-29, о томе је било доста речи. Можда је вредна помена, констатација, коју су изрекли неки стручњаци – „земља која има авионе МиГ-29 не треба да се брине за своје небо“, јер она маркетиншки ефектно делује, а да се у обзир не узима свестрана анализа, која је свакако неопходна.
Веома дуго се у Србији говорило о набавци борбених авиона за потребе Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране (РВ и ПВО) Војске Србије и потребе одбране земље од дејстава из ваздушног простора. Најчешће се говорило о набавци борбених авиона руске производње, и баш ловачког авиона МиГ-29. Нисмо увек могли бити сигурни да ће то бити баш руски авиони. Србија је у том смислу дуго времена тактизирала. Као ограничавајући фактор увек су се помињала финансијска средства, а у ствари било је низ других значајнијих органичавајућих фактора. Војна неутралност Србије и њена стратешка политичка оријентација прикључења ЕУ, као и својеврсна „разапетост“ – неодлучност између америчког и руског утицаја, утицали су на доношење коначне одлуке о набавци борбених авиона. Када је руска страна одлучила да авионе додели Србији у виду донације – поклона, српска Влада више није имала избора. Авиони су насушно потребни, а и проблем новца је решен донацијом. Зато се смишљено са овим питањем изашло и у јавност, тако да су сви грађани Србије и региона посматрали процес „набавке – добијања“ шест Миг-ова. Влада Србије је била свесна да ће реакције са запада, из ЕУ и САД, бити уцењивачке и да ће Влада бити изложена различитим притисцима.
Да би своју неутралност могла потврдити и очувати, оружане снаге Србије морају бити технички добро опремљене, модерно наоружане и оперативно способне за основну намену и задатке, а извори набавке и опремања диверзификовани.
Коментари у вези са поменутим авионима су углавном били неодмерени, недобронамерни, заједљиви и ратнохушкачки. Сасвим је било очекивано да ће представници власти Србије, пре свега људи из министарства одбране, истицати значај набавке авиона, њихове перформансе, а све у вези са унапређењем борбених способности Војске Србије (ВС). Подржаваоци оваквог приступа су ишли много даље па су ствари и вулгаризовали, тврдећи да је ВС постала велесила у региону, да је земља која има авионе МиГ-29 војно супериорна, па макар имала и свега шест тих авиона, да сада ниједна земља, па ни војни савез неће смети напасти Србију итд. Са друге стране, аналитичари и политичари са запада, из суседства и земаља НАТО савеза, рекли су да су авиони МиГ-29 које добија Србија – „старе канте“. Но, авиони су ипак код њих изазвали интересовање, опрез, па и забринутост. Могло би се рећи да је шест МиГ-ова деловало као окидач за расправу о могућој „мини трци у наоружању“ у региону.
Чињеница је да ти авиони нису још стигли у Србију. Није позната дестинација ремонта. Није познат прецизан рок довођења авиона у стање за оперативну употребу, као ни време доласка у Србију и пријема у РВ и ПВО ВС. Но, то не треба да буде проблем. Ако смо скоро три деценије чекали да се модерно наоружамо, па можемо сачекати још и неколико месеци. Међутим, да ли је могућ сценарио таквог погоршања односа у свету, интензивирања тензија између Русије и НАТО, заоштравања односа у региону, па да дође до затврања ваздушног простора и неба изнад земаља чланица НАТО савеза, и авиони остану у Русији и не стигну на српско небо?
Расправа која се водила и која се води о поменутих шест авиона показује много више него што сами авиони значе у борбеном, техничком и тактичком смислу. Све анализе и расправе поменутим поводом показују сложеност политичког и војно-стратешког положаја Србије ка војно неутралне државе, укрштеност интереса „истока“ – Русије и „запада“ – САД и ЕУ на Балкану, стање и ниво односа у региону, пре свега између Србије и Хрватске. Такође показује и низак ниво политичке и безбедносне културе, непознавање неких основних доктринарних и стратешких поставки у систему националне безбедности и одбране. Колико се авиона и разноврсне борбене технике данас продаје у свету, а да се о томе врло мало говори. Које то земље на сав глас јављају када ће, одакле и колико авиона да купе. Нормално да је ту мало тајни. Скоро је познато са колико кључних борбених и техничких средстава располаже свака армија у свету. То су јавни подаци. Али није јавна ствар стање борбених система, њихова (не)употребљивост, као и стање обучености и морала јединица и војника.
Србија као војно неутрална земља тешко да ће моћи имати ОС у потребном обиму и степену опремљене и оспособљене да се самостално одбрани, у случају да буде нападнута од НАТО пакта, или пак од стране противника сличних војних способности, уколико њена неутралност не буде препозната, призната и потврђена од стране кључних земаља у свету. Међутим, војна моћ Србије мора одвраћати сваког потенцијалног агресора, који ће бити принуђен да добро одвагне и одмери могуће бенефите и неминовне властите губитке у случају да се одлучи напасти Србију. Посебно је важно да Србија на политичком и дипломатском плану јача своју међународну позицију, тако да се увек нађу неке земље и међународне организације које ће бранити неутралну позицију Србије, политичким па и војним средствима.
Није Србија ни 1999. године била мали „залогај“ за НАТО агресоре. НАТО се ипак одлучио да изврши агресију на СРЈ, дејствујући искључиво са дистанце и из ваздушног простора, и не усуђујући се на копнену офанзиву, иако СРЈ није имала сигурног савезника у свету, способног да јој притекне у помоћ. Ни Русија није била спремна и способна да војно помогне Србији. Имали смо тада више од 10 авиона МиГ-29, који су, истини за вољу, били на граници ресурса или са истеклим ресурсима. Десет их је уништено. Зато ових шест нових авиона МиГ-29 и четири постојећа треба вешто комбиновати са политичким и дипломатским ресурсима земље.
Нови борбени авиони које добија Србија отварају нову страницу у војнотехничкој сарадњи са Русијом, репозиционирају Србију у војном погледу у региону и подстичу развој у техничком и технолошком смислу наше војне индустрије и ремонтних завода. Модернизација борбене авијације Србије отвара многа питања из сфере одбране и безбедности. Она ставља војску у фокус, не у смислу милитаризације друштва, него се отварају нека стара питања, као на пример: колико стварно кошта мало плаћена војска, која не може да изврши основну мисију, а то је одбрана Републике Србије од оружаног угрожавања споља, а колико кошта добро плаћена војска, модерно опремљена и оспособљена за све своје мисије.
Да ли ВС, са десет или неколико десетина авиона МиГ-29, треба и може бити претња било којој земљи у региону? Претња некој суседној земљи од стране Србије не може се ишчитавати из броја војника ВС, броја авиона, ракета или тенкова, него из њених стратешких опредељења, која проистичу из виталних националних и државних интереса, уставног уређења и прокламоване и реализоване спољне и међународне политике, у региону и у свету.
Реакција државног руководства Републике Хрватске на набавку шест поменутих борбених авиона као да отвара пандорину кутију, и призива авети прошлости. Није потребно Хрватској да набави нову ескадрилу модерних борбених авиона који се налазе у армијама земаља НАТО савеза, како би се заштитила од „агресивне“ Србије. Постојећи војни капацитети Хрватске да се одбрани од агресије било које суседне земље која није чланица НАТО савеза су итекако довољни. Није реч само о војним потенцијалима са којима располаже Хрватска, него о потенцијалима НАТО савеза, као Алијансе која брани све своје чланице.
Модернизација Војске Хрватске, набавка нових модерних авиона, може се посматрати као трговина наоружањем, као комерцијална ствар. Уколико би дошло до оружаног сукоба између Хрватске и Србије, то би био рат између НАТО и Србије. Пракса наших међусобних ратовања (додуше са једне стране ЈНА, као регуларне сила СФРЈ, а са друге новокомпоноване Војске Хрватске), показује да је реч о мрцварењу, стању status quoa, неспособности обе стране да задају одлучујући ударац у рату и остваре преимућство, које би било кључно за добијање или губитак рата. С друге стране, не постоје таква нерешена питања и претензије између Србије и Хрватске која би се морала или могла решавати ратом.
Говорити о трци у наоружању у региону када се набави пет или шест борбених авиона је смешно. Шта рећи о најавама Русије и САД да ће јачати свој нуклеарни потенцијал, каква то може бити трка у наоружању. До „затрпавања“ Балкана наоружањем, неће доћи куповином и опремањем националних армија балканских земаља, него као резултат стационирања борбених система и јединица кључних земаља НАТО са једне и Русије са друге стране, у процесу њиховог зближавања или сучељавања.
Ведрина и на српском и хрватском небу је обострано пожељна и добра. Нека свако својим авионима контролише своје небо.
Др Винко Пандуревић
