Докле ће црни гаврани да доносе православним мајкама тужне вести? Када ће Срби и Руси у миру довољно ценити и чувати оно што су им ђедови кроз борбу стекли и оставили? Никада наши братски народи ништа нису добили на поклон, све је увек стицано тешком муком. Онда када будемо паметно и државнички, државнички а не издајнички водили политику у миру неће више мајке наше морати да чекају вести од птица злослутница. Неће онда гаврани своје коло смрти вити изнад наших глава. Небо изнад наше Отаџбине биће окупано сунцем, без црних крила гаврана који најављују још један тежак период.
“Чёрный ворон“
(Руска народна песма)
Црни гавране, црни гавране,
Што облећеш нада мном?
Нећеш дочекати плена,
Црни гавране, ја нисам твој.
Зашто развијаш канџе
Над мојом главом?
Ил се надаш плену,
Црни гавране, ја нисам твој.
Привезаћу смртну рану
Подареном марамом,
А потом ћу с тобом почети
Да говорим потанко о једној ствари.
Полети на моју страну,
Кажи мојој милој мајци,
Кажи мојој љуби,
Да сам за отаџбину живот дао.
Однеси крваву мараму
Мојој драгој љуби.
Реци јој да је слободна.
Ја сам се оженио са другом.
Узео сам тиху и скромну невесту,
На чистом пољу под жбуном,
За женидбу проводаџијка је била,
Моја оштра сабља. Каљена стрела нас је венчала
Усред кобне битке.
Видим, долази моја смрт.
Црни гавране, твој сам цео
Није страшно то што смо се борили за слободу, то што смо стално морали Отаџбину да бранимо, то је дужност сваке часне православне душе. Страшно је увек било оно што је наступало после те борбе. Страшно је оно што су после у тешко стеченом миру они најгори и они заблудели међу нама својим чињењем, а и они добри мирним гледањем, односно нечињењем дозволили да се деси. Пречесто смо у миру дозвољавали да властодршци постану они који то најмање заслужују, они најгори међу нама.
Резултати погрешног понашања у тешко стеченој слободи увек су нас непогрешиво водили ка новим несрећама. Увек су следећу генерацију таква политика и државници водили у нове борбе, нове ратове, нове беспотребне жртве. Увек изнова враћајући црне птице злослутнице на небо наше Отаџбине. Једино позитивно у томе било је што су таква времена увек враћала веру у људе, поново у њима будила онај православни дух слободе и правде. У тим најтежим тренуцима они добри али успавани будили су се и увек изнова доказивали да православна душа није изгубљена, да је то био само њен кратак сан. Поново је на сцени било оно најлепше што краси руски и српски народ, поново је све било испуњено борбом за највеће вредности, борбом за веру, истину и правду.
Тада су само они јуначког срца, они душа испуњених правдом поново стајали испред свог народа. Ови други толико жељни моћи и пуни самохвале, до тада најгласнији, скривали би се у своје мишје рупе. Јер онда када треба своје речи поткрепити делима потребна је и храброст, врлина о којој они само могу да читају. Када праве врлине треба да покажу своју снагу, не могу се исказати кроз кукавице, преваранте, издајнике и невернике. Зато се тада опет врате на површину они који са ње није требало ни да силазе. Нажалост, пошто се због инертности то увек дешава у последњем моменту, жртве су неизбежне. Када до тога дође најтеже је мајкама јунака, њихова срца су тада на новом испиту. Мајке наше увек су то са поносом носиле, својим примером храбрећи друге, иако је срцу мајке увек најтеже. А онда када су црни гаврани њихове најгоре слутње потврђивали, онда када нису могле више, када њихово срце скрхано болом није више могло да издржи, одлазиле су онако како то могу само мајке јунака:
СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Она лети над Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог стар-Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове Љубе:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал’ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит’ је гладан шенице бјелице,
Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
Да по ноћу ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донио!”
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове б’јела пена тргла;
Они носе руку од јунака,
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л’ познала чија ј’ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
“Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
“Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!”
Ал’ ту мајка одољет’ не могла,
Препуче јој срце од жалости
За својијех девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.
Страшније од живота часно изгубљених за слободу Отаџбине је понављање грешака које смо тако скупо плаћали. Када мир наступи, онда када би требало да осетимо благодет слободе које су нам наши стари оставили, ми се одрекнемо себе. Заборавимо на веру, част и јунаштво. Дозволимо себи да бирамо оне који газе по прецима нашим, оне којима је вера новац, оне којима је јунаштво потпуно непознат појам. Наравно да таквима ништа није свето, наравно да је тај издајнички пут, пут у понор. И, док се окренемо, поново морамо испочетка, поново морамо у нове борбе, поново гаврани црни над главама нам лете. Морамо да научимо, кад једном отерамо црне гавране изнад наших глава, да им више никад не дозволимо да се врате.Једном за свагда птице злослутнице морају бити замењене оним птицама које ће чувати наше народе. Морамо омогућити орловима са наших застава да напокон рашире своја крила и поносно се вину на небо чувајући православље.
„Када су те издали исто је као и да су ти поломили руке. Опростити можете али загрлити већ не успевате“
Лав Толстој
Размишљајући о овим Толстојевим речима никако ми није јасно како смо и ми и наша браћа Руси после тешких битака, добијених онда када смо издајнике стављали на њихово заслужено место, увек успевали да издајнике поново у миру „грлимо“. Зашто смо се увек понашали нерационално и када нам је живот затварао врата једног пута који се показао погрешним и отворао нам широм врата новог пута којим треба кренути? Зашто смо упорно настављали да куцамо на затворена врата? Ако смо то морали као народ да прођемо да би научили лекцију, ако су наши стари то морали примером да нам покажу, то сигурно нису чинили да би ми данас то заборавили. Сигурно не би били срећни да виде да грешке понављамо.
Пробудимо се Срби, расаните се браћо Руси, не дозволимо издајницима и западу више да нам руке ломе. Не покушавајмо више да изгубљене душе грлимо, њима нећемо тиме помоћи јер они то и не желе, а себи ћемо само нове муке призвати. Загрљај је само за оне који су спремни загрљај и да узврате. Зато грлимо само своје очеве, мајке, сестре и браћу. Зато, Руси, не остављајте браћу, зато Србине не одричи се суштине своје, зато Руси и Срби загрљени браните порекло и православље своје. Само тада смећемо без страха да гледамо у небо наше Отаџбине. На њему више неће бити црних гаврана, оно ће бити испуњено крилима наших орлова.
Добро размислимо о свом животу, не смемо никад да заборавимо истину: без обзира колико се кајали због нечег што смо погрешно урадили, без обзира колики осећај кривице имали зато што нешто нисмо урадили када је требало, прошлост више не можемо променити. Немојмо понављати грешке, запамтимо да се само бригом не може мењати будућност. За оно што желимо да изменимо, ако желимо да будућност учинимо извесном и достојном православног човека, ако желимо орлове на небу а не црне гавране, морамо са брига прећи на дела. Кајањем дела нећемо променити, зато нека наша дела буду таква да се више никад не кајемо.
