Победа Доналда Трампа и његово наступајуће председниковање имали су у целини позитиван одјек у Југоисточној Европи, или да будемо прецизнији – на Балкану. У већини балканских земаља (са запаженим изузетком муслиманског дела Босне и Косова) широки слојеви јавности навијају за Трампа већ дуже време, очигледно изнурени хегемонистичким микроуправљањем својих земаља, услед чега су се све претензије на сувереност претвориле у не више од болесне шале. Већина локалних поглавица (опет са изузетком неколицине који су се истрчали и јавно изјаснили у прилог губитничкој кандидаткињи) из разумљивих разлога такође су потајно обрадовани Трамповом победом, барем његовим обећањем да се одрекне од политике „промене режима,“ коју су водили његови претходници, и која је све њих – без обзира на статус тренутних „миљеника“ – потенцијално угрожавала. Председник Републике Српске, Милорад Додик, једини је у региону био довољно принципијелан и далековид да јавно подржи Трампа. Како поглавице тако и њихови поданици, сада сви жељно ишчекују период релативно мирних односа са Вашингтоном. То је свакако нешто што би им користило, да пораде на обнови својих највећим делом урушених привреда и друштава.
Међутим, очекивања су често у раскораку са оним што је реално да се догодити. То би могло да се покаже тачним и у случају Доналда Трампа. Вилијам Енгдал је у односу на нову администрацију уочљиво мање оптимистичан од већине балканских посматрача:
„При крају Обамине ере, спољна и економска политика САД су у расулу. Нови председник, без политичког искуства, за неки дан ступа на дужност са обећањем да ће Америку поново уздићи на ранг ‘велике силе.’ Обавезао се да ‘исуши мочвару’ посебних корпоративних центара моћи који утичу на политику Вашингтона. Међутим, он је свој кабинет бирао из редова управо таквих посебних интереса са Вол Стрита, именовао је саветника за националну безбедност и министра одбране из генералских редова, не мање од петорице министара су билионери, а он се саветује са геополитичким архитектима рата као што је Хенри Кисинџер.“
Подразумева се да Енгдал ужива огромну предност утолико што је изванредно обавештени Американац који у танчине познаје унутрашњост политичког система своје земље, а то је нешто чиме већина балканских посматрача, па чак и аналитичара, не би могла да се похвали.
Могло би се рећи да у основи наивног гледишта, популарног у балканским круговима, лежи широко распрострањено веровање да је вектор сложене државе као што су САД – са јаким установама, не само специфично изграђеним тако да надрастају појединце већ истовремено и са добро ушанченом дубоком државом која, по свом утицају, често надраста и традиционалне политичке установе – могуће битно променити, и то чак брзо.
Највероватније је да ће балкански политичка класа и јавност убрзо увидети да ће много тога остати исто, без обзира на изјаве, па чак и намере, новога председника. То је зато што ће механизми који су им, под његовим претходницима, загорчавали живот остати и даље у функцији, мада ће можда у неким погледима деловати за нијансу дискретније. То, међутим, не апсолвира ниједну од регионалних влада, најмање српску, од одговорности да искористе тренутак који им се неочекивано пружа и да у коридорима моћи нове администрације искористе све расположиве полуге утицаја у одбрану животних интереса своје земље.
Једна од „животних чињеница“ коју ће људи на локалу морати да прогутају је то да у великом свету постоје наднационалне концентрације моћи које су у стању да пркосе, па понекад чак и да подривају, новог председника. Ту чињеницу је баш недавно, 10. јануара, артикулисао Пол Крег Робертс у својим колумнама, „Да ли се Трамп повија?“ и „Да ли Голдман Сакс преузима контролу над Трамповим председниковањем?“[1] (Голдман Сакс није особа, него назив једног од најмоћнијих финансијских предузећа на свету.) Наслови су довољни да изазову неспокојство, а садржаји још више. Доносиоцима политичких одлука на Балкану биће од користи да те колумне прочитају.
Током задњих недеља Обамине владе, ти елементи пуном паром постављају mise en scène за продужетак свога утицаја, без обзира на формалне промене фигура на врху. У оквиру тога, увели су низ нових политика, а ефекте и обим неких већ постојећих знатно су проширили. Јединствени циљ тих потеза је да политички вектор који су они зацртали учине иреверсибилним, док се не пронађе решење за проблем како да поступе са новим и не сасвим поузданим станаром у Белој кући.
Зато би било боље, уместо еуфорије, балканским владама и јавности посаветовати да се лате трезвене анализе онога што их највероватније чека. Краткорочно гледано – са скоро потпуном извесношћу – у најбољем случају то ће бити light верзија исте старе приче.
А то значи наставак притисака од стране истих институционалних актера из Вашингтона, њихових бриселских сателита и заједничких транснационалних инструмената – ту Џорџ Сорош непосредно долази на ум – чак и у случају да би председнику Трампу пошло за руком да их унеколико обузда.
Дугогодишњи премијер Македоније и победник на недавним парламентарним изборима у тој земљи, Никола Груевски, који је прошле године и сам био жртва „обојене револуције“ коју је инспирисао Сорош, очигледно је увидео да промена на врху у Вашингтону не отклања опасност од даљњих политичких потреса.
У интервјуу за скопљанску „Републику“ од 3. јануара, мандатар за будућег председника македонске владе Никола Груевски говорио је детаљно о својим плановима да дисциплинује „Фондацију за отворено друштво,“ коју финансира Џорџ Сорош. Груевски је изјавио да том увезаном ланцу „невладиних организација“ у Македонији више неће бити дозвољено да монополише сектор грађанског друштва и да га злоупотребљава за своје политичке циљеве. Груевски је до сада први балкански лидер који је отворено позвао на „десорошизацију“ грађанског друштва своје земље. У продужетку интервјуа врло се трезвено осврнуо на субверзивни потенцијал НВО бригада под Сорошевом командом:
„Узмите, на пример, Сорошеву електронску пошту која је објављена на Викиликсу и све ће вам бити јасно. Тај човек даје јасна упутства шта треба да се ради, и то се прихвата без икакве расправе. Из тога се такође види да се он виђа са највишим америчким званичницима, кад год му падне на памет, да заказује састанке са њима кад год пожели, и да је његов утицај знатан.“
„Судећи по новчаном и кадровском потенцијалу, његова фондација је најјача политички усмерена фондација на свету. Он је одлучио да своје богатство користи за постизање идеолошких циљева – за изградњу тих такозваних ‘отворених друштава’ и за сопствену материјалну корист, када у одређеним земљама спекулише на унапред намештене политичке исходе, што му приноси берзанске профите. Тај утицај се простире на читаве установе, министарства, и на владе, које су инфициране његовом идеологијом и ставовима.“
Све је то потпуно тачно. Само што основни проблем у нациљаним земљама нису Сорошеве махинације у функцији подршке политици његових хегемонистичких господара, већ је то институционална крхкост тих земаља, што их чини подложним таквим махинацијама. Разноликост у понашању балканских земаља под притиском јасан је доказ за тезу да постоји корелација између институционалне стабилности и способности за успешно одупирање хибридном нападу „невладиног сектора“ под контролом Запада.
Мађарска је истакнути пример. Мада је чланица и ЕУ и НАТО пакта, њене установе су чврсте и стабилне, са унутрашње солидарним друштвеним поретком. Мађарски премијер Виктор Орбан успео је пре око годину и по дана да порази сорошевску „обојену револуцију,“ покренуту као освета за нестандардну политику коју он води (укључујући подршку и учешће у руском пројекту Јужног тока). Он је затим преостале Сорошеве организације на територији Мађарске ставио под надзор, након што је већини забранио рад у својој земљи. Као последица тога, он више није у ситуацији да се суочава са субверзивним нападима из тог правца.
На другом крају континуума институционалне стабилности и друштвене кохезије налази се Бугарска. Ако Јужни ток узмемо као лакмус тест, из тога произилази да се анархична и корумпирана Бугарска показала као слаба карика у пројекту који је Русија осмислила, за разлику од стабилне, суверенистичке и правно утемељене мађарске државе. Бугарска политичка класа се превише навикла на крађу бриселских средстава – и то масивних размера – али управо та позната навика претворила их је у згодан предмет за уцену и манипулацију од стране западних надзиратеља. Ти лоповлуци се, наравно, толеришу док се подаци прикупљају и слажу у све позамашнијим досијеима корумпираних руководилаца. Када наступи тренутак за њихово коришћење, локалним главарима се намећу политике које су често убитачне по интересе њихових земаља. У задњем тренутку бугарска влада је одустала од учешћа у Јужном току, највероватније добрим делом због компромитујућих података у поменутим досијеима. То илуструје начин како је предвиђено да систем функционише. Уцењени лидери лично политичко преживљавање стављају испред економске или друге врсте добити што би потекла њиховим глобализмом упропашћеним земљама.
Већина балканских земаља налази се негде између ове две крајности. Тамо где финансијска корупција класичног типа није главна полуга, индукована унутрашња нестабилност то лако може да постане, с тим што су коначне последице упадљиво сличне. Наклоност твораца америчке политике „албанском фактору“ широм региона имала је као последицу не само прављење нарко-државице „Косово,“ под њиховим старатељством, него поред тога и изазивање наизглед непомирљивих унутрашњих супротстављености између већинског македонског становништва и знатне и агресивне албанске мањине у Македонији, коју Запад срачунато протежира и контролише. Тај извор нестабилности, у овом тренутку, Груевском представља највећи проблем и уједно је и главна препрека да недавну изборну победу преточи у функционалну владу. Пошто му још увек недостаје неопходна скупштинска већина да би владу формирао, Груевски је сада принуђен да преговара са албанским странкама чији гласови су неопходни да би му у парламенту био потврђен мандат, само што заједничи договорена платформа тих албанских странака – која је у потпуности усаглашена са страним спонзорима – предвиђа практични распад Македоније.
Руководство Србије се сусреће са тешкоћама сличне врсте. Дилетантско и корумпирано, оно представља лаку мету и крајње је рањиво у односу на уцене и друштвене немире које би изазвале „НВО“ којима се диригује из иностранства. Слично Македонији, у мало вероватном случају када би заузели чврст став и стварно се заложили за одбрану националних интереса своје земље, и они би били изложени ризику активног распиривања сецесионистичких покушаја усмераваних са Запада. За разлику од пркосних Македонаца, у Србији се у званичним круговима и не помишља о сузбијању свепрожимајућег и погубног утицаја лажних „НВО“ који су финансирани из страних центара. Недвосмислено упозоравајућа салва, са сврхом да обезбеди још сервилније понашање, била је испаљена на режим пре свега неколико дана у виду „Извештаја“ који је усвојила Европска комисија, а који врви од критичких запажања у вези са ендемичном корупцијом, проблемима из области владавине права и ограничењима на слободу медија. Неповољан извештај је поднео специјални известитељ Европске заједнице у Србији, један од проконзула у Београду, Дејвид Мекалистер, што је само по себи својеврсна порука упакована у поруку.
Положај на индексу политичке рањивости мањих играча, као што су мафијаш Мило Ђукановић у Црној Гори или бедни Бакир Изетбеговић (право породично презиме: Живковић) у Босни, једва да захтева посебну разраду. Будући да се налазе на челу институционално нестабилних и унутрашње подељених друштава, они би могли да одлете сваког тренутка. Једини разлог зашто етикета „последњег диктатора у Европи“ није заслужено прилепљена Ђукановићу, него Лукашенку, је Ђукановићева досадашња ропска спремност да угађа власницима ауторског права на ту етикету. Међутим, његови дани могли би бити избројани без обзира на коначни вектор Трампове политике.
На Балкану постоји озбиљан потенцијал за ломове, независно од намера, па чак и упутстава, новог председника. Институционалне снаге чији ће утицај на средњим и нижим нивоима у његовој администрацији остати преовлађујући имаће на располагању све потребне механизме, укључујући и наводно „невладине“ играче са дубоко укорењеном теренском инфраструктуром, да изазову нове валове хаоса на Балкану, и то са или без претходног знања или чак одобрења новог председника.
[1] “Is Trump Bending?”, http://www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-trump-bending/ и “Is Goldman Sachs Taking Control of the Trump Presidency?” , http://www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-goldman-sachs-taking-control-of-the-trump-presidency/ Види преводе на ФСК: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-trampova-imenovanja-za-polozaje-u-predsednickoj-administraciji/ и http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-establisment-pokusava-da-ukrade-trampovu-predsednicku-funkciju-uz-pomoc-liberalne-levice/
