Неколико дана после смрти Љубише Беаре у немачком затвору (осуђеног у предмету „Тужилац против Вујадина Поповића и других“), председник Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ) Теодор Мерон је одбацио молбу о превременом ослобођењу из тог истог затвора осуђеног Драгољуба Кунарца…
Подсећам да је тачно пре 15 година, 22. фебруара 2001. године, МТБЈ изрекао пресуду по предмету „Фоча“, по коме је суђено тројици оптужених: заменику команданта војне полиције Републике Српске Радомиру Ковачу и Зорану Вуковићу, као и начелнику обавештајне јединице армије босанских Срба у Фочи Драгољубу Кунарцу. Сви они су били оптужени за почињена мучења и силовања и осуђени су на 12, 20 и 28 година лишавања слободе. Р. Ковач и З. Вуковић су били превремено ослобођени 2008 и 2013. године, одлежавши две трећине свог рока у затвору у Норвешкој. Д. Кунарац је упућен на одслужење казне у затвор у Немачкој…
Треба рећи да је судски процес против тројице оптужених имао за Хашки трибунал своје значење. Као што показује пракса, тужилаштво међународних трибунала покреће поступке са одређеним циљевима. Једна је ствар – за свргавање законитог шефа државе, друга – за стварање преседана по одређеним правцима, на пример, за осуђивање ради „врбовања деце-војника“, за „насилни брак као злочин против човечности“ итд. Предмет Кунарца и других био је замишљен за „осуду силовања која су починили Срби у Босни и Херцеговини према босанкама“. Није случајно судски процес протицао веома театрално, а за допунски драматизам, тужилац и судије су биле жене (Х.Верц-Ретелаф и Мумба). Д. Кунарац се добровољно предао трибуналу и чиста срца сведочио пред тужилаштвом (иако није био обавезан да то уради). У резултату те своје наивности, његова оптужница је порасла са четири оптужујуће тачке на двадесет и једну! Он је признао: „Био сам шокиран, када су ми изјавили да могу да ми суде због силовања која ја никада нисам починио“. Но, било је већ касно: Кунарац је био одређен да постане пример војног командира-силоватеља и морао је бити осуђен. Узгред, чињеница је да је чак и после изрицања пресуде од стране Претресног већа и потврде од стране Жалбеног већа, Кунарац наставио да брани своју невиност. Важно је приметити да је Теодор Мерон, одбијајући његову молбу о превременом ослобађању, посебно истакао ту чињеницу исказаног „непокајања“ осуђеног, што је представљало фактор против позитивног решења о превременом ослобађању.
У целини, текст одлуке председника МРМКТ Т. Мерона о одбијању да се одобри превремено ослобађање Д. Кунарца, садржи исувише много недоречености и просто прикривених параграфа. Са једне стране, ми сазнајемо да је осуђени инвалид и да се погоршава стање његовог здравља. Значајан део текста је тајна, али у неким случајевима је могуће установити да се ради о психичком здрављу осуђеног.
Мерон обилно цитира жалбе, које садрже папири добијени из немачког затвора. Затворске власти дају најнегативније оцене понашања осуђеног, називају његово понашање захтевним, безобразним и дрским.[1] Међутим, то је био у прошлости. У последње време затворске власти су приметиле „неко смирење“ од стране осуђеног. А према оценама неких сарадника затвора (највероватније, сарадника рехабилитационог програма), Кунарац је препоручио себе као „дисциплинованог човека“, „који пунктулно долази на свој посао“, који је „пријатан према посетиоцима“ и који „воли шах и верске догађаје“…
Потпуно је очигледно да су негативне оцене затворских власти стизале тада кад је Кунарац држан у једном блоку, а позитивне – после његовог пребацивања у други блок. Тако да би Т. Мерон требало пажљивије да погледа оцене затворских власти. Међутим, Мерон хоће да покаже како је он сагласан са руководством затвора, да понашање осуђеног не даје основа за превремено ослобађање.
Затворски лекари су такође, вероватно по савету затворских власти, признајући инвалидитет Кунарца и проблеме са здрављем, изјавили да су они способни да одржавају његово стање на „стабилном“ нивоу. Ух, докле ти затворски лекари! Воле да жонглирају речима. Обично се користи термин „задовољавајуће“ стање. Али овде је „стабилно“. Као да звучи лепо, но, шта се има у виду? Стабилно добро? Или стабилно лоше? Нека човек само хода, главно је – он не пада – значи, стабилно! Лукаво смишљено господо затворски лекари! Но, та „стабилност“ дозвољава Т. Мерону да донесе закључак: „На основу достављених ми информација, ја нисам уверен да је стање здравља Кунарца толико озбиљно да се оно може разматрати као фактор у корист превременог ослобађања“.
У целини, анализа одлуке руководства МТБЈ и МРМКТ показује да је без обзира на постојање неких формалних критеријума за доношење одлуке о забрани превременог ослобађања, као прво, ти критеријуми носе потпуно нејасан карактер и као друго, сама решења се доносе апсолутно произвољно.
Подвлачимо: ради се управо о забрани превременог ослобађања, јер се ослобађање врши у складу са законодавством оне државе у чијим затворима осуђени одлежава казну. Некад су државе спремне да ослободе те затворенике, но, власти трибунала говоре „не“. Међутим, произвољност је системски дефект хашког правосуђа, како у плану постојећих норми, тако и у доношењу практичних одлука, па се томе, наравно, не треба чудити…
[1] Дословно: “demanding, occasionally and intransigent in his behavior” (insolent, brash).
