Раније смо писали да се држава не добија молбама и не брани апелима, али као до на то нико из власти није обратио пажњу. Поново власт моли и апелује. Непрестано, из дана у дан, у последњих неколико месеци слушамо жалопојке представника власти, „како су пред Србијом судбоносни дани, како ћемо тешко да се изборимо за повољно решење у вези статуса КиМ, чак немамо шансе ни да се изборимо за компромисно решење“, иако нам нико из власти није саопштио шта би оно значило за Србију и српски народ. Тврди се „да су нам везане и руке и ноге, а уста зафластерена“ итд. Власт сваки могући сценарио у вези КиМ, који би задовољио минимим српских националних интереса, народу се представља као „суморан, болан, незадовољавајући, изазивачки за моћне западне земље које одлучују о нашој судбини“, јер би нам у таквом случају уследила одмазда, реванш, уцене и такав притисак на нашу земљу да би све то било погубније него губитак КиМ.
Иако је истекао рок у коме је било предвиђено да се саопшти могући сценарио за решавање проблема КиМ, који је сама власт себи задала, о томе нема више ни речи. Унутрашњи дијалог је замро. Ентузијазма нема. Чују се само шапутања у кулоарима државних институција. Нико не сме да подсети јавност на раније дата обећања у вези могућих решења косовско-метохијског проблема. На многобројним конференцијама за штампу главних носилаца власти у Србији слушамо само монологе, немуште изјаве, плеоназме, мимикријске и маскирајуће предлоге за решавања проблема. Као да се власт у Србији спрема да пронађе једну „вагу“ са „осетљиво баждареним мерним јединицама“, којима би се израчунали губици и бенефити многобројних сценарија којима би се решавао статус КиМ. Није познато због чега председник Србије, врло често у назнакама, недовољно образложено тумачи шта све Србија може да добије, а шта да изгуби у случају прихватања неког од могућих сценарија за решавање статуса КиМ.
Знамо да ”привремене албанске институције” у Приштини желе реализацију само једног сценарија, а то је финализација процеса конституисања тзв, Косова као посве независне и суверене државе – чланице ОУН. Спонзори ”косовске независноти” им у томе свесрдно помажу, „воде спољну политику државе Косово“, окупљају све више савезника, јачају подршку на општем међународном плану, прете земљама које желе повући дато признање Косова као државе, притискају оне државе које нису признале тзв. Косово као државу да то учине без одлагања и оклевања итд. На Србију се врши огроман притисак да одустане од очувања суверенитета и интегритета као државе, да призна ”косовску независност” и да омогући пријем тзв. Косова као државе у све међународне организације, укључно и у ОУН. Ако то Србија не прихвати, следи нам „судњи дан“, нешто попут „потопа“, али ваљда не библијских размера. Челни људи државних институција у Србији су свесни стања и околности у којима се Србија налази, а посебно српски народ на КиМ. Они углавном са пуно чињеница и јасном прецизношћу описују то стање, али то чине у великој журби, понекад панично и у страху. Све то делује деморализујуће на јавно мнење, изазивајући општу збуњеност у народу. Снага државе Србије јесте мала, али није толико занемарљива да би се „сва оружја положила“ пре битке, а онда изналазила разна образложења како је то био једини начин да се држава и народ спасе, да се извојује каква-таква „победа“.
Од потписивања Бриселског споразума и након елиминицаје свих институција државе Србије са простора КиМ, увођења „интегрисаног урављања границом“, читај демаркације административне границе између КиМ и Србије као међудржавне границе, укључивања политичких представника Срба у институције самопроглашене државе Косово, „неко“ је открио да над Србијом виси „Дамоклов мач“, који сваког часа може да падне на нас и посече нам врат. Скоро након сваког сусрета наших државних представника са представницима САД, ЕУ и кључних земаља запада на тему КиМ, чујемо обесхрабрујуће изјаве да се Срби и Србија не могу надати добром решењу, да је неколико наредних дана ”кључних за судбину државе и народа”, да вештим преговорима морамо остварити ”компромис”, не изазивати наше „партнере“, не ометати ”европски пут Србије“ итд. Као да народ треба приремити да прихвати наметнуто, неповољно решење, које је можда неко у и Србији прихватио. Актуелна власт критикује предходну јер је „проблем КиМ довела у критичну фазу (што јесте тачно) из које се не могу издејствовати позитивна решења за Србију“. Ако би се служили овом логиком, без да будемо упорни и одлучни да сами трагамо за решењима, онда би требало за највеће кривце за косовско-метохијске проблеме прогласити ослободиоце КиМ у Балканским ратовима, и поново у Првом светском рату, или пак комунистичке власти у Србији и СФРЈ што нису у то време Косову дали статус Републике, једне од чланица федерације итд.
Сви у Србији, они који одлучују о статусу КиМ, ваљда знају следеће: каква је ситуација унутар земље и већинско расположење грађана; који су главни закључци „унутрашњег дијалога“; какве су одбрамбене снаге и способности Србије; какви су захтеви косовских Албанаца и њихових спонзора; колики притисак на Србију врше САД, ЕУ, ВБ, Немачка и др. и колика је њихова снага и моћ у светским размерама; који су то савезници Србије и каква је њихова снага и у ком обиму хоће и могу подржати Србију. Ваљда су им позната и властита убеђења и спремност и одлучност да процес воде напред, да му дају будуће назнаке. Ако га не могу привести крају, па нека онда саопште „најоптималнији“, „компромисни“ сценаријо решавања статуса КиМ, према властитим одлукама.
Преживела је Србија многе „судње дане“, па ће преживети и ове који нам се проричу. Уколико је један од сценарија да се мир и слобода, економски просперитет, европске интеграције, регионална стабилност – подмире трговањем са делом територије и народа, онда треба рећи ко ће ту цену да подржи и плати, и да ли ће то бити коначна цена, или ће уследити нови рачуни, које треба платити даљим уситњавањем српских етничких територија, губитком суверенитета и интегритета на још неким државним територијама, а да се при том још остане и без чланства у ЕУ и без обећаних инвестиција.
Неће власт изгубити част ако овај започети процес не приведе крају. Нека чврсто држи курс поштовања Устава, Резолуције 1244 СБ УН, отворено да сарађује са савезницима и јасно стави до знања „партнерима“ шта Србија може и хоће, а шта не може и не сме дозволити. Нека и неке нове генрације политичара искусе борбу за интегритет земље и одбране КиМ, ако садашња предложена решења не задовљавају ни минимум националних интереса. Нека се политичке и дипломатске борбе наставе. Па нека се конфликт и „замрзне“, до неке нове фазе отопљавања. Можда Србија нема времена да чека, али свакако не треба да жури да се одрекне дела своје територије и народа који живи на њој.
Председник Републике Србије истиче своју личну храброст, која је очигледна, нека тако настави и даље и нека та његова храброст буде на добробит државе и њених грађана. Не сме председник да се одрекне државног обезбеђења (како је то сам изјавио, да се одриче обезбеђења), као штићена особа, иако је лично храбар, јер не сме се дозволити да институција председника државе буде угрожена ниједног момента (то показује озбиљност државе). Председник Србије може и има право на личну храброст као сваки човек, али мора поштовати све мере безбедности које су законом намењене председнику државе. Не смеју се људи одговорни пред законом за безбедност председника изложити законским прогонима због неиспуњења својих обавеза.
Нека наш председник одржи потребан ниво политичке храбрости у доношењеу круцијалних одлука на заштити уставног поретка у држави, слободе и мира у друштву.
Можда се може десити политички судњи дан за неке политичаре, али „судњи дан“ за Србију није ни близу, ако он уопште постоји.
