Савет безбедности ОУН одржао је редовну седницу посвећену разматрању ситуације на Косову и Метохији. Као и увек, основа за разматрање представљао је извештај Генералног секретара ОУН о ситуацији у покрајини. Био је то први извештај о ситуацији на Космету који је сачинио нови Генерални секретар А. Гутериш. Без обзира на значајне девијације у предоченој информацији о деловању обе стране, веома је приметна разлика између извештаја Бан Ки Муна са једне стране, и првог извештаја Гутериша, са друге стране. Руски представник је чак посебно истакао да је извештај Генералног секретара „у целини, објективан“…
Посебна карактеристика овог заседања било је и учешће председника Србије Томислава Николића на њему. У свом излагању он је истакао да до дан данас више од 200 хиљада интерно расељених лица живи у централној Србији, „изгубивши сваку наду да ће се било када вратити кући“. На жалост, чак имајући у виду и међународно присуство, нема основа да се у то надају. Србија је испунила све обавезе у оквирима дијалога који је остварен између Београда и Приштине уз садејство ЕУ, међутим, све се то непрекидно подрива нарушавањем споразума и агресивним дејствима власти у Приштини. Њихов циљ се огледа у томе да испровоцирају сукоб и та кршења укључују различиту врсту деловања – од забране коришћења уџбеника на српском језику, до непрекидних напада на Србе и њихову имовину и незаконитог покушаја конфискације рударског, метало-прерађивачког и хемијског комбината у Трепчи. Стање на Косову и Метохији се као и раније карактерише одсуством физичке и правне безбедности Срба и других неалбанаца, посебно интерно расељених лица који су се вратили или се спремају за повратак у своје родне куће. Катанци који висе на дверима храма Христа Спаситеља у Приштини, представљају симбол нетрпељивог односа према представницима неалбанских заједница, поготово према Србима са Косова и Метохије. А на чињење таквог несумњиво антицивилизацијског акта побудило је ништа друго него тежња да се униште сви трагови постојања српског народа и његове културе у граду у коме је до 1999. године живело више од 50 хиљада Срба. Међународна заједница не сме да допусти жестоко етничко чишћење Срба и других неалбанаца у Приштини, која се спроводи симболично путем насилне узурпације те светиње. Сви напори да се створи бар илузија постојања мултиетничког друштва на Косову и Метохији, губе сваки смисао после оваквих дејстава.
Као и раније, остало је нерешено питање повратка личне имовине, што представља једно од најчешћих кршења људских права са којим се срећу интерно расељена лица са Косова и Метохије. Више од 40 хиљада захтева за повратак незаконито одузете и присвојене имовине било је предато Косовској управи за имовинска питања која се налази под контролом Приштине. Око 97% тих захтева које су предали Срби и други неалбанци, и око 18 хиљада тужби, које се односе на компензацију за нанету имовинску штету, били су предати у судове у покрајини. На тај начин, јасно је да нису створени ни основни услови за безбедан повратак интерно расељених лица. Не постоје гаранције безбедности људи и заштите имовине, одсуствује владавина права, широко је распрострањена дискриминација и одсуство уважавања према неалбанском становништву и према њиховим основним грађанским правима и слободама. Број повратника је разочаравајуће мали, без обзира на чињеницу да стварање повољних услова за несметани и дугорочно одрживи повратак, представља један од основних задатака у оквирима мандата УНМИК-а. Јасно је да УНМИК са тешкоћом испуњава тај део мисије и главни разлог за то јесте одсуство политичке воље од стране великог дела становништва и његове непоколебљиве нетрпељивости према свим другим заједницама.
Излажући пред члановима СБ ОУН, председник Томислав Николић је изјавио: „Нама је познато да су, полазећи од својих сопствених интереса, неке земље признале такозвано независно Косово, но, нама је такође познато да више од 70% човечанства не дели ту тачку гледишта. Могуће је да се ја узалудно обраћам некима од присутних. Као што у Србији кажу, нема користи шаптати глувоме или намигивати слепоме. Онај ко сам не страда, окреће се од туђих страдања. Ја бих желео да још једном изјавим: Србија не признаје Косово, ма шта да нам предложе у замену за њега и ма какав притисак на нас да изврше. И то је директно повезано са заштитом принципа и несумњивог поштовања праведности. Правда је увек на страни оних који се придржавају принципа и бране праведност“.
Председник Николић је говорио дуго. Отприлике четири пута дуже од предложеног регламента од 10 минута са стране председника Савета безбедности. У вези с тим, смешно је изгледала некаква г. Читаку, која је свој наступ почела са речима: „Пре него што прочитам своје излагање, хтела бих да истакнем да ћу поштовати, господине Председниче, то што сте Ви предложили, регламент од 10 минута, полазећи од уважавања Вашег времена, а такође и због уважавања према члановима Савета безбедности“. Као, Николић овде никога не уважава, а ја ћу уважавати. Међутим, невезано за време, госпођа Читаку и није имала шта да каже. Само обична и поново тупава пропаганда: „Ни страдања којима су подвргнути становници Косова, ни године дискриминације, изолације, масовних убистава и етничких чишћења, силовања и депортација, нису нас могли омести да идемо путем који нам је одредила судбина. Ми смо били упорни и успели смо. Лекција Косова је веома једноставна: може се победити ако си у праву и ако је твоје дело праведно“. О томе како су „победили“ косовски Албанци управо је и говорио Томислав Николић на заседању СБ ОУН, када је говорио о последицама НАТО бомбардовања: „Научно је доказано да после тога кад микро и нано честице осиромашеног уранијума продру у људско тело, тај тешки метал делује радијацијски и отровно и иако су те честице доста мале, оне су у стању да пробију све телесне баријере, па тако и крвно-мождану баријеру и плаценту и оне се могу наћи у свим ткивима и органима инфицираног човека, а такође и у ткиву плода у утроби мајке. Резултати истраживања које је спроведено 2004. године од стране научника Гатија и Монтанарија, показали су да уколико је човек живео на територији која је била гађана ракетама са осиромашеним уранијумом, онда се не сме искључити постојање потенцијалног патогена у његовом организму, чак ако при том нема никаквих доказа присуства урана у ткиву тог човека. То су „невидљиве“ идеалне убице и средства за масовно уништење целих поколења, која доводе до дугорочних и неповратних промена у свим живим организмима, иако представљају коначан резултат најновијих технологија. Бомбе са осиромашеним уранијумом које су биле бачене на Србију пре 18 година, и до дан данас наносе штету екосистему читаве планете“. Ето тако су побеђивали косметски Албанци…
Представник Руске Федерације В. Сафронков је изразио озбиљну забринутост у вези са стањем ствари на Космету и навео је разлог због кога се дијалог Београда и Приштине нашао пред претњом рушења. Томе води пре свега, према мишљењу Русије, необјективан однос посредника – Европске уније, која није извршила потребан утицај на страну косовских Албанаца по питању реализације достигнутих споразума. То је директно речено. Русија је такође изјавила да су покушаји да се одстрани Београд од процеса решавања важних питања животног обезбеђења српских општина на Косову, категорички неприхватљиви: „Са тим се никада нико неће помирити. Неће се помирити Србија, неће се помирити Срби који живе на Косову. Многи у међународној заједници се неће са тим помирити“. Говорећи о ситуацији на северу Космета, А. Сафоненко је изјавио да приштинске безбедносне структуре тамо не смеју бити присутне. Међутим, ефикасност дијалога подрива се тиме што се води двострука игра, појачавају се једнострана примања Косова у међународне структуре са захтевима за чланство, подстичући друге државе да признају „косовски суверенитет“.
У целини, заседање СБ ОУН о разматрању ситуације на Косову и Метохији протекло је у доста оштром режиму, чега није било прилично дуго.
