Након скоро целе деценије Министарство одбране је одлучило да, вероватно у складу са измењеним безбедносним абијентом, изађе са новом Стратегијом националне безбедности и Стратегијом одбране Републике Србије[1]. Ради се о два кључна документа која треба да дефинишу опште правце и циљеве државне политике на плану безбедности и одбране.
Формално гледано ради се о шаблонски израђеним документима чије је методоогија израде и форма „стандардна“ и не одступа од већ постојећих докумената. Оно што је привукло нашу пажњу више од написаног је оно што је или дато само узгред или потпуно изостављено. Реч је о „војној неутралности“ и заштити Срба на Косову и Метохији и у Републици Српској.
„Војна неутралност“
Предложени нацрт Стратегије националне безбедности чини отклон од до сада усвојеног става да се Србија налази у фази која претходи учлањењу у НАТО[2] и донекле га померају (али не у потпуности) ка „војној неутралности“
Без обзира што неки доводе у питање и сам појам „војне неутралности“ као могућ, јер се војна сфера не може јасно одвојити од политичке или економске, прихватићемо становиште према коме у међународним односима владају такви односи који представљају ратни сукоб „ниског интензитета“. У том, својеврсном, рату сукоби се одвијају на дипломатском, политичком и економском плану или субверзијом и подстицањем унутрашњих супротности у „противничком табору“ без отворене војне агресије. Тако посматрано, могуће је заузети два облика неутралности, сталну (као на пример Швајцарска) коју карактеришу међудржавни уговори, гаранције других држава и дуга традиција неангажовања у сукобима, и вољну, која обухвата прокламовање неутралности у односу на конкретан сукоб који је отпочео или је у најави[3].
Стицање сталне неутралности је сложен процес и везан је за међународне конференције на којима се прокламовани неутрални статус потврђује међународним уговорима.
Дакле, вољна неутралност би била једини могући облик војне неутралности који би Србија могла да има. Статус неутралности повлачи одређена права и дужности како за неутралну државу тако и за зараћене стране. Права, из којих произилазе и одговарајуће обавезе, неутралних држава су:
- Неповредивост њихове територије од стране зараћених држава за вршење војних операција;
- Начелна слобода трговинских односа са свим државама, било да су у рату или не.
Њихова је дужност да се према зараћеним странама понашају непристрасно и на једнак начин и да поштују једнакост страна у сукобу.
Предложени нацрт (у одељку 4.4. Очување мира и стабилности у региону и свету) дефинише војну неутралност као циљ:
„Ради доприноса глобалној, европској и регионалној стабилности Република Србија сарађује са НАТО кроз програм Партнерство за мир, спроводећи војну неутралност која подразумева одсуство чланства у војно-политичким савезима. Њена војна неутралност није препрека за развој партнерске сарадње у НАТО програму Партнерство за мир у интересу јачања глобалне и европске, а посебно регионалне безбедности. Република Србија нема намеру да постане чланица НАТО, нити другог војно-политичког савеза, али жели да са свим партнерима у свету унапређује међусобно поверење и остварује заједничке циљеве.“
Ипак овако прокламовани циљ се своди на војну неутралност само као одсуство чланства у војно-политичким савезима а не као војну неутралност у пуном капацитету једнаког односа према свим земљама које се тренутно налазе у међусобном сукобу или им тај сукоб прети.
Због тога је целокупна вредност неутралности знатно умањена јер је поред наведених формулација не прате и додатне мере које би обезбедиле једнак однос према свим странама, државама и војнополитичким савезима.
Не треба пренебрећи чињеницу да многи на „западу“ НАТО виде као војну формацију ЕУ и да сматрају да је чланство у НАТО незаобилазно за нове чланице[4] на начин како је то НАТО (чешки) генерал Павел описао да ЕУ и НАТО иду „руку под руку“.
Република Србија се налази у дипломатском, војном и политичком погледу у веома деликатном положају. Са једне стране тежи чланству у Европској унији чије најзначајније земље не признају њену територијалну целовитост и приморавају је да прихвати неке вредносне ставове супротне традицији и православном духу народа. Са друге стране Србија, због економских и геополитичких разлога, не жели да се јасније веже уз Русију и блок држава које са њом одржавају добре економске, политичке и војне односе.
Због тога руководство Србије није кадро да учини једини логичан корак а то је чврсто везивање уз Русију и БРИКС у економској и ОДКБ у безбедносној сфери. Могуће је да се процењује да би даљим приближавањем Русији Србија изашла на „прву линију ватре“ и била поново изложена војним и економским притисцима а могуће је и покушајима дестабилизовања путем (од НАТО спонзорисаног) сепаратизма и тероризма.
Како је укључивање у НАТО за српски народ и српску државу апсолутно неприхватљиво из политичких, етичких, историјских и свих других разлога, опредељивање за „војну неутралност“ може бити једно од решења, али се оно мора спровести доследно и у целини. Садашњи „војно неутрални“ статус је одређен само једном скупштинском декларацијом која у суштини и није била посвећена питањима војне неутралности већ Косову и Метохији. Овај статус би требало регулисати законом који би морао бити усвојен са квалификованом (најмање 2/3 већином) и након тога предочен нашим партнерима у ЕУ као један од полазних елемената у усклађивању спољне и безбедносне политике на путу ка пуноправном чланству у ЕУ. Била би то и прилика да се види да ли ЕУ заиста може поштовати различитости у сфери одбране или пут ка ЕУ мора ићи преко НАТО[5]. Излазак из чланства ЕУ главног поборника „атлантизма“, Велике Британије, можда може бити повољан знак да се земље ЕУ могу изборити за властиту самосталност у одбрамбеним питањима у чему би Србија могла узети активнијег учешћа него у партнерству са, за већину грађана Србије, злочиначком организацијом НАТО[6]. Биће то прилика и да се одлучимо да ли уопште вреди настављати „европски пут“ уколико ће нас иза лепих речи на почетку процеса на крају сачекати по нас неприхватљиви ултиматум.
Предложени текст стратегијских докумената, Стратегије националне одбране и Стратегије одбране је позитиван, али недовољан, помак у добром правцу. Само пуна и свеобухватна неутралност може гарантовати да Србија неће морати да жртвује своје виталне националне интересе под притиском других чланица ЕУ.
Заштита Срба на Косову и Метохији и Републици Српској
Специфичне обавезе које је Република Србија (СРЈ) преузела у формулисању и реализацији Дејтонског споразума и Кумановског војно-техничког споразума захтевају да се у Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране нађу и циљеви и мере за заштиту српског народа на Косову и Метохији (као делу територије Србије под специфичним међународним режимом) и Републике Српске.
Косово и Метохија
У стратегијским документима:
1.- Треба јасно дефинисати статус Косова и Метохије и одговорност КФОР-а за стање безбедности у покрајини
2.- Треба дефинисати да ће плановима о употреби Војске Србије бити предвиђене снаге јачине до 1.000 старешина и војника у спремности да интеревенишу на Косову и Метохији у случају да: КФОР одлучи да се повуче са Косова и Метохије (или драстично смањи своје присуство) и безбедност повери локалним парадржавним органима тзв. државе Косово; уколико КФОР покаже неспособност или одсуство жеље да спречи насиље и прогон српског и другог неалбанског становништва; уколико дође до наглог погоршања безбедносне ситуације у којој би непредузимање мера на заштити српског и другог неалбанског становништва могло имати тешке последице по њихову физичку безбедност.
3.- Треба дефинисати простор ангажовања снага као простор целе Покрајине са тежиштем на простору Заједнице српских општина и предвидети мере у циљу заштите физичке, правне и имовинске сигурности српског и другог неалбанског становништва од масовних отворених напада и немира ширих размера као и заштиту објеката српског културног и верског наслеђа од значаја за српски народ у целини (посебном одлуком дефинисати те објекте и културно-историјске целине са јасним зонама заштите[7]).
Република Српска
Република Србија поштује независност и територијални интегритет Босне и Херцеговине на начин и у облику како је то регулисано „Дејтонским мировним споразумом“. Свако насилно мењање устројства или начина функционисања односа Муслиманско-хрватске федерације и Републике Српске без изричите сагласности српске стране потпуно је неприхватљиво за Републику Србију и имало би директне последице на стање њене безбедности.
Због тога стратегија националне безбедности и стратегија одбране треба да јасно дефинишу циљеве и начине ангажовања потенцијала Републике Србије у случају да се угрозе мир и стабилност у Босни и Херцеговини на штету Републике Српске.
Свет се налази у деликатном времену у коме су нагле и корените промене геостратешке ситуације не само могуће већ и вероватне. Имајући у виду чињеницу да неке земље не прихватају територијалну целовитост Републике Србије као и могућност наглог погоршања безбедносне ситуације у окружењу, неопходно је у основним стратегијским документима предвидети довољно широк оквир да се на те промене реагује и обезбеди остваривање одбрамбених интереса као израза највиших вредности и општих потреба грађана Републике Србије и српског народа у целини. Истовремено ова документа морају да одреде јасне „црвене линије“ преко којих се не могу чинити уступци који угрожавају слободу и опстанак државе и српског народа и као такви морају одвратити потенцијалног агресора и тако одвраћањем, без непосредне употребе оружане силе, на најбољи начин реализовати своје задатке.
[1] http://www.mod.gov.rs/lat/tekst/12455/javna-rasprava-o-nacrtima-strategije-nacionalne-bezbednosti-republike-srbije-i-strategije-odbrane-republike-srbije-12455
[2] Циљеви политике одбране Републике Србије који проистичу из стратегијских опредељења јесу ефикасан систем одбране, мир и повољно безбедносно окружење и интеграција у европске и друге међународне безбедносне структуре. У остваривању циљева политике одбране напори државних органа усмерени су на реформу и изградњу ефикасног система одбране, његово стабилно функционисање и на стварање услова за његову интероперабилност са системима одбране држава укључених у европске безбедносне структуре и НАТО програм Партнерство за мир.
[3] Политичка енциклопеија, Београд 1975, 636.
[4] https://www.blic.rs/vesti/politika/pavel-saradnja-sa-eu-i-nato-idu-ruku-pod-ruku/e8kr0j3
[5] За „старе чланице“ попут Финске и Аустрије то није била обавеза.
[6] Од глобалне стратегије за спољну и безбедносну политику ЕУ ка ЗБОП са великим О, Београд 2017. https://www.isac-fund.org/wp-content/uploads/2017/11/Od-Globalne-strategije-za-ZSBP-EU-ka-ZBOP-sa-velikim-O.pdf
[7] „Ахтисаријев план“ предвиђа одређену заштиту православних верских објеката од значаја за „српску заједницу“ на Косову и Метохији. У суштини не ради се о објектима од значаја само за Србе са Косова и Метохије већ за целокупни српски народ и државу Србију и они као такви треба да буду и третирани и заштићени.
