Француски суд у Колмару је на рочишту од 06.04.2017. године, без посебног образложења, поново одложио доношење одлуке по захтеву Србије за изручење Рамуша Харадинаја који се терети за извршење кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва.
Тим поводом огласио се и Даут Харадинај, брат Раумуша Харадинаја, иначе посланик у косовској скупштини, дајући изјаву у емисији «Инфобокс» на ТВ Дукађини. У вези са могућношћу да његов брат Рамуш буде изручен српским властима, Даут Харадинај је изјавио: «Могу нас увести у рат, ништа друго. Ја за друге не знам, али знам за себе: ако погреше и ако то ураде (изруче Харадинаја) треба да буду спремни за озбиљније теме. Ако желе Косово етнички без Срба, онда нека се шале». (1)
Надлежно министарство Републике Србије је доставило суду у Колмару врло обимну доказну грађу, документацију (верујемо јаке доказне снаге) и сва додатна објашњења из којих јасно произилази да је:
– наведено дело било прописано као кривично дело важећим законодавством које је примењивано у Републици Србији, и током релевантног периода за који се веже сумња да је дело извршено,
– да наведено кривично дело по домаћем законодавству, које је усклађено са међународним правом, не застарева,
– да је према сада важећем Закону (чл. 372 ст. 3 КЗ) за најтеже облике тог дела прописана казна затвора у трајању најмање од 10 година или затвор од 30 до 40 година, а да је у периоду од 12 – 20 јуна 1999. године била прописна казна затвора у трајању од 5 година или затвор од 40 година.
При том је јасно да се не ради ни о каквом политичком кривичном делу нити о било каквом делу које је повезано са таквим кривичним делом, јер је Додатим протоколом уз Европску конвенцију о екстрадицији (Стразбур 15.10.1975. године) предвиђено да се политичким кривичним делима, у смислу чл. 3 Европске конвенције о екстрадицији, неће сматрати:
– злочини против човечанства које предвиђа Конвенција ради спречавања и сузбијања злочина геноцида, коју је 9. децембра 1948. усвојила Генерална скупштина Уједињених нација,
– кривична дела предвиђена у члану 50. Женевске конвенције из 1949. о побољшању положаја рањеника и болесника о оружаним снагама у рату, члану 51. Женевске конвенције из 1949. о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на мору, члану 130. Женевске конвенције из 1949. о поступању према ратним заробљеницима, члану 137. Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата,
– нити слична кршења ратних закона који су на снази у време када почиње примена тог протокола и ратних обичаја који постоје у том тренутку, који нису предвиђени напред наведеним одредбама Женевских конвенција.
Основни циљеви Савета Европе, чије земље чланице су потписнице Европске конвенције о екстрадицији, подразумевају прихватање начела владавине права и поштовање основних људских права тј. поштовање начела која чине основе сваке истинске демократије.
Управо поштовање наведених начела налажу Француском суду изручење Харадинаја Репубилици Србији.
Француски суд се нашао у прилици да покаже на делу своју оданост праву тј. своју самосталност и независност. Поштовање и примена права, према подацима и чињеницама који су доступни у јавности, налажу усвајање захтева Србије и изручење Харадинаја. Са друге стране, уколико буду од пресудног утицаја политички аргументи уместо правних, захтев би могао бити одбијен, с тим што би у том случају постало јасно да је европски идеал владавине права, пао у воду, те да се право дефитивно повлачи пред политичком моћи.
Претње које су упућене из Приштине не односе се само на Србе, већ су пре свега упућене суду у Француској, а по својој суштини представљају претњу миру, упућену не само Србији, већ целом региону и Европи у целости, којој се јасно ставља до знања шта би је снашло уколико би Харадинај, како то међународно право налаже, био изручен Србији.
Речи које је јавно изговорио Даут Харадинај саме по себи би се могле протумачити као позив и подстицање на извршење кривичног дела геноцида, што Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида изричито забрањује, предвиђајући да је кажњиво непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида (чл.3, ст. 1, тач. ц Конвенције). Наш Кривични законик такође прописује да ће свако ко позива или подстиче на извршење кривичног дела геноцида бити кажњен затвором од једне до десет година (организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина из чл. чл. 375 ст. 7 КЗ РС).
Тешко је и замислити да би се било ко усудио да изађе у јавност са сличном изјавом, а да при том претходно није добио зелено светло са врло високог и моћног места, а са друге стране, таква изјава не може а да се не повеже и са све чешћим помињањем захтева за фомирање војске тзв. републике Косово и претњом подношења тужбе због геноцида против Републике Србије.
У сваком случају, јасно је да су се у случају Харадинај право и политика директно сударили, а ко ће изаћи као победник време ће убрзо показати.
При том, уколико постоје основи сумње да је Рамуш Харадинај починио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, а верујемо да о томе сведочи обимна чињенична грађа од више стотина страница текста и доказа, исти ни у ком случају не би смео бити пуштен на слободу. Он би у сваком случају морао бити процесуиран, ако не пред судом Републике Србије како то налаже Европска конвенција о екстрадицији, онда пред француским судом, сходно одредби чл. 146 Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата, по којој су све земље – стране уговорнице, међу којима и Фрацуска, дужне да проналазе лица осумњичена да су извршила, или да су наредила да се изврши која од тешких повреда која та Конвеција одређује и обавезне су да таква лица изведу пред своје сопствене судове, без обзира на држављанство или да га предају на суђење некој другој Страни уговорници (Србија) заинтересованој у судском гоњењу.
(1) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2693908/haradinajev-brat-ako-ramus-bude-izrucen-srbiji-na-kosovu-nece-biti-srba.html
