Председник Европске комисије (ЕК) Жан Клод Јункер је на састанку лидера Европске уније (ЕУ) 9. марта 2017. године поручио да мора бити јасно да Западни Балкан има неподељену европску перспективу: ”Ми не одступамо од Западног Балкана већ му се приближавамо”, иако је у јулу 2014. године поручио да неће бити новог проширења ЕУ током овог мандата ЕК. Истине ради, неопходно је упозорити да иако оваква Јункерова порука, као и низ уобичајених сличних порука челника из Брисела представљају лукаву терминолошку и суштинску подвалу, бивају некритички прихваћене у нашој јавности. То најчешће потврђује реторика појединих политичара и аналитичара који често употребљавају термине ”Западни Балкан”, ”Западном Балкану је место у Европи”, ”Србија је на добром, европском путу”, ”Србија има европску перспективу” и сл.
Суштина терминолошке подвале је у покушају ЕУ да тенденциозно својата целу Европу, а врхунац подвале представља промовисан термин ”Западни Балкан”. Наиме, иако Европу чине државе које су чланице ЕУ (27) и оне које нису чланице а јесу европске (Белорусија, Украјина, Молдавија, Србија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина) и евроазијске (Руска Федерација, Турска, Казахстан, Азербејџан, Грузија, Јерменија), од укупно седам главних органа ЕУ који доносе одлуке, назив четири органа (Европска комисија, Европски савет, Европски парламент и Европска централна банка) присваја читаву Европу, а три органа персонализују ЕУ (Савет ЕУ, Суд правде ЕУ и Финансијски суд).
Најупечатљивији показатељ наведене терминолошке манипулације показује поређење Савета Европе и Европског савета. Наиме, за разлику од ”Европског савета”, Савет Европе представља регионалну организацију свих европских земаља, која је основана усвајањем оснивачког акта – Статута, 5. маја 1949. године, у Лондону. Као организација европског и наднационалног карактера, Савет Европе нема никакве везе са Европском унијом, нити са Европским саветом, нити са Саветом министара ЕУ. Савет Европе, за разлику од Европске уније која има 27 чланица, у свом чланству има 47 држава. Чланице Савета Европе јесу све државе чланице ЕУ, али и многе које то нису, нити то желе да постану. Неке од њих смо навели: Русија, Азербејџан, Јерменија (формално припада Азији, али се из културно-историјских разлога сматра евроазијском државом), Молдавија, Грузија.
Имајући на уму овакву смишљену стратегијску суштинску обману Брисела која поистовећује Европу са Европском Унијом, термин “Западни Балкан” представља само једну од бројних смишљених тактичких обмана у том процесу. С тим у вези, треба поћи од тога да се простор Балкана у географском смислу условно може поделити на источни и западни или на северни и јужни и у овој варијанти, Србија спада у његов источни део. У том смислу карактеристично је да сви документи Вермахта из периода Другог светског рата Србију исправно смештају на простор југоисточне Европе. Међутим, евидентно је да бриселска политичка елита, и на жалост, многи ауторитети у нашем политичко-медијском миљеу не хају за географско разврставање балканског простора. Стога, њихов покушај географског прекрштавања Балкана, лансираним термином Западни Балкан, где сврставају Србију, а која иначе спада у источни, односно заузима централни део Балкана, изазива недоумицу. Заправо, дешифрује њихове конфузне политичке циљеве, које је могуће објаснити презентовањем неопходних чињеница о суштинском стању ”њиховог” политичког простора Западни Балкан.
По схватању Брисела, Западни Балкан обухвата територију Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Македоније, Србије и самопроглашене квазидржаве ”Косово”, у нашој јужној Аутономној покрајини Косово и Метохија. Различити је међународни положај и степен интегрисаности у европске и евроатланске економске и безбедносне структуре сваке државе у оваквом ”Западном Балкану”. Хрватска је чланица ЕУ и НАТО-а, Албанија је чланица НАТО-а, док Србија, Црна Гора (ЦГ), Македонија и Босна и Херцеговина (БиХ) чине напоре пре свега, ради укључивања у ЕУ, али остварују разноврсну сарадњу и са многим евроазијским, азијским и афричким земљама. Следствено томе, неозбиљна је, чак провокативна употреба флоскула попут ”Западни Балкан је на европском путу, има европску перспективу и сл.” или се слично констатује за неку од ”западнобалканских држава”.
Реч је о бројним контрастима који аргументовано демантују постојање јединственог политичког простора под називом Западни Балкан. Наиме, две земље (Хрватска и Албанија) интегрисане под скуте Брисела, тиме што систематски подстичу агресивност квазидржаве ”Косово” против Србије (с тим у вези, крајем фебруара 2017. у заједничком писму НАТО-у тенденциозно су оптужиле Србију), дрско угрожавају мир и стабилност Балкана. Насупрот њима, постоје неинтегрисане државе тзв. Западног Балкана (Србија, Македонија, ЦГ и БиХ). Уколико узмемо у обзир поруке у смислу да су оне на ”европском путу”, под чим се углавном подразумева ”једини пут” ка Бриселу, губи се из вида могућност да ”европски пут” може водити и ка некој другој европској престоници. Најзад, зашто европски путеви из садашње подељене Европе између простора ЕУ и простора неколико неинтегрисаних земаља не би водили управо ка Москви, Истанбулу, Минску? То посебно зато што, европски народи и њихове политичке елите добро знају да је незамислив стабилан мир у Европи, уколико је ровито безбедносно стање на Балкану, какво је данас. У интересу мира и просперитета Европе неопходно је да машта Брисела изражена кроз ”европски пут” Западног Балкана ка Бриселу, промени правац ка успостављању неутралног Балкана. Одлука Међународног суда правде о одбијању захтева за ревизију пресуде по тужби БиХ против Србије за наводни геноцид и упозорење НАТО-а лидеру квази државе ”Косово” у вези са намером о формирању војске представљају добре сигнале за преиспитивање досадашњег једностраног фокуса Брисела према балканском ”бурету барута”. Независно од свега наведеног, потребно је хитно критички се односити према терминима ”Западни Балкан” и ”европски пут” који искључиво и монополистички означава Брисел као центар Европе.
