Често занемарујемо и не бавимо се разлозима због којих је Југославија 25. марта 1941. године приступила Тројном пакту. Није то била жеља намесништва и владе да измене свој „неутрални“ статус. Једноставно Хитлер је пре оптпочињана напада на СССР желео да осигура своје јужно крило и расчисти ситуацију на Балкану. Дакле ултиматум Немачке а не слободна воља југословенског руководства покренули су причу о приступању тројном пакту. Алтернатива одбијању Хитлеровог захтева била је, наравно, рат.
За приступање Тројном пакту Југославији су били понуђени, невероватно добри „услови“. Разуме се да Југословенима није саопштена, још у јулу претходне године (1940.) донета, одлука да у „новом европском поретку“ Југославија не може опстати у постојећем облику.
Више по историјском рефлексу официрска завера и народ су осетили да се ради о обмани, свргли намесништво, оборили владу и довели на престо малолетног краља Петра. У популарној историографији стално се понавља прича о некаквим британским парама којима је пуч плаћен. Пара је било али су оне даване политичарима и организацијама које нису учествовале у пучу а још више новца је потрошено у Букурешту и Софији – узалуд.
Хитлер је био спреман да гарантује Србији њену „неутралност“. Важније од формалних гаранција било је да ли се том човеку и тој држави може веровати. Историја нас учи да је Немачка прекршила све пактове о неутралности и ненападању које је склопила па и властити устав (интервенишући на Косову и Метохији 1999. године) и без обзирно на то што по старом обичају баш лопов покушава да се сакрије вичући „држите лопова“, тако и Немачке власти покушавају да кршење међународног права превали на неке друге[1].
Када је неутралност у питању занимљиво је и држање наших суседа са јасном свешћу да се одређени историјски процеси још нису окончали и да у понашањима народа и држава постоје јасне аналогије:
– Мађарска је још од новембра 1940. године била члан Тројног пакта. Са Југославијом је имала потписан уговор о „вечном пријатељству“ који је прекршила придружујући се немачко-италијанској агресији и отимајући Бачку и Барању од већ сломљене Краљевина. Мађарске окупационе власти организовале су масовне злочине на анектираном подручју (посебно је позната тзв. „рација“ у јануару 1942.године). Мађарска је учествовала у нападу на СССР ватрено се борећи против Црвене армије до априла 1945. године.
– Румунија није испољила територијалне претензије према Краљевини Југославији и чак је помогла да се од мађарских претензија сачува Банат али је учествовала у агресији на СССР и до августа 1944. године била Немачки верни савезник.
– Бугарска је Тројном пакту приступила 1.марта 1941. године стављајући своју територију на располагање Немачкој за инвазију на Југославију и Грчку. Од 1.јаунара 1942. године бугарске трупе су вршиле окупацију делова Србије да би у лето 1944. године окупациона зона била проширена на скоро целу територију Србије а све са циљем да се Немачке трупе „растерете“ и упуте на источни фронт. Бугарске окупационе трупе су починиле бројне злочине на окупираном и анектираном подручју. У јесен 1944. године баш ово је и био значајан разлог да СССР објави рат Бугарској.
Иницијативе о оснаживању неутралности Србије кроз посебан закон о војној неутралности поново су у оптицају. Могло би се рећи, корисна и практична иницијатива. Нажалост и прилично бескорисна.
Србија у овом тренутку налази у ситуацији сличној оној 1941. године. У ЕУ и НАТО су укључени скоро сви њени суседи а Србији је постављен посредан ултиматум који у форми „усаглашавања спољне и безбедносне политике“ захтева потпуно приближавање. Да би ствари биле јасне најбоље их је назвати правим именом и у самом почетку разрешити дилеме. Ако чланство у НАТО није услов за улазак у ЕУ онда то треба написати и потписати одмах. Донети обавезујући закон у скупштини Републике Србије, потврдити га на референдуму, донети резолуцију ЕУ и НАТО које би то потврдиле и ствар скинути са дневног реда. Уместо тога нама се стално намеће прича о томе да нам чланство у НАТО нико не тражи. Данас не тражи, јер полако припрема терен у институцијама и медијима. Једног дана кад се прикупи довољан број „агената“ ствар ће доћи на дневни ред и то отворено и безобзирно. Ако је чланство у НАТО услов за чланство у ЕУ онда се одмах треба захвалити тој организацији и не мрцварити грађане кроз отварање некаквих поглавља. Србија ни под каквим условима не треба да буде ни пуноправни нити „придружени“ члан НАТО алијансе, из безбедносних, моралних, историјских и свих других разлога.
НАТО је војни савез а не хуманитарна организација или певачко друштво. Његово је да се припрема за ратове и да их повремено организује што смо ми на својој кожи осетили, бомбардовањем Републике Српске 1995. и СРЈ 1999. године. Све друго је пласирано да завара и успава наивне. Неутралност Србије од стране НАТО можда и може бити донекле толерисано „на собној температури“. У мирна времена, стабилном европском поретку под надмоћном контрала ЕУ бирократије и материјалном благоставњу. Али у тренутку заоштравања међународних односа и евентуалног сукоба на релацији НАТО-Руска Федерација, у време „повећане температуре и узаврелих страсти“, ултиматум ће бити постављен у јасној и недвосмисленој форми, ништа нежније него марта 1941.године. Али овај пут ће НАТО, по старом Немачком рецепту узети и таоце. Срби ће морати да буду део „коалиције“ која ће под НАТО командом марширати истим путем којим су пошли Наполеон и Хитлер, и то у оба правца, ка Москви и назад.
У сукобу који се спрема Србија као слободна земља има само две алтернативе:
може и треба да буде или неутрална уз Русију или у савезу са Русијом. Треће опције која би обезбедила макар делић националног суверенитета и слободе али и елементарни опстанак нема.
[1] Немачка је агресивном политиком и лажним поводима изазвала Први и Други светски рат, измишљајући француске авионе, паљевину Рајхстага, пољски напад у Глајвицу, вероломно нападајући Данску, Холандију, Југославију…..). Не ради се само о агресивности нацистичког режима већ контиуираној агресивној политици саме немачке државе. Ми Срби се са посебним „гађењем“ сећамо улоге немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга у конструисању измишљеног плана „Потковица“ који је требао да оправда нелегану НАТО агресију на СРЈ.
