ОРГАНИЗАЦИЈА ВРС
Величина, структура и организација ВРС одлучујуће су биле условљене: 1) начином настанка и темељима на којима је настала; 2) основним доктринарним ставовима које је усвојило и изразило државно и војно руководство кроз низ законских аката; 3) одлукама и директивама организационог типа; 4) војно-политичким положајем РС и геостратегијским положајем њених територија; 5) демографским чиниоцем; 6) економско-техничким потенцијалима; 7) међународним, политичким и војним чиниоцима који су инволвирани у кризу у БиХ; 8) снагама, аспирацијама, циљевима и начином дејства муслиманских и хрватских оружаних снага укључених у оружана дејства; 9) подршком и помоћи малобројних савезника РС; 10) а посебно њеном основном наменом и задатком, а то је одбрана и заштита српског народа у БиХ.
ВРС била је организована у видове, родове и службе, а родови и службе били су подељени на врсте и специјалности. Видови ВРС били су копнена војска (КоВ), ваздухопловство и пртотивваздушна одбрана (В и ПВО).
Сходно основној уставној улози ВРС, а то је да брани РС и српски народ и његову слободу, корпуси и ниже јединице ВРС формиране су по територијалном принципу, тако да су покривали територије које су углавном биле етнички компактне, тј. са већинским српским становништвом. То је био основни извор попуне. Када се погледају зоне корпуса и територије које су покривале, видимо да је реч углавном о етнички компактном простору који је сачињавао РС, узимајући у обзир линије сукоба и разграничења, а касније и поделу БиХ у складу са Дејтонским споразумом. Ово можемо видети на доле две приказане карте, које говоре саме за себе.
Главни штаб ВРС
ГШ је деловао као мало оперативно тело, чија је основна функција била успостава система руковођења и командовања свим једницама које су улазиле у састав Војске Српске Републике БиХ.
Право командовања командант ГШ црпио је из Закона о војсци и исто остваривао у складу са овлашћењима која је на њега пренео председник Републике, у складу са Законом о војсци. Можемо рећи да је право командовања команданта ГШ било изведено право, или право на бази пренетих овлашћења од стране председника Републике.
ГШ ВРС се разликовао од свих осталих штабова који су постојали на нижим организацијским нивоима (корпуси, дивизије, бригаде, пукови), не само по томе што је носио име главни штаб, него и по својој организацији и формацији. ГШ је обављао и командне и штабне послове. Он је био команда ВРС.
С обзиром да је председник Републике као врховни командант формирао Врховну команду, онда је било очекивано да ГШ буде орган са стручним компентенцијама, који ће обављати стручне послове за потребе Врховне команде, и бити у улози Штаба Врховне команде. Међутим то није тако било у пракси.
Оваква организација ГШ омогућавала је команданту ГШ да се налази у функцији команданта Војске.
Копнена војска
Копнена војска је била главни, најбројнији и најотпорнији вид ВРС. Била је носилац оружане борбе на целом ратишту и била је ослонац свим другим снагама борбе и отпора. Копнена војска се састојала од родова и служби, које су одређивале врсту и тип јединица.
Корпуси копнене војске. Корпус као оперативна јединица намењена за извођење операција на копну у свом саставу обједињава више бригада, пукова различитих врста, дивизија, самосталних батаљона (дивизиона) и друге јединице родова и служби. Примарна борбена компонента корпуса КоВ у ВРС била је бригада. Бригаде ВРС биле су више здружене тактичке јединице променљивог састава. У зависности од места, улоге и задатка за који су намењене у току извођења борбених дејстава у бригадама ВРС здруживани су: пешадијски, моторизовани, лаки, оклопни, механизовани, противоклопни, артиљеријски батаљони (дивизиони) и чете (батерије), као и јединице других родова и служби, што је бригадама омогућавало извођење разноврсних борбених дејстава у одређеној зони или просторији.
Пошто је реч о јединици променљивог састава, у зависности од низа фактора, корпуси ВРС су били неуједначени, у свој састав су укључивали различите врсте и величину родовских једница. Корпуси су се разликовали и по томе коју су оперативну зону покривали, односно на којој су територији формирани. Демографске могућности територије, материјални извори, расположива техника, војна инфраструктура и други фактори утицали су на састав корпуса. Зоне корпуса су покривале географске просторе у БиХ и РС који су у етничком слислу били насељени и припадали српском народу у процентима од преко 75%.
1. Крајишки корпус. Оперативна зона 1.КК обухватала је највећи део територије Крајине (западног дела РС) и делове Посавине. Зона корпуса била је омеђена рекама Сава, Уна, Укрина, Угар, Мајданском планином и планином Влашић. У зони 1.КК налазили су важни градски центри и то: Бања Лука, Приједор, Сански Мост, Добој, Дервента, Прњавор, Мркоњић Град и др.
Први крајишки корпус био је уједно и највећи корпус у ВРС, посматрано према броју јединица у његовом саставу, а истовремено и са највећом ватреном моћи, коју су му пружале оклопне и моторизоване бригаде, те артиљеријске јединице. Корпус је имао и највеће бројно стање. Почетком јула 1992. године у корпусу је било 43 128 старешина и војника, да би то бројно стање до краја године нарасло на 72 330 припадника (2373 официра, 4537 подофицира и 65 420 војника).
2. Крајишки корпус. Оперативна зона 2.КК обухватала је најзападнији део Крајине, односо РС, и била је једна од мањих зона корпуса ВРС. У зони корпуса живело је преко 90% српско становништво. У зони корпуса налазили су се следећи градови: Дрвар, Босанско Грахово, Босански Петровац, Гламоч, Босанска Крупа, Нови Град, Кључ и др.
Корпус је имао релативно мало бројно стање, три пута мање од бројног стања 1.КК. У јулу 1992. године било је 20 937 војника и старешина у корпусу, да би се до краја године то бројно стање смањило и износило је 16 935 припадника корпуса.
Источно-босански корпус. Оперативна зона корпуса обухватала је северне и североисточне делове РС, и то: Семберију, Мајевицу, Посавину и једно време доње Подриње.
У зони корпуса били су следећи градски центри: Бијељина, Брчко, Босански Шамац, Угљевик, Лопаре.
Почетком јула 1992. године у корпусу је било 31 978 војника и старешина, а крајем 1992. године, после преласка неких бригада у ДК и ОГ “Добој” бројно стање се смањило на 26 174, и то 670 официра, 1021 подофицира и 24 483 војника.
Сарајевско-романијски корпус. Након оснивања СРК је добио релативно широку зону операција, која се протезала од Сарајева, преко Романијског платоа, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона СРК повезивала је простор Херцеговине, романијске регије и Подриња. Оснивањем Дринског корпуса границе зоне СРК се мењају и зона се смањује, и постаје једна од мањих оперативних зона корпуса ВРС. У зони СРК остаје град Сарајево, градске општине са приградским насељима и Романијски плато, али не у целости.
У зони корпуса били су значајни градски центри и то: Српско Сарајево са општинама Вогошћа, Илијаш, Рајиловац, Илиџа, Хаџићи, затим насеља Пале и Трново.
Укупно бројно стање корпуса почетком јула 1992. године било је 29 234. Касније, када је формиран ДК и преласком дела једница у тај корпус, бројно стање било је 24 820 војника и старешина.
Херцеговачки корпус. Херцеговачки корпус је формиран на простору Херцеговине. Зона корпуса обухватала је највећи део Источне Херцеговине и делове Старе Херцеговине. У зони корпуса били су следећи градови и насељена места: Требиње, Билећа, Невесиње, Фоча, Калиновик, Автовац. У корпусу је крајем 1992. године било 18 105 војника и старешина.
Дрински корпус. Последњи корпус који је формиран у ВРС био је Дрински корпус. Иако је наредбом команданта ГШ ВРС, од 03.07.1992. године, наређено формирање ДК, он је заживео тек 01.11.1992. године. Корпус је формиран на простору Романијског платоа, Бирча, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона ДК обухватила је део теритоије СРК, ИБК и ХК. У састав корпуса су ушле одређене једнице ИБК, СРК и ХК, као и неке новоформиране једнице. Зона корпуса је обухватала подручја општина Зворник, Шековићи, Власеница, Милићи, Хан Пијесак, Соколац, Рогатица, Вишеград, Рудо, Чајниче и Српско Горажде.
Корпус је имао је 24 589 војника и старешина.
Ваздухопловство и противаздушна одбрана (В и ПВО). В и ПВО ВРС је вид војске оперативног нивоа, организован, опремељен и оспособљен за борбена дејства у ваздушном простору и из њега. Намена и основни задаци В и ПВО проистицали су из значаја ваздушног простора РС, и били су условљени карактеристикама ратишта, односно географским положајем територије РС, техничким и борбеним могућностима система са којима је располагало В и ПВО, као и непрекидним присуством ваздухопловних снага НАТО у ваздушном простору БиХ и различитим одлукама међународних институција о забрани лета и употреби авијације ВРС. В и ПВО било је намењено за противваздушну одбрану територије и оперативних састава ВРС, ваздухопловну подршку КоВ. В и ПВО није било у могућности да оствари превласт у ваздушном простору, не због ваздухопловних снага противника, него због снага НАТО пакта. Такође није могло често извршавати ни задатке извиђања ваздушног простора ни блиске ваздухопловне подршке, осим у почетној фази рата и у завршној фази рата. Најчешће су извршавани задаци превожења ваздушним путем. Превоз рањеника, материјалних средстава и хуманитарне помоћи вршен је транспортним хеликоптерима, хеликоптерима опште намене и лаком авијацијом.
Команда В и ПВО била је у Бања Луци. У В и ПВО је било 4010 војника и старешина, и то 317 официра, 490 подофицира и 3203 војника.
Укупно бројно стање ВРС – борбени и неборбени део. Бројно стање ВРС мењало се током рата, тако да је средином 1993. године било нешто мање него у 1992. години и износило је 6135 официра, 10911 подофицира, 170 643 војника – укупно 187 689. Овоме броју треба додати и око 5000 војника и старешина који су били распоређени у неборбеним јединицама. Разлози за промену бројног стања били су разноврсни: борбени губици – неповратни и повратни, смртни случајеви по разним основама, демобилизација на захтев државних органа, предузећа и других правних лица, дезертерство, планско смањење бројног стања у складу са организацијом и формацијом једница и др.
Проценат попуњености војске војницима и резервним подофицирима и официрима био је врло повољан. Далеко је била неповољнија попуњеност Војске професионалним подофицирима (8%), и официрима (22%).
Број професионалних официра био је уједначен по оперативним саставима и кретао се између 17% и 22%, осим у В и ПВО где је иначе сразмера официра, подофицира и војника поптпуно другачија него у копненој војсци, и где велики број задатака могу извршавати само професионалци, а мали број резервни официри и подофицири. Број подофицира професионалаца је био врло низак, око 5%. Ако посматрамо укупан однос између укупног броја припадника ВРС и броја професионалних официра и подофицира, онда је 0,84% било професионалних официра и 0,58% професионалних подофицира у укупном броју припадника који је износио средином 1993. године 187 689. Пофесионални официри и подофицири били су различите националне припадности. У ВРС је било 487 старешина који нису рођени на простору РС.
Национални састав професионалних официра и подофицира у ВРС
Црногорци 37 Муслимани 33 Бугари 1 Турци 1 Украјинци 1
Југословени 294 Словенци 13 Чеси 2 Јевреји 1 Неопредељени 21
Хрвати 62 Срби 2165 Мађари 4 Пољаци 1
Македонци 26 Албанци 3 Русини 3 Роми 1
Након рата дошло је до демобилизације ратних јединица, реорганизације ВРС и формирања мирнодопских једница. Од 6 о копнене војске формирана су 4 корпуса и то 1. Корпус (у њега су укључени 1. и 2.КК), са седиштем у Бања Луци; затим 3. Корпус (у њега су укључени ИБК и делови ДК), са седиштем у Бијељини; 5. Корпус (у њега су укључени СРК и делови ДК) са седиштем у Сокоцу и 7. Корпус, од некадашњег ХК, са седиштем у Требињу. Наведени корпуси копнене војске и ваздухопловство и ПВО, заједно са позадинским и родовским јединицама, сачињавали су ВРС са знатно смањеним мирнодопским стањем, и постојали су све до 1. јануара 2006. године, када је ВРС трансформисана у ОС БиХ.
ЗАКЉУЧАК
ВРС је од свога формирања прошла неколико фаза у својој организацији и свом оперативном деловању, показујући различите нивое ефикасности и организованости. Као народна војска, иако се држала скоро искључиво кордонског распореда, са мало маневарских јединица за офанзивна дејства, ВРС је успешно остварила мисију која јој је била додељена од стране државних иснтитуција и у складу са њеном основном наменом а то је одбрана РС и српског народа.
ВРС је била у целини успешна, захваљујући пре свега успешном командовању на оперативном и тактичком нивоу, патриотској свести бораца, храбрости команданата и доминантној лидерској улози команданта ГШ ВРС. Резултати борбе су очити. Одбрањена је РС. ВРС је омогућила добру преговарачку позицију државном и политичком руководству РС у коначној фази рата и успостави мира. Због свега тога ВРС заслужује да и данас буде слављена и да са поносом обележавамо и славимо Дан ВРС. Иако је трансформисана у ОС БиХ као јединствену организацију, ВРС не сме изгубити своју препознатљивост у тој новој институцији на ниову БиХ.
Борачка организација РС на општинским и регионалним нивоима, као и на нивоу РС организује обележавање дана формирања појединих бригада ВРС и корпуса, те на тај начин не дозвољава да се забораве успеси и допринос јединица ВРС и Војске у целини у одбрани РС. Највећи број бригада ВРС датум свога формирања обележавају на истим просторима на којима су и формиране, осим неколико бригада из СРК и 2.КК. Зоне корпуса из периода рата су у највећем проценту на простору РС, осим делова зоне 2.КК, и незнатно мањих делова територија других корпуса.
Данас трансформисана ВРС, која је ушла у састав ОС БиХ, између осталих и у лику 3. пешадијског Република Српска пука, и три српска батаљона лоцирана у Бања Луци, Бијељини и Билећи као делови пешадијских бригада ОС БиХ, треба заједно са осталим деловима ОС БиХ да, између осталих уставних и законских задатака, брани уставни поредак БиХ, а тиме и уставну позицију РС у оквирима дејтонске БиХ.
