Једна од најважнијих околности коју треба имати у виду приликом оцене апелационог стадијума у предмету „Тужилац против Радована Караџића“, јесте предаја апелације не само од стране оптуженог[1], него и од стране тужилаштва. У целини, то је уобичајена пракса у МТБЈ: Тужилаштво улаже жалбу практично на сваку судску пресуду. Иако су у многим земљама жалбе на судске пресуде странама или строго ограничене, или су потпуно забрањене. Но, хашко правосуђе је постројено на приоритету тужилаштва, тако да је овде све другачије.
И тако, тужилаштво МРМКТ (управо „резидуални механизам ће разматрати апелацију) је предало апелацију на пресуду Претресног већа. На каквим основама су засноване апелације?
Као прво, тужилаштво је тражило да се ревидирају одлуке о одбацивању кривице Караџића за поједине злочине. Њих није било много и нису имали никаквог значаја за процес. Циљ огромног броја предочених злочина за које је наводно одговоран Р. Караџић, било је стварање услова у којима је просто било немогућ припремити се за судски процес. Претресно веће је утврдило да се из понашања Р. Караџића може „извести“ (to infer) не само предумишај за чињење геноцида, него и други – не мање вероватни – мотиви. Овде нећемо расправљати о легалности пресуда на основу „извођења“ предумишљаја, то је већ бескорисно, у МТБЈ једноставно не знају другачије. Но, обратимо пажњу на то да су се стандарди доказивања предумишљаја оптуженог од стране тужилаштва испоставили толико ниским, да је чак и пристрасно Судско веће било принуђено да их одбаци.
Као друго, тужилаштво је тражило од Апелационог већа ревидирање одуке Претресног већа у односу на услове задржавања муслимана и Хрвата у затвореничким пунктовима. Суд није утврдио доказе тога да су услови задржавања у њима представљали својеврсно „стварање услова немогућих за живот“. И заиста, ма како били тешки услови, предумишљај за стварање таквих услова тужилаштво није успело доказати. Р. Караџић је предочио сведоке који су показали да услови живота Срба нису били ништа мање тешки. И разлог за то није био предумишљај Р. Караџића, него рат који су започели управо муслимани и Хрвати. Но, тужилаштво слика бурну делатност и то како је оно увек у праву. Међутим, постоји још један разлог о коме ћемо говорити ниже.
Као треће, тужилаштво је тражило да се Р. Караџић осуди за геноцид који је наводно почињен на целокупној територији Босне и Херцеговине. Напомињемо да је Р. Караџић био оправдан по јединственој тачки – геноцид на целокупној територији Босне и Херцеговине и то је изазвало највећи гнев хашких тужилаца. Они и даље инсистирају да је геноцид постојао и да је управо Р. Караџић због тога одговоран.
На крају, четврта заснованост апелације тужилаштва (по мишљењу тужилаца) је неадекватан рок изречене казне. Тужилаштво тражи доживотну робију за Р. Караџића.[2]
Радован Караџић је искористио своје право одговора на апелацију тужилаштва. Он је у потпуности одбацио аргументацију тужилаштва по свим основама апелације. Тако је он показао да Претресно веће није чинило грешке приликом оправдавања у чињењу геноцида на целој територији БиХ. Он је такође оповргао захтев о пресуди на доживотну робију, указавши да Статут МТБЈ не предвиђа обавезно изрицање управо такве врсте казне.[3] Међутим, позиција Р. Караџића да оспорава одређивање доживотне робије, иако је схавтљива, но не мора обавезно бити у његову корист. При дефинисању околности доживотне робије, може се показати да је мање тешка казна од 40 година лишавања слободе. Парадоксалност ове тврдње повезана је са „парадоксалношћу“ законодавства неких држава, у којима лица која одслужују затворски рок, добијају право на превремену условну слободу после отприлике петнаест година одлежане казне. Но, осуђене на 40 година лишавања слободе, не шаљу у земљу у којој правни систем не предвиђа такву врсту казне. У вези с тим, одлука секретара трибунала о томе у којој земљи ће робијати казну осуђеник, може зависити конкретан затворски рок, чак и ако се он зове „доживотним“….
Оцењујући у целини апелацију Р. Караџића и тужилаштва, треба обратити пажњу на низ околности.
- Веома је сумњиво да низ захтева како осуђеног, тако и тужилаштва, решава управо Апелационо веће. Тако, на пример, то се односи на захтев тужилаштва да прогласи Р. Караџића кривим за чињење геноцида на целој територији Б и Х. Подсећамо да су до сада сва Претресна већа и сва Жалбена већа одбијала аналогне захтеве тужилаштва на другим процесима. Одбацио је такав захтев Босне и Херцеговине и Међународни суд ОУН. С тим у вези, мало је вероватна перспектива тога да Апелационо веће у предмету Р. Караџића утврди другачије. Међутим, узимајући у обзир посебне околности самог трибунала (о чему смо писали у другом делу текста), ипак постоји вероватноћа да се удовољи таквом захтеву тужилаштва. Истина, не у облику изрицања нове пресуде, него у форми покретања новог процеса.
- То исто се односи око одређивања новог размера казне. Са једне стране, Апелационо веће је доста често одређивало нове дужине казне. Истовремено, у саставу трибунала постоји група судија која подржава позиције о томе, да се нова казна може изрећи само од стране Претресног већа. Узгред, управо такве позиције (додуше, не увек доследно) се придржавао председник Апелационог већа у предмету Р. Караџића, судија Т. Мерон.[4]
- Нека кршења Претресног већа на процесу Р. Караџићу су била толико очигледна, да не можемо да се отмемо утиску да су она чињена са предумишљајем, како би његова апелација била обавезно прихваћена.
- Радован Караџић не тражи оправдање (како су то тражили сви остали оптужени), него тражи да се његов процес прогласи неправедним. Но, логична последица таквог захтева (у случају његовог удовољења) је заказивање новог процеса.
Те и многе друге околности доводе до претпоставке о томе да ће апелација бити прихваћена. Не обавезно у пуној мери, него делимично. И што је најважније – удовољавајући апелацији обеју страна, Апелационо веће неће по њима изрећи своју сопствену одлуку. Оно ће одредити нови судски процес. Таква одлука ће омогућити достизање два главна циља:
Као прво, оставити утисак „независног и непристрасног суда“ и
Као друго, продужити живот Хашком трибуналу (у облику МРМКТ).[5]
Хашком трибуналу није потребна праведност, но, њему је важно да продужи своје сопствено постојање. Могућност да и даље добијају своје супервисоке плате – веома је озбиљан аргумент. Таква одлука ће дозволи трибуналу да продужи свој живот отприлике на седам година. За комерцијални пројекат „међународног кривичног трибунала“ то је најлогичније решење.
[1] The Prosecutor v. Radovan Karadzic. Revised Public Redacted Version of Radovan Karadzic’s Appeal Brief // http://jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100
[2] The Prosecutor v. Radovan Karadzic. Notice of Filing Public Redacted Version of Prosecution Appeal Brief // http://jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100
[3] The Prosecutor v. Radovan Karadzic. Public Redacted Version of Radovan Karadzic’s Response Brief // http://jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100
[4] См. особое мнение Т.Мерона по апелляции генерала С.Галича.
[5] Ujedinjene nacije Mehanizam za međunarodne krivične sudove // http://www.unmict.org/bcs
