Ово питање је нажалост присутно дуго времена и у другим државама на Балкану. Чак ни највеће силе којима су “пуна уста демократије” имају проблема са демократским изборима и формирањем власти. То се најбоље видело у САД и у Француској.
Након разбијања бивше СФРЈ и “демократске транзиције” држава на Балкану све је очигледнији процес страног мешања великих сила са Запада и њихових обавештајних служби у изборни процес, пре свега у току кампање а потом и у току конституисања изборне власти. То је последњих година нарочито карактеристично за Хрватску, Албанију, Црну Гору, Македонију а убрзо ћемо видети и у Србији са којом значајношћу Запад утиче на конституисање извршне власти, пре свега на избор председника Владе.
Све више индикатора указује на тренд да су избори једна фарса демократије у “неоколонијалним државама” или државама без реалне моћи, односно “фиктивним државама”.
Када избори прођу онда партијске врхушке добијају сигнале из иностранства који је то “експерт” пожељан за премијера или председника владе, као и неки министри за кључне ресоре. У прошлим владама у Србији продефиловали су многи вајни експерти, обично чиновници, саветници или консултанти из Светске банке или Међународног монетарног фонда. Ти “експерти” су завршили престижне колеџе у Британији или САД и имају “неодољиву жељу да помогну својој држави”. Испостави се сурова истина да су ту функцију прихватили по нечијем задатку и за рачун личне користи. Са тих функција одлазили су знатно богатији од мале “министарске плате”. Народ за њих обично први пут чује кад постану министри или премијери. Посебно је била несретна ситуација у Хрватској са прошлом и актуелном Владом, где народ у изборном процесу није знао да ће му то бити власт. То је привид демократије и избора у малим и скоро “неоколонијалним државама” у Европи, где ЕУ и НАТО настоје да све држе под својим надзором, кроз ангажовање људи од “поверења”.
И даље је изражена пракса да се под спољним утицајем одређује велики број министара и других руководилаца на кључне позиције у држави. Већином су то млади људи без професионалног искуства и угледа, са којима се може манипулисати. Многима од њих министарске позиције, места председника парламената биле су “прва радна места или запослења”, након завршених факултета. Дуга би била листа таквих примера у региону, посебно у Србији. Дакле, један део министара, државних секретара и других руководилаца у државној управи дође по основу “политичке подобности и препоруке” а други део по дође по основу “страних препорука и утицаја”.
Нажалост, често су такви руководиоци препоручени од страних влада и обавештајних служби а пред народом се таква нестраначка решења правдају степеном “демократичности” власти и да “власт и државне функције” нису партијски плен. На тај начин, по основу два наопака критеријума долазе министри па и председници влада, који немају суштинску подршку народа, посебно не за стратешке одлуке на нивоу државе. Они постају све више отуђени од народа и спроводе смернице и генералну политику држава које су најзначајније утицале на формирање и састав владе. У Србији се скоро тачно зна ко је и на који начин дошао на власт и ко стоји иза предлога сваког од министара и државних секретара. Скоро без срама се јавно пласирају интереси појединих водећих земаља ЕУ и НАТО.
Често симболични поступци без иједне речи говоре о стратегији и потезима појединих политичара. Тако је председник Србије Александар Вучић вратио заставу Европске уније у зграду Председништва Србије и то је један од првих потеза који је повукао.
У Председништву Србије, уз српску, поново је постављена и застава ЕУ и то неколико година пошто ју је из Андрићевог венца изнео тадашњи председник Томислав Николић. Како је могуће да се у овој држави у званичне просторије поставља застава некакве наднационалне организације, а да то није засновано на вољи народа. Имам осећај да ће се на исти начин после неког времена унети и застава НАТО пакта. После тога би на ред дошли “званични разговори” са званичницима лажне државе Косово. Добро би било да се прекине са праксом приватизације државних функција и незаконитим понашањем. Логично би и законито било да се унесе застава ЕУ ако Србија постане члан те организације. Али на срећу неће, јер је пут у ту организацију “контаминиран” и запречен захтевима да Србија прода душу и изда Косово. На то народ Србије никада неће пристати.
Застава ЕУ први пут је унета у овај објекат 2. марта 2012, када је обележено добијање статуса кандидата Србије за чланство у Унији. На тај начин Србија је стекла право да користи поједине симболе Брисела – како су нам то појашњавали и правдали политичари. Осим на Андрићевом венцу, тада је застава ЕУ окачена и на зграде Владе Србије, Скупштине Србије и Скупштину града Београда.
Како се наводи на сајту ЕУ, поред тога што представља европски савез држава, застава Уније има и шире значење – симбол је јединства и идентитета Европе. Круг који чине златне звездице представљају “солидарност и хармонију међу народима Европе”. Стварност је потпуно данас другачија од исказаних опредељења. ЕУ није Европа. Она је данас постала извор проблема и поделе Европе а не инструмент за решавање противречности. Европа постаје све мање сретно и пожељно место за живот. Томе је у многоме допринела све агресивнија политика водећих држава ЕУ, које се без достојанства односе према мањим државама и народима.
Страни амбасадори су често звезде насловних страна дневних новина и настоје да “васпитавају Србију”. Свако ко се успротиви жељама “великог брата” јесте проблем који медијском пропагандом може бити етикетиран а потом и сатанизован.
“Али у несрећној земљи, каква је наша, испоставља се да су главне звезде амбасадори других земаља, који слободно и разноврсно, а најчешће и уз громогласни аплауз овдашње јавности, уређују наша посла. И то се овде сматра нормалним – да стране дипломате буду на насловним странама, да дају интервјуе, да буду главне звезде не само на политичким скуповима и на званичним политичким састајањима, него и на премијерама, концертима и изложбама. Можда, додуше, ови које шаљу у ову нашу малу Србију много воле и уметност, и кафане и демократију, а и овдашње медије, можда им је важно да постану славни и битни, ако нигде другде, онда бар овде, где се слава и битност мере количином блицева који севају ка вашем лицу и квадратним центиметрима простора које нечија персона заузима на новинској хартији. И, њима се нема шта замерити, јер ти људи само излазе у сусрет нама, сусретљивим домаћинима.“
Од “Петооктобарске револуције” 2000. године па до данас Србијом се нажалост у великој мери управља из центара моћи на Западу, пре свега САД, Немачке и Велике Британије. Њихови “ђаци” су заузимали кључне позиције у држави, тако да се поуздано може говорити о великој зависности и неоколонијалном положају Србије. Отуд се у говорима политичара од 2000. године, и поред отимања и окупације Косова и Метохије, незаобилазно велича тај неразуман однос кроз синтагму “европски пут нема алтернативу”.
Говорећи на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу, Путин је изнео запажања да је недавни испад Ангеле Меркел о томе да више не могу да се ослоне на САД “био израз њене огорчености због ограниченог суверенитета.“ Меркелова можда ужива у томе да њене телефоне прислушкују њени “савезници“ у Вашингтону, али Путин уопште није импресиониран: “Нема много земаља у свету које уживају привилегију суверенитета. Ја не желим никога да увредим, али оно што је госпођа Меркел изјавила је израз њене огорчености због ограниченог суверенитета. Уверавам вас у то, шта год да она каже касније. У оквиру војно-политичких савеза, то је ограничено званичним условима. Утврђено је шта је дозвољено а шта не. А у пракси је то још оштрије. Не смете урадити ништа што није дозвољено. А ко даје ту дозволу? Руководство. А где је то руководство? Далеко, преко океана, у Америци.“
Ово је бриљантна оцена односа центара моћи данас на Западу и поданичке улоге и односа према Америци. Ако је Немачка у таквом положају према САД, онда је сасвим јасно где је Србија када велича своје везе са Западом. Она је у вишеструким канџама великих и мањих центара моћи Запада. Део суверенитета и самосталности која се испољава у Србији данас јесте резултат националног духа и свести народа и бојазни дела политичара на власти да јавно саопште оно што заиста мисле и о томе и какве налоге добијају из иностранства.
После злочинца Тонија Блера у улози саветника председника Владе Р.Србије, на појединим медијима су донете вести да је његова будућа саветница Кетрин Ештон и да се због тога ненадано појавила у Београду (5. јула 2017.). И то је један од индикатора ко би могао да буде нови мандатар и какав би био карактер те нове Владе.
Вучић је 30. маја казао да има у виду три кандидата за свог наследника на месту премијера: „Једна опција је неко из СНС. Једна опција је СПС, односно Ивица Дачић. Са њима смо изградили добре односе поверења. Захвалан сам им на подршци. И може да буде неко ко није члан ниједне странке. И, у том смислу, имам три кандидата у глави“ – рекао је Вучић на ТВ Пинк.
Већина грађана Србије схвата да је процедура разговора са представницима парламентарних странака више формална и процедурална ствар, јер Вучић одавно у суштини зна коме ће дати мандат. Све остало је “медијска представа” за увесељавање народа. Многи индикатори указују на то да је будући премијер изабран од “других” а на њему је да то образложи и објасни народу. Тај будући председник или председница Владе вероватно је предложен(а) од стране администрације водећих сила ЕУ и НАТО. Председник Србије Александар Вучић је за народ оставио отворене три опције, али само он зна да прва опција неће бити његов избор.
“Председник Србије Александар Вучић истакао је вечерас, после првог дана консултација са странкама и изборним листама, да је био изненађен ставовима које је изнела његова Српска напредна странка.”
Вероватно ће Вучић под притисцима Запада изабрати “експерта” за председника Владе Србије. То значи да ће одустати од тога да повери мандат Ивици Дачићу или представнику његовог СНС-а, најбројније партије која га је и довела на место преседника са другим коалиционим партијама.
Ана Брнабић је вероватно предлог Запада и питање је да ли ће Александар Вучић смоћи снаге да се одупре том притиску.
Рођена је 28.09.1975. године у Београду. Средњу школу завршила је 1994. године. Након средње школе одлази у Сједињене Америчке Државе, на универзитет у држави Мичиген. Након факултета завршава мастер студије у Енглеској и стиче МБА диплому из маркетинга. Током студија у Лондону радила је за „Српски информациони центар“ на позицији администратора и особе задужене за односе са јавношћу. Самом центру је главни задатак био да ” …одржава контакт и интеракцију између реформистички настројених странака у Србији са цивилним медијима у Великој Британији.” 2002. године након мастер студија враћа се у Србију и почиње да ради као службеник за односе са јавношћу на Програмима за аграрни развој Србије, које је тада финансирала ЕУ. Након два месеца, прелази у USAID где ради на разним пројектима ове организације у Србији. Током 2011. прелази у америчку компанију за развој ветроелектрана „Continental Wind Serbia“. Већ 2013. постала је директор те компаније. 2016. године постала је министар државне управе и локалне самоуправе у Влади Републике Србије.
Александар Вучић предложио је Ану Брнабић за министарку државне управе и локалне самоуправе вероватно по нечијем предлогу са Запада. У јавности тада у први план избила је њена сексуална оријентација, па су чак и светски медији јавили да је то „апсолутна новина у конзервативној балканској земљи”. Њен избор наишао је на одобравање геј популације у Србији. Према оценама бројних медија на Западу то је показало “приврженост Србије европским вредностима”. У јавности, међутим, Ана Брнабић постала је позната још раније као актер афере „прислушкивање”. Ана Брнабић је у јеку те афере била директор „Continental Wind-а”. На заједничкој конференцији са Николом Петровићем, директором ЕМС-а, Брнабићева је поднела оставку на ту функцију. Како је тада објаснила, то је учинила јер се већина у руководству фирме није сложила с њеном намером да изађе у јавност. Брнабићева је ипак остала у компанији. Такође, Ана Брнабић је и члан је београдске тинк-тенк организације „Ist vest bridž”, чија је чланица и министарка Зорана Михајловић. Руководство ове организације је у српској групи Трилатералне комисије.
Кроз изјаве у дневној штампи очигледно је да је Ана Брнабић свесна своје позиције. Према њеним речима, Србија има свој пут а то је ЕУ, при чему земља има све бољу сарадњу са Кином, традиционално пријатељство с Русијом, као и почетке све значајније сарадње с Индијом. “Ту је и велико пријатељство, па чак и лично и на више нивоа са Уједињеним Арапским Емиратима. Јачање односа са САД је саставни део нашег пута”, рекла је Ана Брнабић. “Могуће да сам ја у овом тренутку у игри као једно од имена, али жене су овој влади показале колико су спремне да воде своје ресоре и владу”, додала је Брнабић, вероватно мислећи на себе и Зорану Михајловић. И једна и друга су медијски промовисане у континуитету, и то не случајно, јер је уређивачка политика већине медија у Србији под утицајем Запада.
Александар Вучић је суштински потпуно искључио могућност да Дачић наследи његову фотељу. Дачића не жели Запад из виже разлога, првенствено што сматра да им није потпуно поуздан око завршне фазе отимања Косова и Метохије и због потребе постепеног одвајања Србије од Русије. О томе Александар Вучић не говори али убрзо ће се то видети по избору мандатара.
Поред политичара у медијску припрему избора мандатара и нове Владе укључили су се појединци из академске заједнице, који својом реториком и анализама “припремају” јавност за решења која ће донети Александар Вучић. Карактеристично је виђење проф. др Зорана Стојиљковића са Факултета политичких наука у Београду: “Онај ко одлучује мора да има храброст да, ако пред собом има особу која има озбиљан капацитет, начини потребан корак напред. Не треба да подилазимо актуелном стању духа, не треба да робујемо стереотипима. Ако бисмо се тиме руководили, у свему бисмо морали да бирамо просек, Владу онда треба да води неко ко има сумњиву вишу школу, а и посланици би требало да прате тај просек.“ Уочљиво је да под плаштом академске аутономије поједини професори, као обични аналитичари, исказују ставове у форми политичке подобности.
Волео бих да грешим у својој анализи, али знам да је Запад предузео све да прогура свог кандидата, јер им је то изузетно битно, како би имали потпуну сигурност у процесу остваривања интереса на тзв. Западном Балкану, пре свега око суштинског признавања лажне државе Косово, регулисања питања БиХ, потискивања руског утицаја са српског етничког простора и даљег похода на Исток.
ИЗВОРИ:
(1) http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-vratio-zastavu-eu-u-zgradu-predsednistva-srbije/jsgf3lw
(2) Блиц, 5. јун 2017.
(3) Блиц, 5.јун 2017.
(4) Вечерње новости, 3. јун 2017.
(5) Вечерње новости, 21.мај, 2017.
(6) https://www.biografija.org/biznis/ana-brnabic/
(7) http://www.intermagazin.rs/razotkrivanje-evo-koje-ministarka-ana-brnabic/
(8) http://www.blic.rs/ana-brnabic
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
