Овонедељни терористички напади у Техерану, за које је одговорност odmah преузела Исламска држава (ИСИС), су само последњи инциденти који су узбуркали воде све немирнијег „Ширег Блиског истока“. Неће бити и последњи.
Напади у Техерану су дошли у време када су саудијске претње на рачун Катара, на основу надреалне оптужбе да исти подржава тероризам, достигле свој врхунац. Посматрачи отворено говоре о могућности преврата против владајућег шеика Тамим бин Хамад Ал Танија, па чак и о саудијској инвазији. На тему могуће промене режима, саудијски медији наглашавају да је Тамимов отац, Хамад, дошао на власт превратом против сопственог оца. Преврати нису реткост у катарској историји, а и увек ће ту бити бити још неки Ал Танијев брат, рођак или братанац који би могао да буде инсталиран као одговарајућа марионета Ријада. Што се тиче инвазије, треба имати на уму да је Катар био део прве и друге саудијске државе (које су трајале до 1818. односно 1891.) и да би то поново могао да буде. С обзиром на ниске цене нафте и Катарове масовне резерве природног гаса, Саудијцима би добродошла брза и лукративна диверсификација њиховог портфолија. Катар је у међувремену своје војне снаге ставио у највиши степен приправности.
У исто време, у Сирији су 6. јуна амерички авиони по други пут бомбардовали про-владине снаге, близу граничног прелаза Ал Танф ка Ираку, у близини Јордана. Званично оправдање је била заштита „умерених“ џихадиста које подржавају САД, у „деконфликтној зони“ коју је Вашингтон једнострано прогласио. Извештаји говоре да су САД такође распоредиле снаге у Ал Зкуфу, још једном пограничном месту североисточно од Ал Танфа, са очигледном намером блокирања било каквог повезивања сиријских и ирачких снага које се боре против ИСИС-а. Ово се подударило са најављеном офанзивом на ИСИС-ову номиналну престоницу Раку, коју предводе амерички спонзорисане Сиријске демократске снаге, чији далеко најбројнији елемент чине курдске Јединице народне заштите, за које амерички непоуздани НАТО партнер Турска тврди да су заправо терористи Радничке партије Курдистана.
Све ове дестабилизирајуће тенденције имају заједнички корен: агенду Саудијске Арабије да прошири вехабистичку агенду насиља и нетолеранције, која је на злу гласу чак и по нехуманим стандардима који преовладавају у исламском свету. Још горе, та агенда је добила озбиљну подршку приликом прошломесечне несмотрене посете америчког председника Трампа Ријаду, када је обећао неограничену војну и политичку подршку 31-годишњем саудијском Министру одбране и Заменику престолонаследника, Мухамеду бин Салману. Салман је главна фигура иза деструкције коју Саудијска Арабија и њени заливски савезници (укључујући и Катар) врше у Јемену, уз америчку и британску помоћ, и он засигурно не би оклевао да списку својих злочина придода и Катар. Остаје да се види да ли ће ићи толико далеко да провоцира отворени рат са Ираном, уверен да му САД чувају леђа. Дакако, имајући у виду Ријадову подршку џихадистичким организацијама, укључујући и ИСИС, не може се искључити да су у терористичке нападе у Техерану умешани и саудијски прсти, управо да би се испровоцирала реакција. Сигурно је да и Иранци имају сличне сумње.
Саудијска оптужба да Катар подржава тероризам је тачна у смислу да Доха од раније подржава џихадисте у Сирији, укључујући ИСИС, Ал Каиду и њихове разнородне изданке. Ријад би то морао да зна, с обзиром да наоружава те исте терористе. Међутим, сукоб се не врти око тога. Оно што смета Саудијцима је, делимично, катарска подршка Муслиманском братству, организацији којој је Ријад помагао више од пола века, све док Браћа нису преузела власт у Египту 2012. Свакако су Муслиманска браћа опака дружина, мада их Сједињене Државе још увек не воде као терористичку организацију. Главна саудијска замерка на рачун Браће није, међутим, њихов радикализам – јер Ријад радо и великодушно подржава далеко горе групе у многим земљама – већ њихов популизам и потенцијална претња коју представљају краљевским претензијама Куће Ал Сауд и других наследних диктатура у муслиманским земљама.
Што се тиче Тамима Ал Танија, његов главни преступ је његова спремност да разговара са Иранцима, које Саудијци – главни светски спонзори тероризма кроз „тврда“ средства новца и оружја и „меко“ средство вехабијске идеологије – уз америчку и израелску подршку, криве за сва зла која су задесила не само Блиски исток већ и читав свет. (У креативној варијацији на ову тему, CNN је покушао да кривицу за сукоб око Катара свали на – погодили сте – Русе! Према том водећем америчком сејачу лажних вести, „амерички истражитељи верују да су руски хакери провалили сајт катарске државне новинске агенције и подметнули лажну вест… по којој су катарском владару приписане измишљене пријатељске изјаве на рачун Ирана и Израела, као и сумње колико ће још дуго председник Доналд Трамп остати на власти“. Чак и да је та вест стварно била окидач за насталу кризу, што је тешко поверовати, има више страна којима би одговарало избегавање могућности да је спорна вест заправо веродостојно пренела Тамимове ставове.) Остаје да се види да ли ће Ријад успети да за кратко време укроти Катар. Уз посредовање Омана, Кувајта и других земаља, Катар би могао да покуша да одобровољи свог моћног суседа тако што ће зауздати Ал Џазиру, депортовати лидере Муслиманског братства и зауставити дијалог са Техераном. Вашингтон ће такође вршити притисак на Доху да капитулира, пошто је сва јаја ионако већ ставио у саудијску корпу, у исто време пазећи да не угрози истурени штаб америчке Централне команде у Катару.
С друге стране, Катарци би могли да реше да остану чврсти. Доха није без савезника. Немачки министар спољних послова Зигмар Габријел је окривио САД (и, последично, Саудијце) за кризу, осуђујући „трампизацију“ односа у заливском региону. Иран је понудио организовање испорука хране Катару, ради превазилажења затварања копнене границе са Саудијском Арабијом. Турска, која нагиње према Муслиманском братству, има базу у Катару, а турски парламент по хитном поступку одобрава слање додатних војних снага тамо. Такође вреди истаћи да се, иако је НАТО савезник, Турска све више удаљује од САД, већином због америчке подршке сиријским Курдима. Заједно са Русијом, Турска и Иран су активни учесници зона деескалације у Сирији које је установио Астански процес, што је прихватљиво за Дамаск, али не и за Ријад и Вашингтон.
И овде се враћамо на Сирију. Упркос свој причи о борби против ИСИС-а и „тероризма“, јасно је да је за америчку политику главни ђаво Иран. Не само да САД настоје да блокирају (про-иранску) сиријску и ирачку контролу заједничке границе, већ је јасно и то да пребацивање бораца ИСИС-а из Раке јужно и источно ка Мајадину и абу Камалу у провинцији Деир Ез Зор, није случајна ствар. Јер, то фактички зна и да су америчке снаге у Ал Танфу и Ал Зкуфу у фактичком партнерству са ИСИС-ом против Дамаска и Багдада, стварајући предуслове за оно што је израелски безбедносно-аналитички сајт Debkafile окарактерисао као „надолазећи озбиљни сукоб за контролу југоисточне Сирије и њених стратешких пограничних тачки“. Стога је јасно да су, без обзира на оштру реторику америчког Министра одбране Џејмса Метиса да ће амерички вођена курдска офанзива изложити ИСИС „уништењу“, борци ИСИС-а – или неки сунитски „лаки“ ИСИС који би био састављен после пада Раке – представљају стратешку активу која се не сме одбацити. (Курдске и њима савезничке снаге су 1. јуна дозволиле борцима ИСИС-а безбедан излазак из Раке. Међутим, кад су дошли на отворено, Руси – који нису учествовали у склапању овог споразума – су их десетковали из ваздуха. Е то се већ зове „уништавање“!) По речима једног неоконзервативца који дели став да се Иран мора сузбити по сваку цену, кључ је Деир Ез Зор, где изоловане снаге сиријске војске већ годинама одолевају непрекидним нападима ИСИС-а. (Вреди подсетити да су у септембру 2016. амерички авиони „грешком“ бомбардовали сиријске положаје у Деир Ез Зору, убијајући више десетина сиријских војника а помажући још један ИСИС-ов напад.)
Дакле, Шири Блиски исток почиње да личи на просторију пуну бензина, у којој Саудијци весело пале шибице. Питање које виси у ваздуху је зашто их Трампова администрација подржава и држи у уверењу да могу да неометано наставе тим путем. Опаска немачког Министра спољних послова Габријела о „трампизацији“ је само делимично тачна. Сукоб око Катара, амерички покушаји блокирања повезивања сиријских и ирачких снага (где би ИСИС и њихови саудијски спонзори били главни добитници) и, бар посредно, терористички напади у Техерану, су заправо одраз бланко војног и политичког одобрења које је Трамп дао Мухамеду бин Салману.
То није „Америка на првом месту“ већ, како је то описао Срђа Трифковић, „вехабизам на првом месту“. То није манифестација „трампизације“ америчке спољне политике, већ „детрампизације“ и увлачење његове администрације у вашингтонску „мочваризацију“. Тужно!
