Владавина Ангеле Меркел као канцелара Савезне Републике Немачке се показала катастрофалном како за њену земљу тако и за Европу. Стога је право освежење када коначно можете с њом да се о нечему сложите.
Меркелова је, заједно са још неким немачким и аустријским политичарима, осудила законски предлог (S. 722) који је недавно усвојио амерички Сенат, о увођењу нових санкција против Русије и Ирана. Сама Меркелова је исправно приметила да би се тај закон, ако буде усвојен, негативно одразио на нафтоводне и гасоводне споразуме са Русијом, очигледно сматрајући да би овај једнострани амерички потез наудио интересима Немачке и других земаља, без икаквих консултација са њима.
Како су у заједничком саопштењу изјавили министри спољних послова Немачке и Аустрије, Зигмар Габријел и Кристијан Керн: „Европско снабдевање енергентима је ствар Европе, а не Сједињених Америчких Држава!“ (Опа! Знак узвика! И то од тевтонских званичника! Мора да су заиста љути.)
И, даље:
„Не можемо да прихватимо претње екстратериторијалним санкцијама – које су противне међународном праву – против европских компанија које доприносе развоју европског система енергетског снабдевања!“ (Још један знак узвика! Мора да су заиста, заиста љути!)
„Санкције као политички инструмент не треба повезивати са економским интересима… Претње казнама на америчком тржишту које се упућују немачким, аустријским и другим европским предузећима која учествују у пројектима снабдевања гасом заједно са Русијом, попут Северног тока II, или их финансирају, увеле би један потпуно нов и врло негативан аспект у односе између САД и Европе.“ (Занимљиво је да се Берлин није толико бринуо о мешању политике у економске интересе када се радило о интересима Италије, Грчке, Мађарске, Бугарске, Србије и других земаља које би имале користи од Јужног тока – Џ.Џ.Џ.)
„Овде се ради о продаји кондензованог гаса (Европи) и истискивању руских компанија које се баве снабдевањем енергентима са европског тржишта. Прави циљ (оваквих санкција) је отварање нових радних места у америчкој гасној и нафтној индустрији.“ (Хоћете рећи да САД према Европи можда испољавају елемент извозно оријентисаног меркантилизма у циљу повећања запослености? Сачувај Боже да је Немачка икад водила сличну трговинску политику – Џ.Џ.Џ.)
Нема сумње да је законски предлог S. 722 који је Сенат усвојио већином од 98:2, где су само Ренд Пол и Берни Сандерс гласали против – ужасан. Његов основни циљ је везивање руку председника Трампа, како он не би могао да користи своја уставна овлашћења да води спољну политику и односе са другим државама. Прецизније, сенатори из обе партије хоће да осигурају да Трамп не буде у стању да пружи руку и нормализује односе са Москвом. У том циљу, надмоћна већина сенатора је спремна да прекрши све принципе међународног права и узајамности, као и да оштети односе са нашим најближим безбедносним и трговинским партнерима.
Овим законским предлогом се Трампу чак ускраћују иначе широка председничка овлашћења да, без одобрења Конгреса, укине санкције ако сматра да је то у националном интересу, што је иначе стандардни део америчког законодавства везаног за санкције. Још увек је неизвесно да ли ће ова мањкавост бити уклоњена од стране Представничког дома Конгреса. (У исто време, наставља се, од стране извршне гране власти, узурпација ексклузивног уставног права Конгреса на објаву ратова – и то без икаквог протеста. Како је приметио покојни Џозеф Собран (познати амерички конзервативни интелектуалац и новинар – прим. прев.), добра ствар у вези америчког Устава је то што он не представља никакву претњу нашем устројству власти.)
Можда најзабавнији моменат у овој ситуацији представља претња г-ђе Меркел „узвратним мерама“ у случају да се нове санкције озаконе. Ко то каже да Немци немају смисла за хумор! Јер, ове претње долазе од исте особе која се урушила као кула од карата када је сазнала да је Барак Обама наредио Националној агенцији за безбедност (NSA) да прислушкује њен мобилни телефон. Шупљина Меркелиних претњи представља савршену илустрацију недавне опаске председника Владимира Путина да је Русија једна од ретких земаља у данашњем свету која има луксуз да буде истински суверена. Немачка нема тај луксуз. Немачка спољна политика, обавештајна политика и друге безбедносне институције су у суштини под контролом њихових америчких колега. Њен финансијски сектор је изузето рањив на било какве узвратне мере Вашингтона. Шта то, дакле, може Меркелова да нам уради? Не много.
Ако Конгрес буде озаконио најновије санкције, то ће бити само још једна илустрација чињенице да су све друге чланице НАТО и ЕУ вазали Вашингтона. Друга би прича била кад би Меркелову и њој сличне заменили пристојни национални лидери калибра Виктора Орбана или Вацлава Клауса. (И, док ће се Европа приклонити евентуалном вашингтонском диктату о новим анти-руским санкцијама, Европска комисија – тј. Немачка – је покренула тужбу против Пољске, Мађарске и Чешке зато што одбијају да увозе мигрантске гомиле које је позвала управо “Mutti Merkel”. Толико о њеним приоритетима.)
Да додамо и још један занимљив моменат: ове седмице се Трамп у Вашингтону сусрео са украјинским председником Петром Порошенком, и чини се да је питање природног гаса било на врху агенде („Украјина кренула у офанзиву против руског гасовода, док Европа луди,“ Кенет Рапоза, часопис Форбс од 20.6.2017.)
„Са благословом Вашингтона, Украјина је кренула у офанзиву против гасовода преко Балтичког мора, који би означио смрт државно-контролисаног Нафтогаза. Нафтогаз је једна од најважнијих компанија у земљи, капија између руских гасних поља и европског тржишта. Ово је одсудна борба. На једној страни су, овог пута, Украјина и САД, а на другој – што је само по себи занимљиво – Европљани и Руси…
Анти-руски настројени сенатори, од којих су већина републикански противници Трампа, појачавају притисак против руских нафтних и гасних фирми. Они имају три циља: кажњавање Русије за подршку анти-владиним снагама у Украјини; одузимање Трампових уставних овлашћења да укине режим санкција; и помоћ америчким произвођачима и потенцијалним извозницима природног гаса…
Нафтогаз је такође делимично открио и своје лобистичке напоре према ЕУ против Северног тока. У једној њиховој поруци Европској комисији пише да она ‘треба да употреби свој мандат чувара интереса европских потрошача и инсистира на примени Трећег енергетског пакета на пројекат Северни ток II’. (Брисел и Берлин су управо позивајући се на Трећи енергетски пакет ликвидирали Јужни ток. Иронично је да сада Украјина и моћне снаге унутар САД желе да га употребе против самих Немаца – Џ.Џ.Џ.)…
Нафтогаз се извештио у изазивању сажаљења ЕУ, која је већ ионако политички негативно настројена према Русији. Анти-руски став Конгреса је противан ставу председника Трампа; међутим, Трамп је већ попио толике батине у вези Русије да се свака одбрана политике отопљавања односа са Кремљем чини узалудном. Русија је енергетски ривал САД, али је енергетски партнер Европе. Додавање Северног тока ствара додатне напетости. Упркос свим својим тврдњама о припадности европској заједници, Украјина се ипак определила за Ујка Сема…
Према недавном саопштењу Нафтогаза, ‘Пројекат Северни ток II подрива солидарност унутар ЕУ’. Биће да је то Нафтогазова прва брига.“
Шта је смисао свега овога у светлу америчких националних интереса? Кључно је Рапозино запажање да је „Трамп већ попио толике батине у вези Русије да се свака одбрана политике отопљавања односа са Кремљем чини узалудном“. Као што је случај са повећаном опасношћу америчко-руског сукобљавања у Сирији, америчка политика према Европи, Украјини и Русији, и повезаним питањима везаним за енергетику је и даље у рукама Креатура из Мочваре. И ништа добро неће из тога произићи осим, тј. ако Трамп не буде успео да успостави фактичку контролу над владом чији је он уставно изабрани шеф.
