УВОД
Толико тога је речено и написано о Сребреници, о ратним догађајима из сребреничког краја, у којима су страдали и Срби и Бошњаци, да човек помисли да се више нема шта рећи. Међутим то није тако. Увек се има шта казати, написати, објаснити, прокоментарисати и бацити ново светло на те догађаје, како бисмо се у одређеној мери приближили објективној, реалној слици догађаја, посебно ако је реч о чињеницама, које су биле прећутане, прикривене или погрешно интерпретиране. Претенциозно би било рећи – открити пуну истину, разобличити све неистине, манипулације и преваре. То није нимало лако. Много је неистина, погрешних закључивања, конструисаних чињеница наталожено у испричаним причама и написаним књигама о сребреничким догађајима. Због свега тога треба се и даље бавити овим питањем, трагати за многим одговорима и развејавати многе магле које обавијају сребереничке догађаје из јула ратне 1995. године.
Догађаји из саме Сребренице и њене уже и шире околине из јула ратне 1995. године имају своју предисторију, они су само врх леденог брега мноштва збивања која су се одиграла и у не тако далекој историји, затим током Другог светског рата, а нарочито у ратном периоду 1992-1994. година.
У светској јавности, у пресудама Хашког трибунала (ХТ) и у бошњачком јавном мњењу „Сребреница“ фигурира само као „злочин геноцида“ који су починиле „српске војне снаге над бошњачким становништвом сребреничког краја“. У тим перцепцијама нема ни помисли о српским ратним страдањима у истом крају, ни помисли о српским жртвама и огромним страдањима српских цивила. Бошњачки политичари и бошњачка јавност, подржани од својих „ратних и политичких спонзора“, настоје по сваку цену „зацементирати истину о Сребреници“ коју је утврдио Хашки трибунал. У том контексту су и актуелни покушаји измене кривичног закона БиХ, у коме би негирање геноцида у Сребреници било санкционисано као кривично дело. Ово је још један начин да се још више удаљимо од истине о „сребреничким догађајима“, а и да се народи међусобно још више конфронтирају.
У српском јавном мњењу, у перцепцији већине српског народа, „Сребреница“ је једна велика несрећа и злочин који су задесили српски народ тога краја током рата од 1992. до 1995. године, а страдање Бошњака у јулу 1995. године, „испровоцирана реакција“, „међународна урота и намештаљка“ за Србе у целини.
„Сребреница“ заслужује истину. Све сребереничке жртве, и српске и бошњачке, заслужују истину и одговоре на мноштво питања. Борба за истину и доказивање истине је донкихотовски напор, борба са ветрењачама. То је увек било тако и тако ће и бити. Позната је изрека да у рату „прво погине истина“. Међутим, након толико година од рата, истину треба оживети, догађаје реанимирати, удахнути им дах истине и смело се суочити са свим последицама утврђене истине.
Као аутор овога текста, непосредни сам учесник многих ратних догађа у БиХ, па и на подручју Сребренице. Као хашки оптуженик и осуђеник, располажем са обимном историјском грађом, непосредним сазнањима, као човек који је имао увид у мноштво судских доказа, и неко ко је непосредно 3,5 године у континуитету пратио судски процес, располажем са довољно чињеница које максимално ограничавају субјективност у закључивању и изношењу ставова о „Сребреници“. Успут да кажем да нисам осуђен за почињење геноцида, нити конспирацију ради почињења геноцида.
Био сам у прилици да проучим обиље историјске грађе која се односи на рат у БиХ, на све зараћене стране, њихове ратне циљеве, коју је прикупило тужилаштво ХТ, а која је била у архивама, и није била доступна стручној јавности. И као непосредни учесник борбених дејстава на терену, имао сам властити увид у борбене догађаје. У судници сам 3,5 године гледао доказе и слушао тумачења тих доказа од стране тужилаштва и одбране. Прочитао сам на стотине изјава разних сведока, анализирао хиљаде страница разних докумената и писаних доказних материјала, експертских извештаја разних врста, који су се односили не само на предмет „Сребреница“, него и на многе друге. Гледао у очи стотине сведока који су прошли кроз судницу.
Добро је полемисасти са свим написаним о Сребреници. Аргументовано оспоравати различите тврдње и ставове, то је продуктивно и пожељно, али очито није довољно. Много је оспоравања онога што је речено о Сребреници, али из пера српских аутора скоро да нема или врло мало има целовитих извештаја и књига о томе шта се у истину десило. Скоро да нема „српске верзије догађаја“, углавном има оспоравања већ реченог и написаног. Када кажем „српске верзије догађаја“ онда искључиво мислим на утврђивање чињенично истинитог тока догађаја. Ово је један скроман покушај да се у једном троделном ауторском тексту, иако по обиму ограниченом, ипак на целовит начин проговори о „сребреничким догађајима“, који би сваком добронамерном човеку требао бити прихватљив.
Одмах на почетку желим да изнесем један став у виду закључка, који је логичан и исправан, и који може бити мотив и водиља и за оне који га прихватају и за оне који га оспоравају. Ради се о следећем: Сви утврђени докази показују да злочин који се збио на подручју Сребренице у јулу 1995. над припадницима 28. Дивизије тзв. АБиХ, није био резултат плана, организованог деловања српских институција војске и државе. Није утврђено постојање намере да се припадници 28. Дивизије тзв. АБиХ погубе само због тога што су били Бошњаци – муслимани.
Анализа која следи не упире прстом у било кога у смислу кривичне одговорности, она остаје на терену чињеница као таквих. У њој се говори и о оправданим и легитимним деловањима ВРС, али и о поступцима супротним обичајима ратовања и женевским конвенцијама. Утврђене чињенице су толико снажне саме по себи да правницима не остаје много простора за различита закључивања и различите правне квалификације самог злочина. Емотивне, брзе, површне и политички мотивисане правне оцене „сребреничких догађаја“ неоправдано воде закључку да је реч о „геноциду“.
ШТА СЕ ЗБИВАЛО У ПОДРИЊУ И СРЕБРЕНИЧКОМ КРАЈУ У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА ОД 1992-1995.
Подриње у вртлогу континуираних оружаних сукобљавања и идеолошке основе паравојног организовања и борбеног деловања муслиманских снага у Подрињу
Без намере да се било која чињеница прећути, преквалификује или измисли нова у вези са „сребреничким догађајима“, желимо у склопу целовите анализе укључити потпун – шири контекст догађаја који су предходили или били увод ратним догађајима у БиХ у периоду 1992-1995, као и српско страдање у Подрињу током рата пре 1995. године. Када је реч о догађајима у Подрињу и у сребреничком крају у рату 1992-1995. они се морају посматрати у врло сложеном историјском, политичком, геополитичком, религиозном, идеолошком и војном контексту. Српски етнички простор и српске земље су се налазиле и налазе се и данас у континуираним балканским политичко-историјским и политичко-географским процесима. Ови процеси и данас значајно одређују судбину српског народа у целини.
Османлијски продор на Балкан и у Европу, а касније и разна територијална разграничења моћних империја, које су настојале да у значајним геостратегијским пограничним зонама анулирају српски православни идентитет становништва и простора, резултирали су разбијањем територијалне кохезије српске државе, физичким уништењем становништва, миграцијама и верским и националним конвертитством.
Дакле, „српска држава” која би у својим границама обухватила већину српских земаља чини суштину још увек нерешеног „српског питања” на Балкану.
Последњи ратни сукоби на крају 20. века показују да је суштина решавања „српског питања” територијална, односно географска, што се често пренебрегавало или прагматично дефинисало као „политичко питање”, „демократско питање” или „културно-цивилизацијско питање”.
Карта – 1. Плава боја на карти означава подручје Подриња
На простору српских земаља територијално се додирују и прожимају три културно-цивилизацијска „круга” – византијско-православни, западно-католички и исламски. Источна Босна, а посебно Подриње су простори на којима су се у највећој мери осетиле последице географске, политичке, геополитичке и етничке фрагментације српског националног корпуса у целини, као последица контактности тих цивилизацијских кругова.
Када је реч о ратним страдањима и оружаним сукобљавањима у долинама српских река, интензитет тих сукоба и народног страдања били су најизраженији у долини реке Дрине.
Неки покушавају да докажу да је Дрина била граница између светова, граница између цивилизација, граница између религија. Међутим, Дрина је, а што је најгоре по српски народ, била граница између Срба самих – делила је српски етнички корпус. Она то чини и данас, али не у тако оштро израженој форми.
Прокламовани национални и политички циљеви Странке демократске акције (СДА) у БиХ, као и све израженије јачање њеног војног крила, посебно после формирања Патриотске лиге, довели су до пропасти преговора о очувању мира у БиХ, и до отворених напада од стране паравојних формација, формираних од стране СДА, Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и делова МУП БиХ на снаге ЈНА, коју су подржавале српске територијалне и добровољачке јединице. Борбена дејства у Подрињу почела су почетком априла 1992.г. нападима муслиманских оружаних формација на јединице ЈНА и на српска насеља. Напади су избили у долини Дрине у свим значајнијим насељима и градовима (Фоча, Горажде, Вишеград, Братунац, Сребреница, Зворник).
Долина Дрине је била, а и данас је од огромне историјске, политичке и стратешке важности за Србе. Зато је муслиманско руковоство у БиХ, већ на почетку 1992. г. настојало, у складу са властитим историјским тежњама, и интересима њихових савезника (неких великих западних сила), по сваку цену, преузети пуну војну контролу над долином реке Дрине и на тај начин изоловати Србе у Сарајевско-романијској регији и онемогућити сваку везу Српског народа у БиХ са Србијом. Да је муслиманско војно и политичко руководство успело успоставити контролу над долином Дрине, онда би у каснијим етапама политички и војно загосподарило целом БиХ, и тако остварило властиту унитарну државу и историјске тежње – БиХ без Срба, или са обесправљеним Србима. Срби у Подрињу били су потпуно свесни значаја одржавања веза са Србијом и настојали су по сваку цену бранити сва српска насеља и градове у долини Дрине. Одбраном својих националних интереса у Подрињу, Срби су знали да на тај начин бране опстанак српског народа на целокупном простору БиХ.
Врхунац претњи српском народу исказан је у ставовима из “Исламске декларације” А. Изетбеговића, који су најбоље осликани у делу Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер Халиловић у својој књизи “Лукава стратегија”: “Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им иначе, као националним мањинама, по важећим међународним конвенцијама припадају; муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на Исламу, исламским вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, а и садржајима западноевропске провенијенције који нису у супротности са горе наведеним; муслиманска идеологија бити ће уграђена у комплетан грађанско-правни сустав будуће муслиманске државе, од државних и националних симбола, преко владајуће националне политике, до школства, социјалних и привредних институција и, дакако, муслиманске породице, ћелије цијеле државе итд”.
Проф. Др. Мирољуб Јевтић у свом чланку “Џихад као средство циљева ислама”, наводећи цитате из исламских информативних новина “Препород” од 1. октобра 1991. године (стр. 10), каже: “Дакле, још 1991. године, пре избијања рата у бившој југословенској републици БиХ, исламска верска заједница је припремала муслиманску популацију проповедајући јој да је џихад прописан и да се састоји у томе да се ислам прошири на све немуслимане, било да прихвате веру, било да постану зими, тј. грађани са ограниченим политичким правима. Према томе је деловала и Исламска заједница, али и СДА, као политичка странка. Они су били свесни да у постојећим међународним односима не могу проповедати џихад и добити одговарајућу подршку међународне заједнице, па су изабрали други, за свет прихватљивији пут. Одлучили су се за стварање независне БиХ, с муслиманском доминацијом… Стога је поглавар муслиманске заједнице на светском савету за џамије у Меки, у фебруару 1992., тражио да исламске земље врше притисак за признавање независности БиХ, да се Албанцима на Космету обезбеди право на отцепљење, да Рашка област добије аутономију и да Македонце приморају да поделе свој суверенитет са муслиманима”. Данас видимо колико су ово били далекосежни захтеви и поруке.
Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке демократске акције – Патриотску лигу. Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до бригада. Имала је око 150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер Халиловић. О формирању Патриотске лиге реферисао је Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У “Директиви о одбрани Босне и Херцеговине” као непријатељ су назначени “СДС са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.
Страдање Срба у Сребреничком крају крајем 1992. и почетком 1993.
Следећи генерална упуства СДА, а посебно њеног војног крила муслиманске снаге у Подрињу врло ревносно приступају извршавању борбених задатака чији је основни циљ прогон српског становништва, учвршћивање власти унутар властитог етничког корпуса и максимални допринос унитаризацији БиХ. Велики број српских насеља у Бирчу и Подрињу, посебно у општинама Власеница, Братунац, Зворник, Сребреница и Скелани падају под удар паравојних снага Патриотске лиге. Велики број села бива збрисан са лица земље, велики број цивила страда, још већи број се нашао у избеглиштву. Ево шта се о томе каже у Рaтној зaпoвeсти Муслиманске кoмaндe Звoрникa, Влaсeницe, Брaтунцa и Срeбрeницe издaтe 30.09.1992.г. у Кoњeвић пoљу: „Нaрeђуjем бoрбeнa дejствa у кoнтинуитeту сa циљeм пoтпунoг уништeњa српских нaсeљa нa прoстoру Дрињaчe, Лиjeшњa, Крaвицe, Рaшeвa и других српских нaсeљa у oпштинaмa Звoрник, Брaтунaц и Срeбрeницa“….. „Oдлучиo сaм сa бригaдoм jaчинe 1500 бoрaцa нaпaсти пoзнaтo чeтничкo упoриштe КРAВИЦУ сa њeним зaсeoцимa и уништити гa дo тeмeљa’. Видели смо да се ово неколико месеци касније уистину и десило.
Као последица оваквих и сличних борбених деловања муслиманских снага, посебно у средњем Подрињу, укупан положај српског становништва био је неиздржив и претила је опасност потпуног уништења.
Нaкoн зaузимaњa српских сeлa Пoдрaвaњe, Бjeлoвaц, Фaкoвићи и других, eгзoдусa српскoг нaрoдa у jaнуaру 1993. гoдинe, пaдa Скeлaнa и Крaвицe, прeстao je свaки oблик живoтa српскoг нaрoдa у ужeм дeлу Срeдњeг Пoдрињa – нa прoстoру oд Жeпскe стeнe нa jугу и jугoистoку дo Дрињaчe нa сeвeрoзaпaду и сeвeру, oсим грaдa Брaтунцa. У Срeдњeм Пoдрињу, муслимaни су нaстojaли oргaнизoвaти живoт искључивo у склaду сa oдрeдбaмa „Ислaмскe дeклaрaциje” Aлиje Изeтбeгoвићa.
Mуслимaнскe оружaнe снaгe су у свojим бoрбeним oпeрaциjaмa у Сребреничком крају уништилe мнoгa српскa нaсeљa. При тoмe je убиjeн вeлики брoj цивилa. У oвaквим и сличним нaпaдимa убиjeнo je преко 1.000 Србa, a пoврeђeнo или рaњeнo 2.800 дo 3.200. Убиjaњa су вршeнa нa крajњe зликoвaчки нaчин: спaљивaњeм, сeчeњeм стoмaкa, oдсeцaњeм глaвe, удaрцимa тупим прeдмeтимa, клaњeм… Следе наводи неких од злодела која говоре о злочинима над Србима и њиховом прогону:
– 8. маја 1992. године убијен је у Сребреници српски посланик у републичкој скупштини Босне и Херцеговине, Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице;
– у српском селу Гостиљ (општина Сребреница), које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из Поточара убили су Лазара Симића и запалили Радојку Милошевић;
– у селу Опарци (Сребреница), 1. јуна 1992. године, убијено је шест Срба и попаљене све српске куће;
– у претежно српском селу Метаљка (Милићи), 10. јуна 1992. године, убијено је пет лица, спаљено 25 кућа, школа и управна зграда предузећа „Бирач” из Власенице;
– село Ратковићи (општина Сребреница), нападнуто је 21. јуна 1992. године и убијено осам лица;
– у селу Лозници (општина Братунац), нестала је четвртина становника у нападима 28. јуна и 14. децембра 1992. године;
Карта – 2. Приказ страдања појединих српских насеља у Средњем Подрињу
(Скелани, Сребреница, Братунац)
– село Брежани (општина Сребреница), је 30. јуна 1992. године нападнуто и запаљено, убијено је 19 мештана – једном одсечена глава, други разапет на крст и спаљен…;
– у селу Крњићи (општина Сребреница), 5. јула 1992. године убијено је и заклано 16 мештана;
– село Загони (општина Братунац), 5. и 12. јула 1992. године је нападнуто и уништено, а 20 мештана спаљено;
– у селу Залазје (у близини Сребренице), у нападу 12. јула 1992. године, убијено је 39 лица;
– у селу Магашићи (општина Братунац), само у нападима 20. и 25. јула 1992. године, убијено је 11 лица;
– у селу Јежестица (општина Братунац), у нападу 8. августа 1992. године убијено је девет становника, а 7. јануара 1993. године (на православни Божић) убијено је осам лица;
– у селу Подравање (општина Милићи), у нападу 24. септембра 1992. године, убијено су 23 лица на најсвирепији начин, а село је спаљено и опљачкано:
– на површинском копу у Милићима, на најсвирепији начин, убијено је седам чувара овог објекта;
– у Факовићима (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је 19 становника;
– у селу Бољевићи (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је осам Срба;
– у селу Бјелавац (општина Братунац), 14. децембра 1992. године, убијено је 27 становника;
– у селу Сикирићи (општина Братунац), 24. децембра 1992. године, убијено је 24 становника;
– у селу Кравица (општина Братунац), 7. јануара 1993. године (на православни Божић), убијено 16 становника, село спаљено и опустошено;
– у селу Шиљковићи, које се надовезује на село Кравицу (Братунац), истог дана убијено је 13 становника;
– у селу Вензићи (општина Милићи), у нападу 8. јануара 1993. године, убијена су два становника;
– у селу Ћосићи (Скелани), 16. јануара 1993. године, убијено је 16 лица;
– у Кушићима (општина Скелани), 16. јануара 1993. године, убијено је 16 лица;
– у селима Скелана, у јануарским нападима, убијено је 15 Срба.
Ово су само неки примери страдања Срба у сребреничком крају. Укупан број страдалих Срба у Подрињу и Бирчу од 1992- 1995. године износи 3287 жртава.
Пoсeбaн пример свирeпoсти je мoнструoзнo убиствo Mилкa Maркoвићa из Шушњaрa. У документу органа безбедности 28. Дивизије тзв. АБиХ се каже: „Ухвaћeн je, мaлтрeтирaн и бoдeн нoжeм. Дoвeдeн у мjeстo Гниoнa у jeдaн пoтoк. Tу je дjeлимичнo прeклaн и жив зaпaљeн”.
Прогоном Срба из рejoна Гoрaждa (август 1992.) муслиманске снаге успостављају контролу и леве и десне обале реке Дрине од Горажда до Вишеграда, и спајају се са снагама у Жепи. На овај начин директно бивају угрoжeнa сва српскa нaсeљa у oпштини Вишeгрaд, и народ се нашао пред опасношћу опстанка. Пoдручje oпштинe Брaтунaц je билo пoтпунo угрoжeнo и стaнoвништвo сaтeрaнo нa сaму рeку Дрину, кao и стaнoвништвo Скeлaнa. Пaдoм Кaмeницe (новембар 1992.) и избиjaњeм муслимaнских снaгa нaдoмaк Кулa грaдa (Зворник) и свe жeшћим нaпaдимa 2. Корпуса тзв. АБиХ сa прaвцa Кaлeсиje и Tузлe, знaтнo je oгрaничeн мaнeвaр снaгaмa на подручју Звoрника, и била је угрожена одбрана зворничког подручја. Дaклe, нa укупнoм прoстoру oд Гoрaждa, прeкo Вишeгрaдa и Брaтунцa дo Звoрникa, сa рoмaниjским зaлeђeм, нa кoмe je живeлo oкo 100 000 стaнoвникa, oпeрaтивни и тaктички пoлoжaj ВРС биo je врлo нeпoвoљaн и биo je угрoжeн oпстaнaк стaнoвништвa у сeлимa и грaдoвимa. Дa нe би дoшлo дo пoтпунoг кoлaпсa oдбрaнe и погрома и прогона српског становништва из дoлине Дринe, ГШ ВРС je прeдузимao мeрe зa jaчaњe пoлoжaja oдбрaнe и ствaрaњa услoвa зa прeузимaњe бoрбeнe инициjaтивe.
Наставак следи…..
