Амерички председник Доналд Трамп је предузео две наизглед противречне акције у вези Ирана. С једне стране је наметнуо нове економске санкције због Техерановог балистичког ракетног програма и наводних „малигних активности“, усмерене против 18 ентитета и појединаца због подршке „незаконитим иранским актерима или транснационалним криминалним активностима“.
С друге стране, Трамп је обавестио амерички Конгрес да Иран још увек поштује одредбе нуклеарног споразума из 2015. који је склопио његов претходник, Барак Обама. Критичари попут сејача лажних вести Лос Анђелес тајмса су одмах напали Трампа због кршења предизборног обећања да ће „поцепати“ нуклеарни споразум са Ираном чим преузме дужност.
Наравно, то није оно што је Трамп рекао током предизборне кампање. Мада је оштро критиковао тај споразум, он је био једини републикански кандидат осим сенатора из Кентакија Ренда Пола који није обећао да ће поништити споразум одмах по ступању на дужност:
„’Имамо ужасан уговор, али то је ипак уговор,’ рекао је г. Трамп на јутарњем програму ‘Morning Joe‘ ТВ мреже MSNBC. ‘Читавог свог живота – обожавам да купујем лоше уговоре где… људи финансијски пропадну а ја их окренем у своју корист. Ово је савршен пример преузимања лошег уговора. Наћи ћу нешто у том уговору, и то ћемо врло, врло пажљиво проучити, а мислим да они то неће бити у стању да ураде, шта год то било’…
‘Знам да бих био врло популаран када бих урадио оно што је пар њих најавило – „поцепаћемо га, поцепаћемо га,“’ рекао је. ‘Иран ће нас апсолутно терорисати, и страшно је што морамо с тим да живимо. Ипак, имамо уговор. Изгубили смо моћ санкција јер сви ови људи, све ове земље које су биле уз нас, сада више нису…’
‘Много бих вам радије… дао одговор да ћу поцепати уговор, да ћу тамо ући… али то не може тако,’ рекао је г. Трамп. ‘Морам да урадим оно што је исправно. Са политичког становишта и свакако са становишта номинације за председничког кандидата, волео бих да вам кажем да ћу поцепати овај уговор, да ћу бити најжешћи момак на свету, и да га једноставно цепам, али знате шта? Тако живот не функционише.’“
Овакав став показује здрав разум једног бизнисмена – што је реткост у Вашингтону. Док је политичар од каријере Барак Обама неискрено изјавио да је „боље немати никакав споразум него склопити лош споразум,“ дотле је Доналд Трамп, који живи у реалном свету, био довољно паметан да зна да је понекад боље имати лош споразум него немати никакав споразум ако ово последње доноси лошији исход.
Управо је то био случај са иранским нуклеарним споразумом. Шта год да су му мане, нико стварно не верује критичарима који тврде да је „алтернатива овом лошем споразуму један много бољи споразум“. Иран је пристао на уступке само зато што је Обамина администрација – што је, по мом мишљењу, представљало њено једино позитивно спољнополитичко достигнуће – успела да обезбеди подршку Русије и Кине, заједно са подршком наших европских сателита.
Без тог јединственог фронта, сигурно је да неки „бољи“ споразум не би био могућ ако би САД сада одустале од садашњег споразума. Једина алтернатива чак и једном мањкавом споразуму био би рат, и то сви знају. Многи од оних који су подстицали Трампа да не цертификује да се Техеран придржава услова споразума већ годинама агитују за рат против Ирана. (Подразумева се да су такође подржавали промене режима у Ираку и Либији.) Према непотврђеним медијским извештајима, сама одлука да се цертификује иранско поштовање споразума је била тесно донета, јер су Трампови саветници били оштро подељени а сам председник је испрва нагињао ка ускраћивању цертификације. Неки коментатори тумаче паралелно наметање нових санкција као сигнал да ће Трамп кад-тад поништити споразум.
Али постоји још једно могуће тумачење. Трамп зна да би рат против Ирана уништио његово председниковање, баш као што је рат у Ираку уништио председниковање Џорџа Буша Млађег. Шта ако је Трамп увео нове санкције као тактички потез који му омогућава да отупи критике због тога што се није одрекао нуклеарног споразума?
Упоредимо Трампове наизглед противречне акције према Ирану са последњим ударним вестима да је он наредио обустављање програма ЦИА за наоружавање „умерених побуњеника“ – односно терориста повезаних са Ал Каидом – у Сирији. А то све после Трамповог договора са руским председником Владимиром Путином о прекиду ватре у југозападној Сирији, што представља чудо у малом, и који се изгледа одржава упркос томе што га је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху одбацио. Имајући у виду опсадно стање у ком се Трамп налази због оптужби за „колаборацију“ са Русима, поставља се питање да ли би му било могуће да предузме ове позитивне кораке да није било оног суштински симболичног напада крстарећим ракетама на сиријску базу у априлу, када је Трамп зарадио похвале својих домаћим непријатеља – иако су га обавештајне службе обавестиле да Дамаск није био одговоран за хемијски напад на Идлиб 4. априла.
Можда су привидне противречности Трамповог приступа Ирану и Сирији само резултат метежа и унутрашњег раздора. Или су можда део једне свесне стратегије?
