Уочи одлуке америчког председника Доналда Трампа да учини прве кораке ка америчком иступању из Нуклеарног договора са Ираном 8. маја неколико посета европских званичника Вашингтону имала су превасходни задатак да покушају да га одврате од овакве одлуке. Ова „вашингтонска ходочашћа“ нису постигла свој превасходни циљ и била су увертира у озбиљно погоршање трансатлантских веза.
Француски председник Емануел Макрон је током говора пред америчким Конгресом 25. априла истакао да је овај споразум важно достигнуће Трамповог претходника Барака Обаме и да не би требало одступати од договора ако ништа боље није ни на видику. Нови, бољи договор, о коме је говорио Макрон је, по његовој терминологији, „супердоговор“ у оквиру кога би једна од саставница био и постојећи споразум из 2015. Остали елементи били би нови дугорочни договор који би ступио на снагу по истеку постојећег, притисак на Техеран да ограничи свој ракетни програм и свеобухватно дејство Европе и Сједињених Држава да створе широки оквир за регионални мир.
Сличну неуверљивост, уз мање театралности и шарма, показала је и немачка канцеларка Ангела Меркел. Уследила је и посета британског министра спољних послова Бориса Џонсона, који се током два дана сусрео са низом истакнутих личности, укључујући и недавно наименованог државног секретара Мајка Помпеа.
Кључна тема Џонсонове посете била је питање опстанка нуклеарног договора са Ираном. У ауторском тексту објављеном у Њујорк тајмсу 6. маја, који је неизоставно зачинио цитатом Винстона Черчила, Џонсон је указао да „од свих могућности којима располажемо како бисмо били сигурни да се Иран никада неће домоћи нуклеарног оружја, овај споразум садржи најмање мањкавости“. Џонсон је истакао своје уверење да је могуће унапредити постојећи договор без да се он поништава. „Најмудрији пут био би да се ограничења унапреде а не да се раскидају“, закључио је Џонсон своје обраћање америчкој јавности.
Трамп је, међутим, своју одлуку о предузимању корака ка иступању САД из договора саопштио неколико дана раније пре очекиваног, 12. маја. То је изазвало прилично незадовољство и у европским владајућим круговима и у неким од најутицајнијих медија. Свега неколико часова пошто је Трамп саопштио своју одлуку Емануел Макрон, Ангела Меркел и Тереза Меј издали су заједничко саопштење у коме подсећају светску јавност да је договор „једногласно усвојио Савет безбедности Уједињених нација“ и да он стога остаје обавезујући међународноправни оквир који се односи на ирански нуклеарни програм. Председник Европског савета Доналд Туск објавио је да ће Трампова „иранска и трговинска политика“ наићи на јединствени европски одговор.
Чини се да је озлојеђеност немачког јавног мњења овим једностраним потезом најуверљивије сажео недељник Шпигел. Насловна страница овог недељника приказује шаку са испруженим средњим прстом који је насликан као графички сведени приказ америчког председника. Реч је о несумњиво јасној поруци.
Клаус Бринкбаумер је у жестоком уводнику овог листа навео како Трампова политика поништавања договора са Ираном не нуди никакву алтернативу – „сада не постоје ни планови да се отпочну нови преговори“. „Које су користи од радикалног потеза Вашингтона?“, упитао се реторички Бринкбаумер да би одговорио – „нема их. Само хаос тамо где је некада био поредак.“
Према Бринкбаумеровом суду Трампов потез је погрешан на два начина: прво, он неће произвести онакав ефекат какав Трамп прижељкује и друго, он ће произвести онакав ефекат какав ће нашкодити и америчким интересима и интересима њихових савезника. Трамп верује – а то је по свој прилици и став доброг дела ратоборне администрације – да ће поновно успостављање санкција присилити Иран да прихвати рестриктивније услове споразума од оних које је већ прихватио. Међутим, сматра Бринкбаумер, међународне санкције које би сада биле уведене не би биле онако свеобухватне као оне које су претходиле договору из 2015, а ирански режим би стекао утисак да Запад није кредибилан партнер у преговорима што би био и политички пораз оне струје у Техерану која се залагала за отварање и споразумевање.
С друге стране, а то је оно што немачки новинар посебно подвлачи, „најшокантније сазнање јесте оно које нас директно погађа: Запад који смо познавали више не постоји.“ „Сада је питање да ли ће трансатлантска сарадња у економији, спољној и безбедносној политици уопште постојати. Одговор је: неће!“, указао је Бринкбаумер.
Он је свој уводник закључио разматрањем како Европа (мислећи притом на најмоћније земље Европске уније) треба да пружи отпор Америци. То је тон какав је пре свега неколико месеци био незамислив – „Паметан отпор је нужан, колико год тужно и апсурдно звучало. Отпор Америци.“
Уверење да је Трамп својом одлуком задао снажан ударац трансатлантском савезништву није ограничено само на немачку штампу. Стручњак за међународне односе Џејмс Трауб је у Форин Полисију написао да је Трамп повлачењем из нуклеарног споразума са Ираном „закуцао последњи ексер у мрвачки сандук“ трансатлантског партнерства.
Он је навео мишљење француског амбасадора у Уједињеним нацијама Франсое Делатра да је овај потез „најбоља илустрација џексоновског тренутка кроз који пролазе САД – уни-изолационистичког тренутка“. Трампово уверење да су САД изигране овим споразумом којим нису добиле ништа и да он стога представља „један од најгорих споразума у историји“ има своје корене у америчком постхладноратовском самосагледавању. Наиме, како је писао историчар Од Арне Вестад у Форин Аферсу, „многи амерички гласачи осећали су да њихова земља, иако је победила у Хладном рату, није добила скоро ништа“. Низ коментатора се слаже да је Трамп добро препознао ту озлојеђеност у својој гласачкој бази и да настоји да је политички експлоатише.
Водеће државе Европске уније су озлојеђене због поништавања договора које су сматрале, како подсећа Марк Леонард из Европског савета за спољне односе, огромним дипломатским успехом. Наиме, оне су настојале да олабаве блискоисточне напетости и да Иран изађе из своје „револуционарне љуштуре“. Леонард наводи да је Европа овај договор видела као доказ да је способна да делује усаглашено и ефикасно. „Европа сада једноставно не може да приушти да следи САД уколико ове продубљују хаос у региону“, закључио је.
Ситуација се додатно искомпликовала када је Ричард Гренел, амерички амбасадор у Берлину, објавио на свом Твитеру да „немачке компаније које послују са Ираном треба сместа да окончају своје активности“. „Почећемо да третирамо САД као противничку силу. Можда ћемо морати да уведемо противмере америчким компанијама“, упозорио је Леонард. Још увек није извесно да ли ће САД увести „секундарне санкције“ које би погађале компаније из Европске уније које послују са Ираном али ако се, макар и површно, сагледа ратоборно расположење у Вашингтону, такав сценарио је прилично вероватан.
И да тренутна напетост спласне, Европа ће можда наставити да трага за новим стратешким могућностима. Француски председник је позвао министре одбране 10 европских земаља у Париз како би разговарали о формирању борбене снаге од 100.000 војника. Британци и Немци су превазишли почетно негодовање у вези са овим предлогом и пристали су да размотре да се и сами придруже.
Према речима Џејмса Трауба, по окончању Хладног рата трансатлантско савезништво је одржавала оданости „вредностима поратног либералног поретка“. Трамп је задао снажне ударце овом поретку, међутим, тешко је поверовати да ће се сценарији о неповратном погоршању односа између САД и њених европских савезника реализовати.
Разлог за скепсу је што је и у време понсуновраћења либералног поретка овај савез пронашао ново идеолошко упориште. Кључна реч је – русофобија. Тешко је поверовати да ће се САД и њихови трансатлантски партнери одрећи рама који уоквирује тако широк спектар нелагода, страховања, криза, потреса и изазова као што то чини апел на тобожњу руску опасност.
Поред постојећег неслагања и САД и водеће европске државе – укључујући и Немачку – сагласне су у свом оштром ставу према Русији због чега се руско-западни односи налазе у врло лошем стању. Оваква ситуација сугерише да је трајнији поремећај савезништва мало вероватан. Међутим, можда шок који је донела „иранска одлука“ ускомеша политичке прилике и наметне нове теме и тако посредно отвори простор за трезвеније сагледавање руско-европских односа.
Што није мало.
