Историју би дефинитивно требало избацити из школских програма. Показало се да она ничему не служи јер они који би морали да из ње нештио науче, очито за то не маре.
И наравно, треба се вратити на сам почетак, на основни речник појмова јер смо веома често у прилици да о „нечем“ дискутујемо и доносимо вредносне судове а да у суштини нисмо јасно дефинисали о чему се тачно „ради“ и шта одређени појмови представљају.
Недовољно јасне дефиниције стварају могућност да се исувише широким тумачењем неког појма у његов садржај уврсте и ствари које са њим имају само формалне или површинске везе а истовремено преуским тумачењем да из основног садржаја „испадну“ појмови који су идентични или веома слични са дефинисаним.
Када је колонијализам у питању, његова суштина се није променила кроз векове али се модели колонијалне управе и „речник“ у 19. веку били битно разликују од оних са почетка 21. века.
Колонијална управа у 19. веку отпочињала је војном окупацијом, успостављањем колонијалне управе доведене из метрополе, одабиром локалних сарадника, организовањем локалне администрације, израдом железничке инфраструктуре за извлачење природних богатстава и на крају стављањем у погон система експлоатације.
Данас, када се општи циљеви колонијалне управе не разликују од оних од пре два века, ствари се, мада по суштини исте, другачије именују. Окупација се данас каже „обезбедити војно присуство“ и спроводи се на начин да се допусти формирање локалних оружаних снага, наравно под пуном контролом окупационе војске и обавезно укључивање у војнополитички савез под пуном доминацијом колонијалног господара. Окупациона војска ужива екстериторијалност и не одговара за било шта што почини на територији колоније. Обука кључних кадрова се врши у метрополи или под контролом метрополе која има пресудни утицај на избор старешина на руководећим позицијама (под условом да им је стало да колонија има иоле јаку и са становишта колонизатора употребљиву војску) или војску „у циљу рационализације“ и „реформе“ просто укида и оставља само као спољни декор без стварног борбеног садржаја.
Некада је колонизатор био дужан да изгради луке и железнице које су биле у функцији промета роба, односно извлачења јефтиних сировина и допремања индустријске робе. Данас је тај терет пребачен на колонију. Она се задужује да би колонизатору изградила све оно у инфраструктури што му је потребно да експлоатише колонију[1].
Најзанимљивији је ипак однос колонијалних сила према „локалној администрацији“.
Питање демократије је веома важно. Ипак, ово питање понекад се поставља само да би послужило као средство притиска или уцене. Демократија се толерише до мере у којој не угрожава „утврђени ред ствари“ и представља (метафорички) пребацивање лоптице из руке у руку ради стварања илузије о променама док је све у рукама истог жонглера. Медијске манипулације, повољна законска решења, недостатак контроле, лажна обећања и притисци су средства која омогућавају да демократске процедуре не буду препрека да колонијална власт доведе или смени жељену интересну групу на власт.
У неоколонијалном систему страни господати и налогодавци не желе да финансирају своје послушнике „на терену“. Уместо да их лично плаћају, они им остављају могућност да уз помоћ коруптивне организације својих партија и власти сами извлаче новац за себе отворено поткрадајући властити народ а при томе користећи државу као предузеће преко кога се та пљачка реализује. У преводу, колонијалним господарима је само важно да се колонијални систем очува и да се обезбеди редовно сервисирање дугова и војна покорност. Све остало, људска права, слободно тржиште, некаква правда …. све су то само приче за замајавање.
Антикорупцијска борба у време колонијалне управе је, у ствари, на унутрашњем плану илузија јер она сече грану на којој „колаборациона власт“ седи и њен једини мотив и интерес да се уопште бави политиком. На спољњем плану антикорупцијска борба је средство притиска на владајући али и опозициони пол на политичкој сцени како би се обезбедила покорност или уколико она изостане, да се промени гарнитура „у седлу“. Наравно да нема говора о промени система јер ко би са стране мењао систем који гарантује покорност и потпуно стављање свих националних ресурса у службу колонијалних господара.
У економској сфери, када је економска колонизација до сада непокорених земаља у питању, колонизација се одвија у две фазе. Најпре се подстичу домаћи тајкуни да путем непоштених приватизација прибаве што више капитала и ресурса (раније државног или друштвеног капитала) у своје руке а потом се на њих изврши притисак да због „непоштења“ тако обједињене ресурсе продају странцима (обично безличним инвестиционим фондовима иза којих стоји, гле чуда, капитал колонијалних сила). У трговинској размени је вербално залагање за „слободно тржиште“ док у пракси влада протекционизам на штету слабијих којима се не препушта ништа друго до јефтино плаћена радна места, прљаве технологије и кредити да би могли да купују робу из метрополе.
Више нема проблема око сфера утицаја. Једна земља може бити колонија већег броја држава-колонизатора. Истовремено можеш бити колонија и Британаца и Француза али се ипак зна ко је главни колонизатор. У овом тренутку то су САД. Ко је главни колонизатор види се по томе ко држи главне токове новца и војну силу. У хијерархији колонијалне управе постоји више нивоа и више сфера које могу бити међусобно раздељене у оквиру „колонијалног картела“.
На унутрашњем плану систем је веома тешко променити јер промена постојећег система није могућа без подршке „споља“ а прихватајући помоћ „споља“ нова гарнитура на власти се обавезује да ће наставити стару политику покорности колонијалном господару. За узврат ће добити могућност да кад буде инсталисана на власт коруптивним методама стиче добит за себе и своју интересну групу.
Преведено на балканске прилике то би отприлике било:
- У Србији се власт показала у потпуности кооперативна. ЕУ без алтернативе, односи са НАТО никад бољи, власт се задужује, а народ тихо јечи… Ситуација је под контролом са перспективом да се овакво стање задржи у недоглед. Колонијални господари не морају да брину, нити да прижељкују промену „подизвођача радова“. Ипак, да би интересну групу на власти опоменули на покорност повремено ће их мало раздрмати малим опоменама на недостатак демократије, кршење људских права…. Али ништа озбиљно, мале чарке међу пријатељима.
- У Црној Гори ситуација је јасна као суза. Пошто се режим Мила Ђукановића показао као непревазиђен по сервилности нема никаквих разлога да се он мења. Посебно јер у опозицији нема никог ко би био спреман да садашње послове обави за мању цену и под истим условима. Што је за колонијалне господаре најопасније међу опозицијом има и „правих“ патриота који би били спремни да се и успротиве или, на дај Боже, доведу у питање до сада постигнуте нагодбе. Дакле толерисаће се и криминал и корупција и недостатак демократије…. ништа озбиљно до тренутка кад се одреди наследник садашњем режиму.
- У (БЈР) Македонији је ситација зрела за промену и она је реализована. „Стара“ власт се показала некооперативном и спремном на самовољу. Узaлуд се толерисала корупција и давала вербална подршка. Очито су најодговорнији у структурама ВМРО погрешно помислили да се они зе нешто питају у Македонији. Појавио се извођач радова који ће служити страном господару верније и под још повољнијим условима. Одлука за промену је донета и она ће уз помоћ грађана (изборима) или без њих бити реализована. Ту су увек присутни снимци прислушкиваних разговора, банковни трачуни на далеким острвима, …. и сигурно још много тога што се легалним а још чешће илегалним средствима скупља и складишти за сваког политичара на власти или опозицији. По старим обичајима „колонијални господари“ морају имати довољно компромитујућег материјала за сваког на политичкој сцени. За кога немају томе се не допушта да буде иоле озбиљан политички играч[2].
- У Републици Српској је ситуација још гора. Неугодни Додик би некако требало да оде али се узјогунио и не жели. „Најгоре је“ што га већина грађана Републике Српске жели. Наравно да за њега и људе у његовом окружењу сигурно постоје неки компромитујући материјали. Уосталом да се не лажемо као и за све остале. Неког уцењују парама, неког Хагом, неког породицом, неког подмићују, неком прете а неког једноставно држе на „ланцу“ ласкањем.
Колонијалним управитељима на располагању за реализацију циљева на Балкану увек стоје на располагању албански екстремисти. И до сада су их верно служили и тачно извршавали добијене налоге. Некад помислимо да су се отргли „са ланца“ али се накнадно испостави да је то била само добро увежбана епизода. Они се као буне а ЕУ и САД их као смирује.
Балкански народи би једном за свагда требали да схвате да је колонијална управа најгори облик владавине и да без потпуног националног ослобођења а након тога равноправне сарадње не може бити ни просперитета за било кога на Балкану[3].
И да поновим, не такмичити се ко ће боље служити колонијалном господару већ их отрести као „буве“ и започети слободан живот у коме ће, тек након ослобођења, људска права, демократија и борба против корупције имати неки смисао. До тада све ово је само игроказ за слуђивање у коме они који не уче из властите историје никада не могу пронаћи добре одговоре.
И као што је поштовани академик Коста Чавошки својевремено рекао: „Када сам био млађи мислио сам да је тоталитарна власт најгора, сада у зрелим годинама знам да је издајничка власт најгора“!
[1] Добар пример су обавезе које је Србија преузела да би обезбедила инвестиције предузећу „Фиат аутомобили Крагујевац“. Да би страни инвеститор уопште пристао да дође њему се поклања инфраструктура изграђена средствима пореских обвезника колоније.
[2] Када се погрешно запитамо „како је могуће да се тако компромитован човек нађе на важном месту у државном апарату?“, одговор је врло јасан „Управо због тога“ јер да није компромитован не би га могли контролисати и уцењивати па му се не допушта приступ власти.
[3] Трагично је да цео век након великог дела ослобођења балканских народа и Првог светског рата поново морамо говорити о слободи, равноправности, борби против колонијализма….
