Вучић је створио привид да балансира између Запада и Русије. Има он много тежи проблем. Балансира између захтева глобалистичког политичког чиниоца који делује из САД и В. Британије и Немачких захтева. Једни хоће реформу, а други ревизију Устава Србије, свако у свом интересу. Вучић је смислио соломонско решење. Његова трупа ће нам европску трагедију српске уставности извести у два чина. У првом чину ће српско правосуђе потчинити утицају атлантистичких глобалиста, а у другом би требао да омогући Европској унији немачког народа да изврши аншлус Србије!
И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио;
како ће, дакле, опстати царство његово?
(Св. Јевађење по Матеју, 46, 26)
Тешко уочљиви утицај Немачке у српској уставној реформи постао је видљивији тек с пролећа 2015. године.
Немачка посланица важнија од расправе о уставној реформи
Маја 2015. године се о уставној реформи Србије огласила Дорис Пак[1] (из редова владајуће немачке Демохришћанске уније). Она није носилац посебног овлашћења ЕП, а камо ли високи званичник ЕУ, већ тек посланик немачких демохришћана у Европском парламенту. Дорис Пак је дословно поручила да ће разлог промене Устава Србије бити измена преамбуле ради признавања илегалне сецесије Косова и Метохије: „У овом тренутку нико неће инсистирати на изменама Преамбуле уколико за то не постоји спремност. Нисам од оних који сугеришу да то треба сада учинити, али је дефинитивно да се то једном мора учинити. На њима је да пронађу прави тренутак, јер је то неизбежно. (…) У том процесу протећи ће време, а на крају доћи ћемо до тачке када ће Србија морати да призна независност Косова. ЕУ не може прихватити државу чије границе нису прецизно одређене. То једноставно није могуће“[2]. Стил овог јавно датог налога је посебно занимљив. Пакова отворено каже да не сугерише, она заповеда! И Дорис Пак и домаћи медији су се веома трудили да овој изјави касније дају другачији смисао.
За ванредни допринос отцепљењу од Југославије, Туђманова Хрватска је одликовала Дорис Пак још 1995. године. Oнa није званичник ЕУ, али је за СНС много важнија од ЕУ. „Блиц“ је тврдио да је управо она контролисала реформе у СНС-у[3]. Дорис Пак се још 2007. године прославила русофобном изјавом: „Русија није заинтересована ни за Kосово, ни за Србију, већ само за то да ослаби Европу. Уопште јој се не допада јака Унија у суседству“[4]. Истом приликом је дала изјаву о проблему Косова: „То нема везе са међународним правом“. Годину дана касније је српској јавности постало познато чувено писмо Вилија Вимера немачком канцелару Герхарду Шредеру из 2000. године[5]. Суспензију придруженог чланства ДСС Европској народној партији (2008. г) је управо Дорис Пак коментарисала разлогом породично-русофобних вредности ЕУ: „Господин Коштуница се последњих месеци не понаша као неко ко је члан наше породице. Противи се сваком европском приступу и стално криви Европску унију и европске земље за све. Чак више није заинтересован ни за праву интеграцију са Европском унијом, док се истовремено залаже за јаче везе са Русијом. Коштуница треба да схвати да чланови нашег блока треба да имају исте вредности и циљеве“[6].
Дорис Пак је захваљујући немачкој Демохришћанској унији високи функционер Европске народне партије (EPP), па је њен високи значај постао одлучујући за Вучићеву СНС чим је постигла придружено чланство у Европској народној партији[7]. Без обзира на све, из Министарства правде Р. Србије је 2015. г. поручено да ће до краја 2017. године Србија изменити Устав[8]! Скупштина Р. Србије је одмах формирала Акциону групу за реформу политичког система, изборног законодавства и Устава Србије[9], а учешће у њој су прихватиле Двери и ДСС (коју је пре тога напустио Војислав Коштуница)[10]. Ова група је упутила општи позив јавности за слање предлога реформе политичког система[11]. Дакле, расправа о промени Устава је јавности представљена као нешто друго, да се Власи не досете.
„Евроинтеграције“ као механизам немачке политичке воље за моћ да промене српски Устав
Александар Вучић је промену Устава, након захтева Дорис Пак, приказао као неопходност због евроинтеграција[12]. Вучићеви епигони су почели да понављају тај став. До данас се притисак немачке посланице из ЕП упорно представља као неопходост за пријем Србије у ЕУ, а правни основ се не наводи. О Немачкој, њеним спољнополитичким сателитима и њеним лобистима за промену Устава Р. Србије међу високим званичницима ЕУ се ћутало. Виолета Беширевић са Универзитета Унион је коментарисала да би се промењеним Уставом статус Косова могао регулисати попут решења којим је Устав СР Немачке „решио“ питање ДР Немачке[13]. У политичком дискурсу промене Устава јављале су се и друге аналогије пореклом из модела немачке уставности, попут избора председника републике у скупштини и слично.
Наметљива политичка природа Немачке се тешко може прикрити аутоцензуром. Председник Бундестага Норберт Ламерт (колега Дорис Пак из немачке Демохришћанске уније) је у Скупштини Р. Србије изрекао да дијалог о уставним променама у Србији треба водити у парламенту[14], али и да Немачка себе види као учесника у том нашем дијалогу. Ламерт је дословно поручио: „Ако сам добро разумео говор новог државног председника, да најави дијалог о конституционалним питањима, онда ја под тиме замислим да заправо најважније место за такав један дијалог је управо овај парламент, где иначе можемо водити такву једну расправу, где и на који начин се треба променити Устав, у интересу развоја земље“. Осим што Председник Бундестага не зна да у Србији од 2013. године Јуком води расправу о промени Устава која није под контролом немачког политичког чиниоца, из његовог говора је јасно да се суверенитета[15] треба одрећи или га делити, на шта ћу се посебно вратити касније.
У правном поретку ЕУ постоје изузећа (opt-оut и друге клаузуле) ради заштите суверенитета појединих чланица попут Данске, Холандије, Шведске, Чешке и В. Британије. Изузећа у ЕУ Балканцима неће бити дозвољена, па то Норберт Ламерт „домаћински“ не помиње. Политички чиниоци нашег десног центра, анестезирани својим креативним политичким мнењем о „суверенизму“ не поимају у шта се Србија уваљује. Ради се о прихватању „Правних тековина“ (aquis communautaire), развијених у оквиру стратегије „Процеса стабилизације и придруживања“ (PSP), усвојених у ЕУ током немачког председавања 1999. године, услову прописаном само за земље „Западног Балкана“. Осим тога, у процесу преговарања уводе се додатни услови. Називају се „мерила“ и њима је претрпана свака фаза процеса евроинтеграција. Мерила за отварање преговора, прелазна мерила, привремена мерила и мерила за затварање преговора… Уводи се тражење „доказа о спровођењу“ што је основ за оцену испуњења услова о чему ће бирократија ЕУ решавати извештајима (screening), након чега ће одлучивати о процесу интеграције. Упркос потпуно арбитрерним овлашћењима евробирократије у погледу постављања услова и оцене њихове испуњености ради интеграција, у односним документима ЕУ уопште нема основа за наметање обавезе Србији да мења свој Устав. Прихватање „правних тековина“ ЕУ уопште не изискује промену Устава.
ЕУ не захтева промену Устава Р. Србије
Ипак, од Србије се политички захтева да новим Уставом прихвати „интегративну клаузулу“, то јест да на уставно-правном нивоу прихвати да „правне тековине ЕУ имају јачу правну снагу у односу на домаће правне акте[16]“. „Правне тековине“ су неодредиви стандард, може се тумачити бескрајно шире од појма правних аката ЕУ, али нема основа да се њихов домашај односи и на Устав. У објављеним правним документима се увек говори о „усклађивању законодавства“, никад о усклађењу Устава. Истраживање Народне Скупштине Србије[17] тврди да уставна реформа нужно произилази из „примене правних тековина ЕУ“, па то представља као захтев ЕУ према Србији. Уместо навода правног основа, та тврдња се аргуменује ставом да обавеза промене Устава произилази из Копенхагенских критеријума из 1993. г. Међутим, то није тачно, пошто се у том акту правни критеријуми дословно прозивају политичким, а политички су прозвани правним. Копенхагенским критеријумима се политичко проглашава правним да би се правно свело на ниво политичког. Ипак, у Копенхагенским критеријумима нема помена ни о каквој промени Устава[18]. Чини се да су скупштински истраживачи покушали да у овом документу „открију“ оно што се у ССП-у и ПСП-у не може наћи.
Основ за уставну реформу не постоји чак ни у домаћим политичким актима. Усвајањем Националног програма за усвајање правних тековина[19] (NPAA) се изричито предвиђа потреба усклађења законодавства Р. Србије са европским „правним тековинама“, а не и промена Устава. Чак ни у Пројекту за правну реформу се уопште не појављује став да ЕУ очекује промену Устава Србије, иако га је припремило Немачко друштво за међународну сарадњу (GIZ)[20]! Упркос непостојању правног основа промене Устава, министарка правде Нела Кубуровић је изјавила да се Србија обавезала на промену Устава прихватајући ново, 23. поглавље: „Предлог измена Устава биће достављен Венецијанској комисији без чијег позитивног мишљења се не може даље у процедуру[21]“. Из ког акта произилази та обавеза? Да неко није у име Србије потписао нову „Тајну конвенцију[22]“? По ком правном основу ће позитивно мишљење Венецијанске комисије о предлогу новог Устава бити услов покретања формалног процеса промене Устава? Тај услов није познат домаћем правном поретку, али ни у правном поретку ЕУ. Српска министарка је најавила учешће једног саветодавног тела Савета Европе са одлучујућим овлашћењем, вишим од ма ког тела ЕУ, у процесу уставне реформе Србије ради интеграција у ЕУ. Савет Европе (чије тело је Венецијанска комисија) није установа Европске уније[23]! Увођење страног тела у одлучујућу улогу процеса промене Устава Р. Србије представља директно кршење члана 2 Устава којим су грађани Р. Србије установили своју сувереност. Илегалан је рад сваког ко прихвата овакву улогу Венецијанске комисије при промени Устава Р. Србије.
Последица ове тајанствености је скривени став Вучићевог режима да одлучујућа воља грађана Србије и воља Европске уније ab initio треба да се дели са телом неке друге међународне организације која није чак ни спорни субјект међународног права. Можда је то промена њихове правне свести, али ово значи да ће сав будући процес наше уставне реформе бити противан и нашем домаћем праву као и праву Европске уније. Уколико се спроведе, биће то недиректно одрицање од суверенитета Р. Србије. Свега овога нарочито морају да буду свесни чланови Комисије за спровођење Националне стратегије реформе правосуђа за период 2013-2018. г, пошто у Канцеларији за европске интеграције Владе Србије слабо ко има способност да појми у шта су се увалили. Наиме, Норберт Ламет је у Скупштини Р. Србије изричито и директно поручио: „Не ради се ни мање ни више него о спремности да се одрекнемо одређених делова суверенитета које бисмо могли да задржимо за себе, али које у заједници држава делимо са другима у уверењу да ћемо на овај начин остварити већи утицај на историју и на догађања у периоду глобализације.“ Све јасно указује да ће о интеграцији у ЕУ под растућом доминацијом Немачке (без Велике Британије) убудуће одлучивати у установама које се називају европским, нису установе ЕУ, а служе за замајавање Балканаца у резервату званом „Западни Балкан“. Ову „ситницу“ је Европски покрет у Србији у својим дебатама о „ревизији Устава“ пропустио да помене.
Да ли два Запада мењају Устав Р. Србије?
Знамо ми да је историја учитељица живота. Иако историја нарочито није немачка учитељица, нама је показала како су прошли наши сународници у Немачкој. Показала је и да функционери било које демократске државе која није Немачка или њен политички сателит не очекују од Србије да промени Устав.
Шта год мислили о Јукому и НЕД-у, њихов утицај на уставну реформу у Србији сасвим је другачије постављен у односу на Немачки. Документован је, формално демократичан, отворен и јавни. Глобалисти, а за њима САД и В. Британија се труде да поштују демократске форме. Јуком наглашено хоће да представи како је циљ расправе о реформи Устава унапређење и заштита права људи, нарочито мањина и већа ефикасност правне државе, пре свага правосуђа. Немачку наметљивост српска уставна реформа много више занима са становиштва одрицања Србије од свог суверенитета под дисциплинским надзором ЕУ. Вучићев режим даје две carte blanche страним факторима да промене Устав Р. Србије. Прву даје глобалистичком спољнополитичком чиниоцу, па кад нам они реформишу Устав, онда ће другу дати Немачкој да нам устав ревидира. Све се прикрива флоскулом евроинтеграција, јер нема везе са ЕУ. Доказ је и изјава помоћника министра правде Чедомира Бацковића да ће Србија у процесу евроинтеграција чак два пута мењати Устав: „Први пут, и то су ове промене у области правосуђа, потребно је да омогућимо себи уставним и законодавним оквиром да постигнемо оне резултате који ће нас тек квалификовати за приступање Унији. И када будемо квалификовани за приступање, онда ћемо имати чак један полуформални део у коме ћемо се и формално, као што су и све друге земље чланице ЕУ то урадиле, одрећи делимично суверенитета, односно предати га на заједничке органе и институције ЕУ“[24]. Директно из Министарства правде је најављено да ће се Р. Србија уставном реформом одрећи свог суверенитета! У оваквом процесу Вучићев режим је изнео намеру да статус наше отаџбине сведе на кондоминијум великих Западних сила. Тај процес ће контролисати тела две међународне организације са квази-субјективитетом у међународном праву: Европска унија и Савет Европе, а Венецијанска комисија ће играти улогу супервизора целог процеса.
Где је ту она Западна демократија?
Не заборавимо да су Устав Србије 2006. донели грађани најнепосреднијим средством демократије (директним изјашњавањем) уз претходни консензус свих политичких партија[25]. Како год да буде вршена уставна реформа, она неће постићи онај степен демократског сагласја и подршке коју је добио актуелни Устав. Иако су све чланице НАТО учествовале у агресији на нашу земљу, признале независност тзв. Косова, политичари САД и Велике Британије ипак нису од Србије захтевали да мења свој демократски донет Устав. Британија није озбиљно ни очекивала од Србије да постане чланица ЕУ. Шта више, она управо напушта ту квази-федералну творевину којом све више господари Немачка.
Данас Србијом владају људи који сматрају да имају немачку памет, па су мудрији од Енглеза и способнији од Американаца. Председник Србије је претходно променио свест да би прихватио лутеранске вредности[26], па прогласио Немце домаћинима Србије[27]. Док му апсолутни дух хипердраматизује сопствени значај, Србија треба да мења Устав ради ЕУ, иако та организација са суморном перспективом[28] ово уопште не захтева. Реформу Устава Србије по свом укусу програмирају глобалисти из САД и В. Британије, а ревизију Устава нам, по свом укусу, кроје немачки политичари Демохришћанске уније и Социјал-демократске партије. Ово друго изричито нема везе с демократијом. Норберт Ламет је српској јавности отворено поручио најбитније: „Сада ви сви знате, поштоване даме и господо, Немачка није извор демократије“.
Вучићева трагедија српске уставности је с почетка личила на посрбу Шекспировог Краља Лира у којој се за његову државу јагме бургундски краљ и франачки војвода. Међутим, у Вучићевој посрби Краља Лира нема, на сцени су се појавили Фауст и Мефисто, а српски режимски политичари пред том двојицом играју улогу публике налик на Бидермана и Буменмајера[29].
Никакво опредељивање Србије између Запада и Русије не постоји као проблем овог режима. Све то је Вучићева маскарада за лаковерне. Преглед страних утицаја на српску уставну ревизију показује да режим Александра Вучића трагично раздире крајње опасно опредељивање којег јавност још не схвата. Коме удовољити? Да ли вољи глобалиста или Европској унији немачког народа. New World или Neue Europa? Такво проклето питање отвори се српском политичару који манипулише опредељењем између царства земаљског и царства небеског.
[1] Бета – Дорис Пак: Преамбула Устава Србије је у колизији са тенденцијом чланства у ЕУ, НСПМ, 21. 5. 2015. г.
[2] Бета – Дорис Пак: Преамбула Устава Србије је у колизији са тенденцијом чланства у ЕУ, НСПМ, 21. 5. 2015. г.
[3] Томић, Н – Дорис Пак контролисала реформе у СНС, Блиц, 23. 4. 2015. г.
[4] Танјуг – Дорис Пак: Косово нема везе са међународним правом, Блиц, 14. 12. 2007. г.
[5] Вили Вимер. Писмо Герхарду Шредеру, Новинар.де, 15. 3. 2008. г.
[6] Радичевић, Н – Када Дорис Пак „пакује“, Политика, 14. 3. 2008. г.
[7] СНС постала придружени члан Европске народне партије, Н1, 15. 11. 2016. г; Дорис Пак: Европски народњаци могу да унапреде Вучићеву странку, РСЕ, 16. 11. 2016. г.
[8] Танјуг – Чедомир Бацковић: Устав Србије биће измењен до краја 2017, на то смо обавезани због приступних преговора са ЕУ, НСПМ, 3. 9. 2015. г.
[9] Николић, Маја – Владајућа већина, Преамбула је за сада сигурна, Н1, 20. 5. 2015. г; Танјуг – Грубач: Промена Устава се спроводи неуставно, Вечерње новости, 14. 6. 2015. г.
[10] Павловић, Бранко – Учешће у „радној групи за промену политичког система“ или – како вам није јасно? ФСК, 19. 6.2015. г.
[11] Бета – јавни позив Акционе групе за промену политичког система, Блиц, 12. 6. 2015. г.
[12] Танјуг – Промена Устава због ЕУ, али не без консензуса, РТВ, 2. 10. 2015. г.
[13] Латковић, Наташа – Промена Устава, Блиц, 1. 12. 2016. г.
[14] Осма посебна седница Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву 15.06.2017. г.
[15] О проблему политичких чинилаца десног центра у Србије који поричу суверенитет сопствене отаџбине писао сам раније. Видети: Ковечв, Душан – „Суверенизам“ уместо суверености, ФСК, I и II, 29. 9. 2016. г.
[16] Бећировић, Емир – Промена Устава као услов приступања Србије Европској унији, Правне теме, г. 4. бр. 8. стр. 141.
[17] Промена Устава и процес приступања и чланства у ЕУ, Библиотека Народне Скупштине, бр. 29.01.2015, јануар 2015. г.
[18] Критерији из Копенхагена, Дирекција за европске интеграције, 30. 6. 2010. г.
[19] Национални програм за усвајање правних тековина ЕУ, Канцеларија за европске интеграције, Јул 2014. г.
[20] Односном документу је немогуће приступити преко странице Министарства правде на којој је постављен линк (Преговарачка поглавља 23 и 24 – О чему преговарамо?), пошто су садржаји блокирани! Ипак, до линка се може доћи заобилазним путем, ради се о „Водичу за новинаре“.
[21] Кубуровић: ПроменаУстава је обавеза преузета поглављем 23, EWB, 12, 7. 2017. г. Europe Western Balkans води Центар савремене политике чији тим чине реформатори повезани са научним установама Немачке, Аустрије и Мађарске. Видети: Центар савремене политике, Наш тим.
[22] Један акт у функцији спровођења уставне реформе заиста је донет кроз шуму аката којима се регулише пакет 23 преговора о придруживању ЕУ. То је Акциони план за спровођење националне стратегије реформе правосуђа за период 2013-2018. године. Политичке је природе, подзаконске форме (стратегија), а њоме се утврђују мере и активности. У чл. 1. 11. 4. предвиђена је „промена уставног оквира“. Међутим, „промена уставног оквира“ под контролом Комисије за спровођење стратегије је предвиђена искључиво ради реформе домаћег правосудног система. Ни поменути акт не захтева одрицање или поделу суверенитета са ЕУ или било ким другим. Сем тога да се ради о промени Устава, она не би била названа другим именом.
[23] Због назива њега јавност стално брка са Европским саветом и Саветом ЕУ. Збрци је допринела евро-бирократија која Савет ЕУ редовно назива сименом „Европска комисија“.
[24] Трнинић, Сузана – Кажипрст: Гост Чеодмир Бацковић, Б92, 14. 7. 2017. г.
[25] Чињеница да је ЛСВ једина гласала против предлога Устава значи да против њега суштински није била политичка организација већ организација лобиста Рокфелеровог капитала у Војводини која се јавности представља као политичка странка, о чему сам већ писао. Видети: Ковачев, Душан – ЛСВ као рокфелеровски политички лоби, ФСК, 1. 3. 2016. г. Узнемиријућа је чињеница да је управо тој лобистичкој организацији политички режим Александра Вучића препустио скупштински Одбор за европске интеграције.
[26] Ковачев, Душан – Лутеранске вредности и дух Александра Вучића, ФСК, 30. 6. 2017. г.
[27] Ковачев, Душан – Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немцe домаћинима Србије, ФСК, 31. 5. 2017. г.
[28] Видети радове и предавања др Мирослава Јовановића објављиване на НСПМ од 2008. г, до данас.
[29] Измишљени ликови из хуморески минхенског часописа „Летеће странице“ (Fliegende Blätter) на основу којих је немачки књижевник Јозеф Виктор фон Шлефел једну врсту животног стила прве половине XIX века прозвао „Бидермајер“.
