Нови закон о спречавању насиља у породици (овде) ступио је на снагу 1. јула. Њиме је предвиђена могућност да насилник, ако живи заједно са жртвом, буде удаљен из стана, да му буде забрањен прилазак жртви, да те мере трају 48 сати, да се могу продужити још 30 дана итд.
Неколико дана после тога у Београду су почињена два тешка злочина, управо примери насиља у породици – 5. јула, испред Центра за социјални рад на Тошином Бунару (овде) и 12. јула, испред Центра за социјални рад у Раковици (овде).
Како из штампе сазнајемо, молбу Олге Ловрић, жртве злочина који се догодио на Тошином Бунару, да у Центар за социјални рад децу на виђање са оцем доводи њен брат, због њене личне безбедности, Трећи основни суд је одбио (овде), док је Маја Ђорђевић, над којом је почињен злочин у Раковици (као и над њеним четворогодишњим сином), морала да подигне кредит како би платила казну од 600.000 динара јер током 2015. године није дозвољавала бившем супругу Марку Николићу да виђа дете, иако је Центар за социјални рад то дозволио, док он није санкционисан ни на један начин због тога што није плаћао алиментацију (овде).
Поред тога, Маја Ђорђевић је 2013. године Марка Николића пријављивала полицији због упућених претњи, но, на то нико није реаговао. На Клиници за психијатријске болести „Лаза Лазаревић“, 2016. године, извршено је вештачење којим је утврђено шест поремећаја личности Марка Николића. У препоруци те установе, заједно са извештајем о поремећају, упућене Центру за социјални рад, речено је да Николић не би требало да одједном више од шест сати проводи са дететом, али ни на то нико није реаговао (овде).
Уколико имамо у виду да нови закон у било којој области не може одмах „прорадити“ како би требало и да је потребно време да се консолидују и чвршће повежу како сви појединци унутар различитих установа и организација, тако и све установе и организације које се баве конкретном проблематиком, не можемо ове случајеве третирати као неуспех новог закона. Но, остаје најмање један веома значајан проблем у вези не само с насиљем у породици већ и с насиљем уопште – то је процена ризика да ће се насиље десити или пак процена да ли се насиље уопште догодило.
На основу наведених примера можемо закључити да су процене надлежних биле катастрофално погрешне и да је, упркос вапајима жртава које су упозоравале да ће претње насилника ескалирати у злочин, пасивност надлежних на крају довела до трагичних исхода.
О проблематичности процене надлежних као обична грађанка могу да сведочим и лично, иако није реч о насиљу у породици већ о насилном комшији. О његовом насилничком понашању четири пута обавестила сам припаднике комуналне полиције и два пута припаднике полиције СУП-а Звездара (2. и 6. маја). Сви су били веома љубазни, али су ме полицајци СУП-а Звездара известили о томе да не могу ништа конкретно да предузму уколико ми комшија насилник не упути сасвим конкретну претњу да ће ме „заклати или убити“ или пак уколико ми нешто конкретно не уради?!
Из нереаговања надлежних произлази други, веома значајан проблем, а то је – поверење грађана у државу. Како се, након свега наведеног, обичан грађанин Србије, ма ког пола био или ма каквој групи припадао, по питањима било које врсте насиља и заштите од њега може осећати сигурно и имати поверења у систем? Одговор је – никако. И то је страшно. А то је, сигурно, један од разлога што се и многе жртве насиља у породици, као и жртве било ког другог насиља, у малој мери обраћају полицији. Уколико полиција не реагује на пријављивање насиља и не схвата озбиљно ситуацију у којој се жртве насиља налазе, жртве губе мотивацију да се обрате не само полицији, већ и било којој другој институцији и организацији која би требало да им пружи помоћ и подршку.
Трећи проблем је друштвено окружење, односно култура друштва у коме се дешава насиље, заправо у коме се настоји да се насиље спречи и казни. У Србији су два поменута случаја (екс)партнерског насиља, у атлантистичким медијима и атлантистичком НВО сектору, третирана првенствено као „мушко насиље над женама“, односно као „фемицид“ (на пример, овде и овде). Тиме се не само погрешно идентификује главни проблем – неефикасност институција и неспровођење закона – већ се породично и партнерско насиље идеологизује и своди на рат мушкараца против жена.
Иако сам о томе већ писала (овде), поновићу да породично и партнерско насиље подразумева и мушкарце као жртве („Свака шеста жртва породичног насиља је мушкарац“; овде; видети и: овде, овде и овде и овде). Уместо идеолошке злоупотребе насиља, Србији је потребна култура нулте толеранције према сваком облику насиља.
То подразумева јасну осуду јавног мњења, али и реаговање надлежних установа, у вези са било каквим испољавањем насиља – уколико политичар виче на новинарку која му постави незгодно питање; уколико се приказује вербално насиље у ријалити емисијама; уколико власник највеће комерцијалне телевизије пише „отворена писма“, која се читају на свим вестима, а у којима своје адресанте вређа најпогрднијим именима; уколико опозиција тврди да је нови заштитник грађана некада држао „стриптиз клуб“ (овде); у овим и свим сличним другим случајевима потребна је одлучна реакција јавности и институција – и борба са насиљем неће бити толико безизгледна како нам се то данас чини.
