Како је двадесетседмомартовски пуч амнестира војну агресију НАТО

106
слика: https://www.juznasrbija.info/blog/vojni-puc-i-demonstracije-27-marta-1941.html

Од  петооктобарских догађања у Србији када су „еуроусрећитељи“ напокон успели да доведу на власт колаборанте који упорно журе у „породицу срећних народа“, која притом отворено захтева да се шиптарским терористима најпре добровољно поклони колевка српске државности како би се амнестирали NАТО злочинци, упорно се намеће теза о плаћеном двадесетседмомартовском пучу далеке 1941.године!

Заправо је то покушај да се релативизује оно брутално објављивање ценовника „патриота“ петооктобарских, што је намерно у својој књизи изнео амерички новинар, тако их неувијено стављајући на њихово право место које их чека у историји!

Упорно доказивање, како је јелте требало да се прихвати улазак у нацистички блок јер је то била тадашња „реалност“, тако  сугеришући како данас треба приступити драгом NАТО пакту јер је то јелте садашња „реалност“, и то управо сада када је добрано уздрман монопол силе који је последњих четири деценије тако видљиво користила мила багра америчке „дубоке државе“, чији је видљиви резултат било распарчавање југословенске државне заједнице, оптерећрне неминовним променама након биолошког одласка „највећег сина свих наших народа и народности“ (југокомунистичка  измишљотина за националну мањину)!

Само, судбине актера мартовског пуча јасно дезавуишу све који упорно тврде како су били страни плаћеници, тако покушавајући да лакирају петооктобарски „демократски преображај“! Упорно се намеће теза како је генерал Бора Мирковић био онај стожер војног дела мартовског пуча, наводни енглески човек, иако је у емиграцији врло брзо дошао у сукоб са енглеским покварењацима који су упорно гурали ЈВуО у отворену погибељ, како би штитили њихову афричку армију коју је Ромел успешно растурао по пустињи са далеко мање тенкова, муниције и нарочито бензина, који му је стизао једино из Румуније, и то железницом која је делимично пролазила и преко српске територије на путу за Солун.

Покварене Британце је баш болело дупе што немачки окупатори  стрељају за одмазду сто Срба за једног Немца, они су из Каира упорно захтевали вршење диверзија, притом ЈВуО ни не снабдевајући  неопходним ратним материјалом за такве сложене операције !

Зато је генерал Мирковић отворено дошао у сукоб са војним саветницима британског штаба, те је смењен указом краља Петра, крпеног пајаца пијаног Винстона, који је био изразити носилац става да се штеди енглеска крв, а остали нису битни! 

Иако је имао чин почасног генерала британске авијације, после рата живео је генерал Мирковић од издржавања групе југословенских привредника који су остали у Америци, јер нису били вољни да усреће бравара и комунистичке вође тако што се пребацити своја средства у Београд.

Армијски генерал Душан Симовић, номинални вођа пучиста, председник владе у емиграцији, на крају рата је прихватио понуду бравара Броза да буде сведок оптужбе на монтираном процесу  генералу Михаиловићу (министру војном његове владе!), стичући пензију и спокојну шетњу по Ташу и Калимегдану!

Браћа Кнежевићи и њихова завереничка група, после рата су доспели у Америку, сналазећи се уз помоћ СПЦ, која је окупљала српску дијаспору још од краја деветнајестог века.

Видљиво је да нико од тих „страних плаћеника“ није стекао капитал уз помоћ наводних британских организатора припреме за пуч, што се никако не може казати за петооктобарске „демократске патриоте“, који су одједном постали успешни „бизнисмени“, разни стручњаци за копита и рогове, али са банковним рачунима!

Свакако ће бити занимљиво видети, хоће ли државни органи за утврђивање сумњиве имовине уопште смети да их замоле да докажу порекло капитала, макар за оне доларе који су лепо презентовани у књизи америчког новинара, који тако прецизно испоставља цену наручених „промена“ које ипак још нису завршене, све док се NАТО застава евентуално не залепрша над првим контингентом српских војника на стражи против тих „страшних  Руса“, раме уз раме са припадницима оних „европских чувара демократије“ који су учестовали у злочиначкој операцији „Милосрдни анђео“, коју би да забораве београдски колаборанти, али не и народ српски који ипак дуго памти, без обзира на данашње видљиво лакирање, након бројних хуманитарних акција широм Србије!

А време тече   ……………..