КОНТИНУИТЕТ КРИЗЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ – КАКО ЈЕ РИЈЕШИТИ?
Кључно питање које се намеће пред БиХ јесте да ли се Ф БиХ и утицајне бошњачке партије могу вратити на изворни Дејтон или ће се сусрести са ескалацијом кризе која неминовно би водила БиХ у распад? Не постоји примјер у свијету да је неко већинско исламско друштво градило државу на темељима западне грађанске идеологије, уз мајоризацију и прегласавање других конститутивних народа.
Стање перманентне кризе у БиХ узроковано је различитим унутрашњим и спољним чиниоцима о којима се могу истаћи парцијални закључци и пројекција тенденција:
Погрешна је и неостварива перцепција утицајних политичких партија Бошњака да је цијела БиХ њихово “власништво”. Бошњаци преко својих политичких екстремних партија, пре свега СДА, промовишу потребу унитаризације БиХ, кроз маргинализацију Р.Српске и права конститутивних народа у БиХ. Систем вредности, које баштине народи у БиХ, у знатној мери је различит, са историјског, културног, вјерског и перспективно стратешког становишта. Настоје се поништити вековни атрибути државности српског народа у БиХ, кроз урушавање дејтонских надлежности Српске, лажирањем карактера грађанског рата у БиХ.
Унитаризација БиХ се одвија уз подршку појединих водећих земаља НАТО пакта, пре свега Велике Британије, САД и Немачке. Бошњаци треба да, ради своје будућности, схвате да БиХ не може опстати нити се градити на мајоризацији српског народа и девастирању Српске, и покушаји остваривања грађанских права, на нивоу БиХ, без ентитета и кантона, замагљује суштину проблема права народа и у функцији су мајоризације и гашења колективних права.
СДА, као и политичко Сарајево, не само да се нису суштински одрекли Алије Изетбеговића, него се нису одрекли ниједне тачке његовог политичког програма који представља прогрм исламизацију друштва и изградње исламске државе. Бошњачку политичку елиту не интересује нова међународна реалност односа великих сила, као да је и даље на сцени моћ запада и глобалиста из деведесетих година. Она је нестрпљива и зато сама покушава да преко злоупотребе Уставног суда БиХ и одлука тзв. високог представника насилно прузме и преотме све што јој је потребно за централизацију власти и моћи на нивоу институција БиХ. Отворено се крше принципи консензуса и конститутивности народа, на којима почива данашња БиХ. Бошњачке националне и квази грађанске странке, уз помоћ међународних представника и уз помоћ водећих сила НАТО пакта, планирале су да контролом над институцијама остварују дугорочне стратешке циљеве политичког ислама.
СТРАТЕГИЈА ВЛАСТИ Р. СРПСКЕ ДА ПОВРАТИ ДЕЈТОНСКЕ НАДЛЕЖНОСТИ
Република Српска више нема избора: или ће свим правним и политичким средствима да брани своју уставну позицију или ће врло брзо нестати, као суштински ниво власти. По логици ствари, с обзиром да је Р.Српска била учесник у потписивању преноса неких надлежности на заједничке институције, она има право да разматра питање статуса било које пренете надлежности на заједничке институције. О томе су сагласни већином правници који тумаче национално и међународно право. Увек једна од страна у споразуму, по међународном праву може да се повуче из споразума, посебно ако су подписани под притиском и претњом. У таквој позицији је била управо Р.Српска.
Тако је било и око Споразума око формирања Оружаних снага БиХ. „У Уставу БиХ у нормативном смислу немамо дефинисану одбрану на нивоу БиХ. Једино што постоји је закон на том нивоу који регулише та питања. С друге стране Дејтонски споразум је изнад тог закона јер БиХ почива на Анексу 4 који се сматра Уставом БиХ. Дакле, темељ је целокупне егзистенције после 1995. године. Сличан је модалитет и са осталим пренесеним надлежностима на ниво БиХ.“ Другим речима, РС не би требало нико да да сагласност или потврду да је њена одлука коју би Народна Скупштина РС донела о враћању надлежности – правно валидна.
Командант војне мисије ЕУФОР у БиХ, аустријски генерал Александер Плацер каже да у изјавама српског члана Председништва Милорада Додика, које би могле значити отцепљење Републике Српске, у принципу не види „никакву класичну војну претњу”. Плацер је у изјави за бечки дневник Стандард оценио да је „безбедносна ситуација у БиХ стабилна”. Коментаришући најаву да ће се Република Српска повући из државне војске и створити своју посебну, Плацер каже да „заједничка војска није утемељена на Дејтонском мировном споразуму.„ Подсетио је да су према Дејтонском споразуму постојале три војске у зависности од етничких заједница, а да су затим створене Оружане снаге на основу, како каже, националне воље. Та национална воља изражена кроз Споразум наравно да се може променити. Управо то ради Р. Српска и њени органи законодавне и извршне власти.
У 26. Извештају Републике Српске Савету безбедности УН истиче се да „…политичке странке из Сарајева и њихови међународни савезници подривају суверенитет и уставни поредак Босне и Херцеговине“. У првом делу извештаја, под називом „Република Српска подржава БиХ каква је предвиђена Дејтонским мировним споразумом“, наводи се да се суверенитет подрива подршком „колонијалистичкој владавини странаца у БиХ и урушавањем уставне поделе надлежности између нивоа БиХ и ентитета“, преноси РТРС.
У извештају се прецизира да Република Српска доследно поштује правни оквир, права и обавезе прописане Дејтонским споразумом, укључујући и оне које утврђује Устав БиХ. У тексту се истиче да Република Српска доследно инсистира на томе да и остале стране и потписници споразума треба да чине исто, уз поштовање не само територијалног интегритета БиХ, већ и аутономије два ентитета која чине БиХ, као и права конститутивних народа, која су гарантована Уставом БиХ. У Извештају се наглашава да Република Српска ни на који начин не доводи у питање територијални интегритет БиХ, нити јој одузима надлежности институцијама на нивоу БиХ које су дефинисане Уставом. Република Српска је кроз Извјештај покушала да искаже јавно своје стратешке интересе како би разобличила лажи и медијску пропаганду које пласира политичко Сарајево.
Супротно наводима појединих критичара из Ф БиХ и од опозиционих странака из Р.Српске, Република Српска јасно истиче у Извештају да нема план за отцепљење од БиХ. Може се рећи да је стратегија власти Р. Српске, о повраћају надлежности, заснована на реалним чињеницама и настала је као изнуђена потреба да српски народ у БиХ, као колективитет, очува стечена права и надлежности које су утврђене Дејтонским споразумом, посебно Уставом БиХ (анекс 4).
Академик Витомир Поповић о позицији Р.Српске јасно истиче: „Разумевање за борбу Р.Српске имају поједини представници међународне заједнице. Ни Руска Федерација ни Кина нису биле за то да се да легитиметит и овлашћења високом представнику који је доносио законе и одлуке, а притом није ни за шта одговарао. Де факто он је протектор, а формално правно није него је високи представник. Ми 30 година покушавамо и настојимо да вратимо изворни Дејтон или да изађемо из свега. Република Српска је у завршници ове борбе“.
Након вишедневне дебате у Савету безбедности усаглашена је Резолуција према којој Кристијан Шмит неће говорити пред Саветом о ситуацији у БиХ, а ОХР неће бити поменут у коначној верзији којом се продужава мандат ЕУФОР-а у БиХ, који истиче у петак, 5. новембра, пренео је РТРС. По први пут се у БиХ доноси резолуција, међународни извештај или одлука које нису под пуном доминацијом Запада. Резолуција означава прекретницу и сузбијање самовоље тзв. високог представника и криминално поступање Уставног суда БиХ уз учешће „међународних судија“, без подршке и воље Срба и Хрвата и Р.Српске.
КАКО ДАЉЕ И КАДА МОЖЕ БИТИ БОЉЕ У БиХ?
Босна и Херцеговина данас јесте све више подељено друштво јер су остале живе амбиције муслиманског руководства из грађанског рата 1992-1995.године. БиХ је силом и принудом великих сила остала привидно јединствена, као међународни политички субјект, а у свему другом егзистира као државна заједница или унија ФБиХ и Републике Српске. Када би то прихватиле водеће бошњачке и тзв. грађанске странке из Сарајева и прихватиле да БиХ није само власништво Муслимана него и Срба и Хрвата, сви процеси би веома брзо попримили позитиван тренд. Вероватно у тим условима, када се зна шта коме припада и када сваки народ газдује ресурсима и управља својом имовином суживот би био могућ.
Систем вредности у оба ентитета јесте различит, према многим стратешким питањима и визијама будућности народа и њихових међусобних односа. Историја ратова и сукоба на овим просторима потврдила је да је немогућа и непоновљива комунистичка крилатица и лажна политика “братства и јединства” и изградња БиХ на тим наметнутим идеолошким поставкамаа и вредностима. Остале су непремостиве ране и последице између свих народа међусобно, првенствено у сукобима између Срба и Бошњака, тако да би свака унитаризација простора БиХ, под плаштом „грађанског карактера и демократизације“ те државе и унапређења грађанских права и слобода водила у исламску доминацију, постепену сеобу Срба и Хрвата. То би био пут за настанак муслиманске државе на простору цијеле БиХ, у срцу Југоисточне Европе. Када се томе дода јачање ислама у Албанији, Северној Македонији и у Србији, посебно на КиМ, онда тај проблем постаје још већи и поприма геополитички значај. Индикатор ове тврдње јесте број терориста у саставу тзв. Исламске државе. Поједини кључни центри на Западу све више то примећују и такви трендови им не одговарају.
Због тога будућност БиХ је могућа само на равноправности конститутивних народа, уз доследно поштовање изворних надлежности ентитета, у складу са Дејтонским споразумом. Свако експериментисање водећих сила, ЕУ и НАТО пакта, може поново гурнути овај простор у крвави рат и нестанак БиХ као међународно признате државе. Обећања и подстицања са Запада да треба “реформисати БиХ” и да се треба донети “нови Устав”, који ће имати “грађански карактер”, гурају народе БиХ у нову кризу, којој се крај и последице не могу сагледати. Ипак, тешко је то остварити јер политички субјекти Срба и Хрвата у БиХ никада то неће прихватити. Истовремено водеће државе НАТО пакта и ЕУ уочавају да се екстремне политичке странке Бошњака настоје да, под плаштом демократије и грђанске државе, успоставе политички ислам на цијелом простору БиХ.
Била је велика срећа што су скоро све релевантне политичке странке у Р.Српској биле јединствене око заштите виталних националних интереса и сматрају да је држава гарант слободе и заштите националних права. Дјеловањем страних обавјештајних служби и утицајем водећих бошњачких партија из Сарајева промјенио се однос странака власти и опозиције. Оне све теже проналазе заједничку ријеч око виталних националних интереса. Сигурно је да ће то негативно утицати на намјере власти Р.Српске да поврати многе уставне надлежности. Лажна прича о демократизацији, интеграцијама, грађанским правима и слободама, бољем животу и интеграцијама БиХ у НАТО пакт, све је мање убједљива.
Босна и Херцеговина, због унутрашњих противречности и немогућности доношења јединствене стратешке одлуке ентитета и конститутивних народа, у име боље будућности треба да донесе легалан, легитиман и рационалан избор око решавања свих стратешких питања између конститутивних народа. Истовремено такав однос договарања и консензуса треба да се испољи и око безбедносних аранжмана и сарадње са НАТО пактом.
Треба уважити реалност, да је БиХ око система вриједности у друштву и чланства у НАТО пакту потпуно подељено друштво. Као што су Бошњаци и Ф БиХ опредељени за чланство БиХ у НАТО пакту, исто тако су Р.Српска и српски народ опредељени за ближе повезивање са Руском Федерацијом и ОДКБ. Ако су толико супротстављени интереси Ф БиХ и Р.Српске онда је једино примјерено и одрживо решење да се одустане од било каквих конструкција и сценарија доношења одлука о чланству БиХ у НАТО пакту, мимо воље српског народа. Рјешење јесте у високом нивоу сарадње БиХ са НАТО пактом али истовремено и са ОДКБ. На тај начин би се смањио и спољни утицај великих сила да се боре за простор БиХ, применом различитих стратегија и операција у току перманентне кризе, која се у доброј мјери потстиче из иностранства.
Рационалан и оптималан избор у ситуацији неслагања ентитета и конститутивних народа, око безбједносних аранжмана, јесте војна неутралност. Ни застарјела стратешка и законска решења, на нивоу БиХ, нису у складу са актуелном вољом Р.Српске и српског народа и нису даље легална за доношење стратешких одлука. Такве тенденције у креирању стратешких одлука, око чланства БиХ у НАТО пакту, не подржава Р.Српска нити српски народ. То су исказали у више наврата, кроз одлуке надлежних институција законодавне и извршне власти.
ЛИТЕРАТУРА
1.http://fakti.org/srpski-duh/budimir-kraj-globalne-hegemonije-sad-znaci-i-kraj-zapadnog-protektorata-u-bih
2.https://rs.sputniknews.com/20211008/dodikovi-planovi-za-povratak-nadleznosti-srpske—pravno-moguci-politicki-tesko-izvodljivi–1130516344.html
3.https://www.politika.rs/scc/clanak/491259/Komandant-EUFOR-a-Zajednicka-vojska-BiH-nije-utemeljena-Dejtonom
4.https://rs.sputniknews.com/20211030/republika-srpska-savetu-bezbednosti-sarajevo-podriva-bosnu-i-hercegovinu-1131124208.html
5.https://rs.sputniknews.com/20211102/ovo-je-bilo-nezamislivo-pre-15-godina-opstanak-republike-srpske-na-ist-riveru-1131196036.html
6.https://www.politika.rs/scc/clanak/491291/SB-UN-produzio-mandat-Eufora-Rusija-smatra-da-BiH-nema-visokog-predstavnika
проф. др Митар Ковач
ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ
